Žabokrečina se zatalasala

Stariji ljubitelji fudbala sećaju se da je dočeku Dragana Stojkovića Piksija iz Niša u Beograd ispred Marakane u jedan sat posle ponoći bilo više ljudi nego što ih ima danas na prvenstvenoj utakmici Crvene zvezde. Slična atmosfera vladala je i preko puta Topčiderskog brda kada je Milko Đurovski promenio crveno-beli za crno- -beli dres. Sličnih transfera bilo je još na desetine (Pančev, Savićević, Mijatović...). Bilo nekad. Danas prelazni rok mirno teče - Partizan je već angažovao Volkova (došao iz Šerifa), Jovančića (Rad) i Babića (BSK), dok su Zvezdi pristupili Dimitrijević (Rad) i Pačeko (Brazil). Čelnici oba kluba tvrde da se radi o „izuzetnim pojačanjima”, navijači, poučeni iskustvom iz poslednjih prelaznih rokova, sumnjičavo vrte glavom i manje-više nezainteresovano prate tekući prelazni rok, svesni da na evropskoj fudbalskoj pijaci naši klubovi nemaju šta da traže, tj. da za pare koje (kao) imaju ne mogu da kupe ništa kvalitetno. Ipak, i ovo fudbalsko leto biće „vruće”. Naravno, ne zbog već spomenutog prelaznog roka, još manje zbog „izvanrednih, nikad tako dobrih priprema i fantastičnih igara u prijateljskim utakmicama“, već (opet) zbog igre van fudbalskih stadiona. Da zaljubljenicima u „najvažniju sporednu stvar ne svetu” ne bude dosadno postarali su se (opet) predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić (ranije i predsednik Partizana) i predsednik Crvene zvezde Vladan Lukić. Sukob između njih dvojice tinja praktično od prvog dana ustoličenja Vlade Lukića za prvog čoveka crveno-belih, a eskalirao je 6. marta kada je Karadžić prijavio Izvršnom odboru Fudbalskog saveza da ga je Lukić zvao i ne samo da ga je vređao, već mu je i pretio. Pokrenut je postupak i, kako to po pravilu biva kod nas, zarad trulih kompromisa i „mira u kući”, sve je gurnuto po tepih, zaboravljeno. Neki su se čak i ponadali iskrenom pomirenju. Naravno, bili su u zabludi. Prvu, da li i pravu priliku pokazaće vreme, Lukić je iskoristio da „prozove” Karadžića za brojne nepravilnosti u fudbalskoj organizaciji. Naravno, „prozvani” mu nije ostao dužan i - fudbalska raja ima čime da se zabavlja. Nema sumnje da je Lukić u pravu u mnogim stvarima. Nije on jedini koji sumnja u regularnost prvenstva, niti je jedini koji je nezadovoljan stanjem u sudijskoj organizaciji, niti što je Jelen superliga bezmalo „tramvaj liga”... Ali, do tog cilja se ne dolazi pisanjem saopštenja i vređanjem jednog čoveka. - Odnosi na relaciji Fudbalski savez - Crvena zvezda su vrlo dobri. Zapravo, postoji samo jedan problem - Tomislav Karadžić. Taj čovek nije problem samo Zvezde, on je problem srpskog fudbala. Privatizovao je fudbalsku organizaciju i stavio je u funkciju samo jednog kluba, podelio narod u zemlji, uništio atmosferu u reprezentaciji. On je smetnja razvoju fudbala u Srbiji - rekao je, između ostalog, Lukić. Tačno je da „riba smrdi od glave” i da je predsednik uvek najodgovorniji za neuspehe. Međutim, ni Tole (nadimak Karadžića) nije svemoćan. Kao što mu i ne pripadaju sve zasluge za, recimo, plasman na Svetsko prvenstvo, završetak Kuće fudbala, (nešto) regularniju ligu, isto tako i ne može da bude kriv baš za sve. Kriv je, međutim, što je dopustio sebi da se upusti polemiku sa Lukićem i da na uvrede odgovori uvredama. „Iskreno se plašim za sudbinu ove Lukićeve Zvezde. Zvezde kojoj nije Tomislav Karadžić kriv što svoje evropsko takmičenje završava u sezoni kupanja. Da li je to u interesu srpskog fudbala? Mogu li onda ja da postavim dijagnozu: Vlada Lukić je najveći problem Crvene zvezde. Ne prođe dan, a da Lukić ne potkači neki klub, nekog funkcionera, ne omalovaži njegovog predsednika. Lukić je taj koji lažnim, zlonamernim i neargumentovanim optužbama potpiruje navijačke strasti“ napisao je Karadžić u odgovoru Lukiću. Lukiću se može, ali teško, progledati kroz prste zbog „dugog jezika”, umeo je i kao igrač da plane, ali Karadžić je iskusan sportski radnik i zna da se vikom i galamom, uvredama pogotovo, ne postiže ništa. Naprotiv. Kontraefekat je skoro zagarantovan. Čini se da je Lukić to već shvatio. „Nismo zadovoljni stanjem u srpskom fudbalu i najbržim zakonskim instrumentima ćemo se boriti protiv represije. Sve što budemo radili biće u okviru zakona jer Zvezdi ne priliči da radi drugačije. Mi smo izneli naš stav i poručili da ćemo se boriti za profesionalniju ligu. Videćemo da li će ostali klubovi imati hrabrosti da se oglase“ rekao je Lukić i tako dosta „spustio loptu  na zemlju”. Ne sumnja se da će isto učiniti i Karadžić. Naime, najverovatnije će se izvesno vreme primiriti, inicijativu prepustiti Lukiću i njegovim istomišljenicima, a potom „uzeti stvar u svoje ruke”, odrediti inicijativne odbore i tome slično, a o suštinskim promenama u fudbalskoj organizaciji pričaće se i pričati i - malo šta uraditi. Naime, da bi se sazvala vanredna skupština FSS potrebno je da to zatraži najmanje trećina delegata, a godišnji odmori su tek počeli. Da bi se promenio sistem takmičenja on mora da bude usvojen jednu sezonu ranije, a da bi se to učinilo mora se voditi rasprava u regionima, da ne kažemo bazi, i tako dalje... Epilog sukoba Lukić - Karadžić se već sada sa velikom dozom sigurnosti nazire - žabokrečina se prodrmala i ništa više. Posle ovog „rata” nećemo gledati kvalitetniji fudbal, nećemo dovoditi kvalitetnije strance, niti će naši mladi talentovani fudbaleri duže opstajati na našim terenima, nećemo imati komfornije stadione, nećemo biti bezbedniji na njima. Ali, ovo je Srbija i u njoj fudbal, kao i ljudi koji rade u njemu, ne mogu da budu ništa bolji od političara koji vode ovu zemlju, ekonomista koji vode našu privredu. Jer, fudbal odavno nije samo igra, ona je pre svega biznis, a kao takav i refleksija celokupnog društva, od politike, ekonomije, vaspitanja ... Kulture življenja, u najkraćem.