Kutije i sanduci

Jedan mit je srušen. Čikica sa kačketom, odgovoran za masakr nekoliko hiljada Muslimana u Srebrenici, uhapšen je posle 15 godina skrivanja i otpremljen u Hag. Lik kojeg je general godinama glumio u stotinama TV priloga, sve vreme svestan da ga snimaju, i svaki pokret koji je učinio bio je namenjen kameri koja će ga takvog, „drčnog i hrabrog”, sačuvati za istoriju, dakle, taj lik odjednom se kao u bajci pretvara u nemoćno, senilno biće željno jagoda. Ne bih dalje. NJemu je možda laknulo, što nije slučaj sa hiljadama njegovih fanova koji više nemaju zaklon za vlastiti kukavičluk. Čin suočavanja traži hrabrost. Prilično deficitarna roba među populacijom profesionalnih patriota. Obilje tema za kolumniste ovih dana. Recimo, zašto mediji uporno traže mišljenje od onih koji mišljenje nemaju? Da li je zadatak da se baš takvo „mišljenje” čuje? Pa je onda glavni argument protiv hapšenja čikice sa kačketom sama činjenica da je on Srbin. Zašto se ljutimo na Holanđane i njihov parlament? Zar hvatanje poslednjeg haškog begunca nije naš uslov nama samima da izađemo na kraj sa vlastitom prošlošću? Šta se sve nataložilo tokom poslednjih četvrt veka u našem kolektivnom nesvesnom? A šta tek kriju individualni kazamati nečiste savesti? Pretovarene duše zločinaca plutaju među nama. Svako ima svoju kutiju senki u kojoj čuva prizore i događaje. Sećanje na predmete i ljude. Svako gradi svoj privatni univerzum. O jednom takvom sakupljaču, DŽozefu Kornelu, koji će se kao umetnik ostvariti tek kasnije, piše Čarls Simić, američki pesnik srpskog porekla, u knjizi poetskih zapisa Alhemija sitničarnice (Arhipelag, 2011, prevod Vesna Roganović). „Sebe je opisivao kao lovca na slike. Nije imao jasan naum ni šta traži ni šta će naći. Godinama je, pre nego što je napravio ijedno umetničko delo, tumarao ulicama u stanju iščekivanja. U tom pogledu, nije se mnogo razlikovao od hiljada drugih anonimusa, i onda i sada, koji u izvesnim nadahnutim trenucima doživljavaju vlastitu usamljenost i nesreću kao neku vrstu poezije.” Tako Čarls Simić opisuje DŽozefa Kornela, američkog umetnika dvadesetog veka kojem su se divili Marsel Dišan i Salvador Dali. Osobenjak Kornel, poznat po svojim konstrukcijama malih kutija u kojima je izlagao mnoštvo nasumično pronađenih predmeta, jeste glavni junak Simićeve knjige. Nikada nije kročio izvan NJujorka. Imaginarna putovanja su bila njegova doživotna preokupacija. Lutajući Menhetnom, sačinio je vlastiti, univerzalni bedeker za sve moguće destinacije. Konstruisao je „kutije senki” dugo obilazeći antikvarnice i buvlje pijace sve dok ne bi pronašao predmete koji su odgovarali jedan drugome. U podrumu svoje kuće na Bulevaru utopija u Kvinsu, DŽozef Kornel je satima menjao položaje predmeta stavljajući ih na nova mesta u „kutijama senki”, menjao pozicije, sve dok ne bi otkrio zadovoljavajuću konstelaciju. „Negde u gradu NJujorku postoji četiri–pet još nepoznatih predmeta koji pripadaju jedni drugima. Kada se budu sastavili, sačinjavaće izvesno umetničko delo. Ovo je Kornelova premisa, njegova metafizika i njegova religija, koju želim da razumem”, piše Čarls Simić. „Kornel je očuvao uspomene na mesta i ljude koje je sretao dok je tumarao gradom. U svojim dnevnicima neprestano piše o ’neopipljivim posetama’, ’malim podudarnostima’, ’uzvišenim trenucima’ i o predmetima nađenim kratko vreme posle takvih susreta, koji su mu pomogli da sačuva uspomenu na njih.” Kombinacije su ono neiscrpno, kako u umetnosti, tako i u životu. U otkrivanju analogija leži dar. Svetovi u Kornelovim „kutijama senki” samo su kadrovi sećanja, statične scene koje će oživeti u mašti posmatrača u bezbroj jedinstvenih verzija. Ali, šta povezuje DŽozefa Kornela i čikicu sa kačketom? U mom slučaju samo činjenica da sam u jednom trenutku prekinuo čitanje Alhemije sitničarnice, da bih odgledao film o generalu koji je tog dana uhapšen. Još pod utiskom Kornelovih „kutija senki”, posmatrao sam scenu u kojoj general Ratko i pesnik Radovan stoje na položaju iznad Sarajeva. General nešto objašnjava pesniku, koji često prolazi prstima kroz svoju bujnu kosu. Dve figure od formata za kakvu rijaliti predstavu. Hodaju, razgovaraju, gestikuliraju. Glume za kameru. NJihove fotografije ne silaze sa naslovnih strana. Protagonisti istorije. Odlučuju o životima. Naređuju i potpisuju. I onda, čitava parada, sav taj glamur, odjednom nestaje. Predstava je završena. Sklopljena je cirkuska šatra. „Heroji” beže u mišje rupe. Pesnik Radovan pretvara se u bradatog doktora Dabića koji tihuje krijući se po beogradskoj periferiji. General Ratko u čikicu sa kačketom u nekom vojvođanskom selu. Kako je bilo moguće da su ti ljudi žarili i palili, da ih je svet uzimao za ozbiljno, da su predstavljali nešto više od jurodivih dilbera sa seoskih vašara. Kakav je to splet događaja učinio te likove protagonistima jednog mračnog vremena? Pre tačno dve decenije napisao sam za NIN tekst o knjizi pesama Čarlsa Simića, Svet se ne završava. Za proteklih dvadeset godina ovaj naš svet se veoma promenio. Balkan je postao žanr. Ko se sve od belosvetskih imena nije okušao u tom kurentnom žanru. Šta je sve izgovoreno i napisano u trenucima visoke frekvencije istorijskih događanja u ovom našem delu sveta. Međutim, kada splasne adrenalin, kada izbledi istorijska pozadina, kada iščeznu svi oni blagonakloni i podrazumevajući konteksti koji blanko iskupljuju glupost i licemerje, tada reči ostaju same da svedoče o meri pameti i morala onih koji su ih izgovorili. I gorak osmeh na sve one bedastoće čiji su autori i neki svetski poznati umetnici. Ko zna iz kojih su se motiva upustili u površna arbitriranja i stali u odbranu samo jedne zaraćene strane. Možda su tek krenuli tragom Bajrona put Grčke, pa se zaustavili u Srbiji? Ili u Hrvatskoj? Svejedno. Čarls Simić je jedan od retkih umetnika svetske reputacije koji nije menjao intonaciju na temu raspada Jugoslavije. I za američke i za srpske medije govorio je istu priču. Svoju priču. Momak odrastao na beogradskom asfaltu, tačnije među ruševinama posleratne prestonice, koji se pedesetih godina prošlog veka preko Pariza doselio u Ameriku, od prvog trenutka kada je Jugoslavija postala dežurna tema svetskih medija, odoleo je čarima arbitriranja. Međutim, jasno je dijagnosticirao ludilo koje je zahvatilo narode njegove bivše zemlje. Nikada patetičan. Lišen mistifikacije. Nezlobiv. Samoironičan. Lucidan, i sa humorom. Takav je i kada se seća svojih prijatelja. Brodskog, koji je apelovao da se bombarduje Beograd. „Nisam ni pokušavao da ga razuverim – kazao je u jednom intervjuu Čarls Simić – Suzan Zontag mu je već bila objasnila sve o Srbima”. Sledeći logiku Kornelovog umetničkog postupka, u ovom tekstu doveo sam u vezu ono što naizgled ne pripada jedno drugom: umetnika, čija ostavština se meri sa stotinak „kutija senki”, i generala, koji je za sobom ostavio ko zna koliko hiljada sanduka – mrtvačkih. Za kraj, da kompletiram ovu „kutiju senki”, jedan stih Čarlsa Simića: „Još jedno stoleće otišlo je dođavola – a zašto? Samo zato što neki ljudi ne znaju da vaspitaju svoju decu!”