Nepodnošljiva teškoća življenja

U Torinu, 3. januara 1889. Fridrih Niče izašao je iz kuće na adresi Vija Karlo Albert, broj 6. Nedaleko od njega, kočijaš elegantne kočije imao je problema sa tvrdoglavim konjem. Uprkos svim njegovim pokušajima, konj je odbijao da se pomeri, te je kočijaš na njega potegao bič. Niče je pritrčao konju i zagrlio ga oko vrata, jecajući, u pokušaju da ga zaštiti i prekine brutalnu scenu. Stanodavac je izašao i uveo ga u kuću. Niče je bez reči i pokreta ležao dva dana, zatim je promrmljao poslednje reči, i nastavio da živi još 10 godina u tišini i demenciji, dok su o njemu brinule majka i sestre. Ne znamo šta se desilo sa konjem.“ Ovim rečima, Bela Tar, u svetu proslavljeni mađarski reditelj osobenog vizuelnog i narativnog stila, otvara svoj novi film Torinski konj, kojim pokušava da otkrije šta se, zapravo, dogodilo sa konjem kojeg je Niče pokušavao da zaštiti. Meditativno, izvanredno oslikano crno-belo ostvarenje ispričano u 30 kadrova u dva i po sata dugoj strukturi filma, važilo je za favorita na prethodnom filmskom festivalu u Berlinu, i verovatno bi bilo i nagrađeno najvišim priznanjem da politička korektnost prema iranskim autorima, zatečenim usled aktuelne društvene zbilje, nije na kraju prevagnula. Bela Tar je proglašen „drugoplasiranim“, osvojivši Srebrnog medveda, i nije krio nezadovoljstvo, iako je svega nekoliko dana pre, na konferenciji za novinare u Berlinu, istakao da takmičenje nije bitno i da svaki film zaslužuje nagradu, jer je delo za sebe. „Zamislite da imate u konkurenciji Prusta i Dostojevskog. Kako biste odabrali boljeg“, kaže Bela Tar. Imajući u vidu celokupan opus autora, predstojeći festival Sinema siti u Novom Sadu organizuje retrospektivu njegovih radova, u programu posvećenom posebno njemu. Publika će se tako podsetiti zbog čega su filmovi Bele Tara i danas, u svetskim okvirima, značajni i specifični artistički eksperimenti. Samo neki od naslova različitih formata iz njegove bogate biografije, poput Almanaha jeseni, Autsajdera, LJudi iz predgrađa, Magbeta, Porodičnog gnezda, Prokletstva, Prologa, Putovanja ravnicom ili Verkmajsterovih harmonija, predstaviće presek ogoljene lepote i dramaturgije njegovih filmova. Torinski konj verovatno je najznačajnije delo autora nakon filma Đavolji tango (koji se nije našao u retrospektivnom programu) koji i po strukturi i po stilu odlazi korak dalje i čini film retkim biserom savremene kinematografije, dosta siromašne po pitanju eksperimentisanja sa formom dela. Bela Tar je enigmatičan baš kao i njegovi filmovi. Koliko god delovao odmereno i suzdržano, vrlo je raspoložen za komunikaciju i razgovor na temu filmova i umetnosti uopšte. I u direktnoj i u indirektnoj komunikaciji, govori kroz blagi smešak, smirenim glasom: „O Ničeu bih mogao da pričam do ponoći. Čini mi se da nemamo toliko vremena. Ali moj odnos prema Ničeu se sasvim jasno vidi u filmu. Niče je deo filma koliko i konj, i u onolikoj meri u kojoj smo i mi deo tog ostvarenja.“ Radnja filma je veoma specifična. Kako ste uopšte došli na ideju? Čitao sam Ničeovu biografiju i posebno onaj deo o kome smo razvijali priču u Torinskom konju. Bila je to divna fabula, tako dirljiva, dodirivala je svaku žicu mog tela. To je bilo još osamdesetih godina, i tada se rodila ideja o filmu. Ekipa sa kojom stalno radim složila se da snimamo film Torinski konj, jer nas je priča poprilično sve dirnula. Koncept filma bio je vrlo jednostavan. Želeli smo da odgovorimo na pitanje šta se dogodilo konju nakon tog incidenta. Tako da film nije o Ničeu, ali senka tog incidenta prati priču od početka do kraja. Kasnije smo pronašli i kuću, koja je bila zabačena, daleko u jednom selu. Bila je uništena u potpunosti. Pomislili smo kako je baš to sjajno mesto za snimanje filma o konju i njegovom vlasniku. I tako smo počeli da razmatramo ideju o arhetipu o kome smo hteli da razvijamo priču filma. Međutim, tu ideju smo ostavili po strani i potom smo snimali druge filmove. Kada je bilo prekinuto snimanje filma Čovek iz Londona, pre nekoliko godina, došli smo na ideju da se vratimo priči o torinskom konju. Bilo je to neverovatno, svima nam se obnovila kreativna energija, jer smo mislili da je ta priča davno otpisana. Postavili smo sve iz početka. Tada smo i shvatili da to zapravo nikada nije ni bila priča o umetnosti ili ideologiji, već o životu i njegovim specifičnostima. Klimaks filma je zato veoma bitan za razumevanje suštine. Taj vetar i to usamljeno drvo, čitav sistem koji ih spaja i koji čini priču u tolikoj meri autentičnom. Koncept filma je i u ponavljanju motiva? Svakog jutra se budimo i pogledamo u ogledalo i retko kada pomislimo da neki ljudi nemaju ogledalo, a neki nemaju čak ni krov nad glavom. Međutim, svi se svakog jutra budimo i počinjemo život iz početka. Svakog jutra, ne razmišljajući dublje o životu. To vremenom postaje nešto poput patološkog čišćenja života, insistiranja na ponavljanju, koje se neminovno pretvara u monotoniju. Ne stignemo da postavimo pitanja kakve mi živote živimo, da li smo spremni da se upustimo u novi dan, da ga istražujemo. Svakog jutra se budimo sa nadom da će se nešto dogoditi baš tog dana, jer se nešto mora desiti. I kada taj osećaj nadjača čoveka, onda njegov život postaje vredan življenja. I kakav je vaš osećaj tokom procesa rada? Svi mi koji nešto prenosimo, imamo jaka osećanja. Snažno osećamo bol i patnju. I onda morate da otvorite dušu i da predstavite ono čega ima unutra. I svaki put, kada počinjete iz početka, morate to da uradite i morate da uradite to na drukčiji način. U drugoj priči. Tako ulazimo u težak proces, koji ne možemo da izbegnemo. Moramo ljude da ubedimo u nešto što prikazujemo i čime se bavimo. Ali ono u šta verujem jeste da će film pronaći svoje gledaoce, svoju publiku, da će ih uvući u svoj sadržaj i shvatiti zbog čega se bol ovog sveta stalno ponavlja. Pretpostavljam da ste čitali knjigu i videli film Neverovatna lakoća postojanja. Mi smo pokušali da predstavimo nepodnošljivu teškoću življenja, što nije bilo nimalo lako. Šta je zadatak filmske umetnosti danas? Definitivno nije u traženju rešenja problema. To nije naš posao. Ja se ne osećam kao neko ko treba da kaže ljudima šta treba da rade sledeće. Smatram da ljudi koji se bave filmom ne treba da diktiraju program života. Mi samo prikazujemo svet i ono što se u njemu dešava. U Torinskom konju hteo sam da prikažem ono što se može desiti svakom od nas, pre ili kasnije. Sve je prolazno i sve prolazi. Mi smo trenutno ovde, na zemlji, u svetu, a pre ili kasnije moraćemo da napustimo ovu oblast. I nismo u potpunosti srećni kada postavimo pitanje da li je ono što radimo dostojno nas samih. To je pitanje koje svi postavljamo sebi, dok sedimo u svojim domovima i istražujemo svoje biće, u dubinama duše. I tako se to pitanje nameće samo. Kako dostižete taj neverovatni vizuelni aspekt filma? Konkretno u slučaju Torinskog konja, vizuelni koncept proizlazi iz ideje prolaznosti vremena, s tim što on u potpunosti podržava kontekst priče filma. Ako bih tražio razlog zbog čega sa istim timom ljudi radim već decenijama, bio bi to baš razlog što svi isto razmišljamo. Mi vidimo svet na isti način. Naš pogled je identičan. Ne moramo mnogo da pričamo, ne svađamo se, niti razmatramo zbog čega film treba baš tako da izgleda. Mi jednostavno uzmemo kameru i snimamo onako kako osećamo film. Poznati ste po radu sa neškolovanim glumcima. Kakav je vaš pristup njima? Za mene, glumci ne treba da glume. Uvek govorim svojim glumcima da nešto urade, a ne da igraju. Kao reditelj trudim se da uskladim pravu atmosferu za scenu koju radimo. Smatram da i svetska zvezda može igrati pored žene sa ulice ili iz fabrike, koja nikada ranije nije glumila. U filmskoj sceni, one su zatečene u istoj situaciji i moraju da slušaju jedna drugu. I ako se slušaju, scena postaje realna. Zbog čega ste odabrali da film traje baš šest dana? Smatrao sam da se tokom tog perioda otkriva čitav proces koji sam razrađivao. Naravno, radnja ne mora da traje šest dana. Činilo mi se da smo i mi mogli da uradimo isto sa konjem što je i Niče uradio, i da bismo takođe patili šest dana. Čudno je to kada pogledamo šta se dogodilo konju i šta mu je konjušar uradio. NJegov život bio je završen onog trenutka kada konja više nije bilo. Da li ste planirali da snimite film i o sedmom danu... Ali, sedmog dana Bog se odmarao i tugovao zbog lošeg posla koji je uradio. Novi domaći filmovi Festival u Novom Sadu Sinema siti (od 18. do 25. juna), predstaviće premijerno čak četiri nova domaća ostvarenja, koja će se takmičiti za nagrade – najpre dugoiščekivana koprodukcija u režiji Siniše Dragina Ako zrno ne umre, potom biografsko delo Miloša Radivojevića Kako su me ukrali Nemci, kao i dva filma „novajlija“ – Kutija Andrijane Stojković i omnibus Oktobar, sedmoro studenata FDU, generacijski stav o Srbiji danas, iskazan žanrovima od crne komedije do socijalnog horora.