Običan čovek

Čovek koji nije ni politički lider, ni popularni pevač ili pisac, fudbaler ili manekenka, pevačica ili umni as, takvog čoveka nazivamo „običnim čovekom“. Stavljamo ovog najčešćeg čoveka pod znake navoda, mada niko precizno ne zna šta kaže i misli kada kaže običan čovek. Ovim izrazom, između ostalih, nije bio zadovoljan ni Ivo Andrić, ali je priznao da ne zna drugi i bolji. Običan čovek može da voli ženu i decu, da bude vredan i čestit, ali, ipak, ostaje neprimećen, to jest, ostaje u futroli „običnog čoveka“. Jednostavno: običan čovek ne poseduje svojstva koja bi padala u oči, koja bi ga izdvajala, činila posebnim. Običan čovek je masovna pojava, i otuda teže primetan. Od šume ne vidiš drvo! Ko bi se okrenuo za običnim muškarcem, ili devojkom. Brojnost ovakvih ljudi kao da umanjuje njihovu vrednost. Ovaj čovek koga jedva primećuju, i koji ni sam ne „ boluje“ od široke radoznalosti, oblači se u sistemu Jumko, ili kod Prvog maja iz Pirota. U žalosti je, pa i kad nije, često, u crnini, a u boljim danima voli zagasitobraon boje, ili nešto šarenkasto, šućmurasto. Nije lako reći koje ga brige more, ali ih valja po glavi; znam da ga muke razdiru kao što osećam da je na brige navikao kao da su samo njegove. Može to biti i učeniji, obrazovaniji, skladniji, ali ipak, nekako školski „sklepan“ čovek. Nemate šta da mu zamerite. Mnogo vam ne može dati, ali ni uzeti. Ako vas nešto zamoli i vi mu to učinite, gledaće da vam se oduži, ako mu ukažete pažnju i poverenje, možete u njemu naći odanog prijatelja, za male stvari i utehe, osobito. Moći ćete, uvek, u poverenju da mu se požalite. Naravno, ako nije reč o izuzetnim, neobičnim stvarima, zbivanjima, potraživanjima, avanturama. Kod ovakvog čoveka koji, na prvi pogled, nije odskočio, kako bi rekao Nušić, možete carski večerati! Možete se i opustiti i otkriti „rupe“ u svojoj veličini. Možete mu reći, sa suzama u očima, da vas žena vara, ili što je daleko veća nesreća, da vam je dete „prigrlilo“ neku blažu drogu. Ćutaće, deliti sa vama brigu. NJegova dobrota i želja da vama, Posebnom, Izuzetnom, Obeleženom, kao tele ili ovca sa znakom koji sija sa sredine čela, može vam se učiniti priglupim. Jer um ukrašava, ali i ruži, narušava dobrotu. U literaturi, filmu, u školskoj fantaziji, česti su snovi o „neobičnim ljudima“, o ljudima sa posebnim svojstvima koja mogu biti od lepote, kreativnosti, rane zrelosti. Uspeli junaci, mnogo čitanih i rado gledanih filmova i TV serija nisu sasvim i od početka bez mane i straha, ali se nečim izdvajaju, očaravaju nas. Poslednjih godina junaci naših teških svakodnevnih dana su pretežno, u vezi sa prestupom, ogrešenjem o zakon, sa „podvizima“ sa one strane zakona! Gledanje lakih televizijskih sapunica samo je do izvesnog stepena preporučljivo; preterano, vodi vas u lažni raj, u nepokretnost, obamrlost, u paralizujuću fascinaciju. Gomile para stvorene su u umetničkoj industriji usmerenoj ka sirotinjskoj duši i praznom stomaku. Naravno, običan čovek je i naivna dobričina, i prostak i siledžija, lopuža i božji čovek, i šta još sve ne? Zajedničko je ovakvim ljudima usmerena, ili spontana opčinjenost Drugima, epskim ili lirskim, kulturnim, ili istorijskim, bajkovitim, ili kriminalističkim tipovima i zvezdama. Duša je veliki kombinator, varalica, ili kreator, ona je sestra fantazije i pomaže običnom čoveku da zamišlja i umišlja spodobe koje ga plaše, ili ushićuju. On napušta zadani život i okorele forme pa mu se, u čudu, ukazuju neka rasparena bića sa više života, glava, očiju, ruku, čarobnjaci i trovači, čitava natpriroda koja hrani suženu i stešnjenu dušu običnog čoveka kome zadani život ne da glavu da digne! Ali ni običan čovek nije samo dnevno biće. I on ima noć koju niko ne kontroliše, kojom lutaju drevne utvare. Podvig nije rezervisan samo za retke i reprezentativne duhove. Jedan od nežnijih sakupljača narodnih umotvorina zapisao je: „I sirotu j..i, ali na dušu misli“! Uvaljen u strah kao mlinar u brašno običan čovek ćuti, ili brblja, najčešće u vozu, ili kafani. Služi vojsku i državu, hrani decu i domovinu, i tu i tamo im podvaljuje. Ali i mlinar i pesnik sanjaju, tiho, tiše, kao da se ništa između dana i noći, jave i sna, povlašćenosti, i zadane svakodnevnosti, ne isprečava.