Nesrećni završeci

PREDSTAVA: „TRST“ MILOŠA RADOVIĆA REŽIJA: ALISA STOJANOVIĆ; POZORIŠTE: ATELJE 212 Alisa Stojanović je, čini se, veoma vezana za Trst. Nekoliko godina pošto je inscenirala roman Sudbina i komentari Radoslava Petkovića, ona se vraća, putem drame Trst Miloša Radovića, problematici vezanoj za ovaj grad. Međutim, dok se u Petkovićevom delu postmoderno prepliću složene narativne i poetičke ravni, dotle se Radovićeva drama svodi na jednoslojnu priču o Trstu kao prostoru stvarnih ili idealizovanih uspomena na srećnija vremena. Ipak, komad pokazuje nameru da bude slojevit. NJegov lajtmotiv „najlepše je prošlo“ može se istovremeno shvatiti na dva oprečna načina: kao nostalgično osećanje da je epoha Titove Jugoslavije, sa šverc turama za Trst kao njenim bitnim kulturološkim obeležjem, bila srećna, ili kao, naprotiv, razgradnja tog osećanja. Ovo drugo čitanje zasniva se na tome što povratak u Trst, posle mnogo godina, nikome od junaka ne donosi ispunjenje, pomirenje sa sobom i drugima. U većini paralelnih priča, objedinjenih samo time što su svi likovi došli iz Srbije i odseli u istom tršćanskom hotelu, prate se sukobi između roditelja (tačnije: majki) i dece, što je jasna metafora sukoba onog i ovog vremena, nestvarnog Trsta naše mladosti (kojeg više nema) i onog koji je sada tu, doživljaja (iluzije) da je život nekada bio srećniji i svesti da nam se on danas rastače, izmiče, raspada. Neki likovi drame stižu u Trst da se ubiju, druge u njemu ubijaju rođena deca koju su oduvek kinjili i nipodaštavali, treće deca ostavljaju da pijani žale svoje promašene živote, četvrti se i dalje s decom međusobno mrcvare, uništavajući tako mogućnost da bar za trenutak ponovo dožive srećne trenutke svoje mladosti... Na samom kraju pojavljuje se novi par majka-dete koji je, za razliku od prethodnih, skladan i srećan, a što se svodi na preeksplicitnu, didaktičnu autorovu tezu da će se tek kada se raščisti s duhovima prošlosti stvoriti osnova za novi početak. Kao što je naslućeno, slojevitost u obradi teme funkcioniše isključivo kao tekstualna mogućnost. Autoru je, zarad postizanja pretpostavljenog značenja, bilo potrebno da se sve priče završe nesrećno, ali on nije pružio vremenski i narativni opseg da do takvog kraja prirodno, postepeno i uverljivo dođe. Svaki od nesrećnih krajeva je, naprotiv, izrazito prenagljen, iskonstruisan, neutemeljen, pa zato skoro patetičan ili, što je još gore, nenamerno parodičan. Svakodnevni sukob oko izgleda nije dovoljan motiv da ćerka razruši majčin san i da ova zbog toga padne u očaj, osećaj napuštenosti nije uverljiv razlog da majka neshvatljivo vređa sedmogodišnjeg sina i da ovaj zbog toga pobegne od nje, početak otkrivanja bizarne istine ko mu je otac ne opravdava odluku sina da udavi majku... Bezbrojne neuverljivosti ne mogu se pravdati ni piščevim neelaborisanim skretanjem iz realizma u komiku i nekakvu zaumnost, simboliku. U predstavi izvedenoj na Velikoj sceni Ateljea 212, rediteljka je želela da prenese tu naslućenu misterioznost, zaumnost, nerealističnost teksta. Na sceni je prikazana samo jedna luksuzna hotelska soba (scenografija Darka Nedeljkovića), u kojoj se, pomoću mizanscenskog pretapanja i simultanosti, smenjuju svi ljubavni ili porodični parovi. Efekat je delimično ostvaren, jer svetlosno parcelisanje prostora, koje je preduslov za ovakvu igru, nije najbolje funkcionisalo, te je ponekad stvaralo znakovne šumove: otkud svi oni u istoj sobi? U radu s glumcima, rediteljka nije prevazišla dramaturške mane, pa su se kao rezultat mogli dobiti samo manje-više efektni i uverljivi tipovi, ili neke natruhe karaktera. Galeriju čine komični ostareli edipovac (Feđa Stojanović) i njegova eterično-frivolna i zajedljiva majka (Branka Petrić), opora i nervozna bivša supruga biznismena (Milica Mihajlović) i njen prihvatljivo dosadni mali sin (spontan, uverljiv i darovit dečko Miloš Klanšček), dosta karikirana bivša švercerka i sadašnja osvetnica (Jelisaveta Sablić) i nesimpatičan, ali bar naizgled ne i zao carinik u penziji (Branislav Zeremski), samouverena ali ranjiva bivša zavodnica (Dara DŽokić) i njena nesamouverena i takođe ranjiva ćerka (Isidora Minić), te jedan egzaltiran, iritantan i očigledno misteriozan umetnik (Svetozar Cvetković)... Šteta što zanimljivo zamišljena priča nije mogla, zbog svih dramaturških slabosti, da bude scenski uspešno ostvarena.