Sirija kao drugi Irak

Sirijska vojska ušla je, uz podršku 200 tenkova i borbenih helikoptera, u nedelju u gotovo prazan grad DŽisr al-Šugor, sedište otpora režimu Bašara al Asada. Tu je proteklih dana bilo poprište sukoba u kojima je poginulo 120 pripadnika bezbednosnih snaga. Vlada tvrdi da su ubijeni u zasedi “naoružane terorističke organizacije”, koja je koristila državna vozila i uniforme. Antirežimski aktivisti, međutim, tvrde da je do krvoprolića došlo pošto je izbila pobuna, jer su vojnici odbili da izvrše naređenje i napadnu demonstrante. Sirija je zabranila stranim novinarima da ulaze u zemlju, Turska takođe ne dozvoljava novinarima pristup izbeglim Sirijcima, tako da niko sa sigurnošću ne može da kaže šta se dogodilo u DŽisr al-Šuguru. “Razgovarao sam sa predsednikom Asadom. Od njega i od demonstranata sam čuo sasvim različite stvari. Bićemo veoma oprezni”, izjavio je premijer Turske Redžep Erdogan. Protesti u Siriji, inspirisani događajima u Tunisu i Egiptu, počeli su u martu, a prema podacima nevladinih organizacija, do sada je poginulo više od 1.400 ljudi, oko 10.000 je uhapšeno, a hiljade su izbegle iz zemlje. Nasilje je osudio Savet bezbednosti, a zatim je čak i Erdogan, koji je u stalnom kontaktu sa Asadom, izjavio da je represija koju sprovodi nad stanovništvom neprihvatljiva. Situacija u Siriji, međutim, nešto je komplikovanija. Porodica Asad vodi zemlju od 1971. godine. Bašar al Asad nasledio je vlast od svog oca Hafeza, 2000. godine. Tokom decenije vladavine on je napravio pomake u ekonomiji zemlje, ali je nastavio da zatvara kritičare režima i da drži medije pod kontrolom. Političke partije i protesti su zabranjeni. Asad, međutim, uživa podršku velikog dela društva, većeg dela manjina, srednje klase i poslovne elite. Zato se susedne zemlje plaše da bi, ukoliko on ode sa vlasti, Sirija mogla da potone u građanski rat. Čak i među onima koji podržavaju promene, veliki broj bi želeo da Asadu da priliku da on izvede reforme, koje je i najavljivao kad je stupio na vlast. Sirijsko stanovništvo čini 75 odsto sunita, 10 odsto hrišćana, tri odsto druza i tri odsto šiita, uglavnom alavita, kojima pripada i porodica Asad. Od kad su oni na vlasti, alaviti su najbrojniji u vojsci, pa je vojna komanda jedinstvena, iako je na nižim nivoima bilo i sukoba. On svakako neće bez borbe prepustiti svoj položaj i privilegije. Sirija je, takođe, regionalna sila, pa postoji strah da bi haos u njoj proizveo domino efekat u susednim zemljama kao što su Liban i Izrael, gde bi Hezbolah i Hamas mogli da izazovu nerede. Sirija je i u tesnoj vezi sa vladajućim šiitima u Iranu. Turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davatoglu izjavio je da se Turska boji haosa koji bi možda nastupio posle eventualnog pada Asada. “Ovo nije slučaj Libije ili Egipta, ovo ima potencijal da postane veliki unutrašnji konflikt, slično kao u Iraku.”, rekao je on. Turska, koja sa Sirijom deli 900 kilometara dugu granicu, pokušava da ispita sve alternative. Dopustila je stotinama sirijskih disidenata da na sastanku u Antaliji pokušaju da ujedine različite opozicione pokrete. Neposredno pred ovaj sastanak Asad je ponudio amnestiju za političke zatvorenike, ali opozicioni lideri su to odbili. „Sam Asad bi trebalo da bude obuhvaćen amnestijom, jer je on ubijao svoj narod“, poručili su . Oko 300 disidenata oformilo je upravni odbor od 31 člana koji bi trebalo da stupi u kontakt sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama, kako bi ih ubedili da je ono što dolazi u bliskoj budućnosti Sirije daleko bolje od onoga što imamo danas. Oni su najavali da prikupljaju dokaze protiv Asada kako bi ih poslali Međunarodnom sudu u Hag. „Prvi cilj konferencije je da se izradi mapa puta za budućnost Sirije“, izjavio je Malhelm al Drobi, šef delegacije Muslimanskog bratstva. „Naša uloga je da pomognemo sirijskom narodu na ulicama tako što ćemo ubediti druge države da je ono što dolazi u bliskoj budućnosti kao rezultat demokratskih promena daleko bolje od Bašara al Asada“. Asad je na tursko gostoprimstvo opoziciji u Antaliji, odgovorio pozvavši kurdske lidere u Damask i ponudivši im autonomiju. Taj potez shvaćen je kao mali podsetnik turskoj vladi na moguće probleme koje Sirija može da joj prouzrokuje ako se odnosi dveju zemalja pokvare. Mogućnost da se nemiri među sirijskim Kurdima preliju preko granice, na Kurde u Turskoj, duboko je uznemiravajuća za sirijskog suseda. Pre trinaest godina dve zemlje bile su na ivici rata zbog sirijske podrške Radničkoj partiji Kurdistana i njenom vođi Abdulahu Odžalanu, koji je predvodio rat za autonomiju jugoistočnog dela Turske u kome žive Kurdi. Sirija je otkazala gostoprimstvo Odžalanu 1998. godine, što je Turskoj omogućilo da ga uhapsi. On sada služi doživotnu kaznu zatvora, a njegove pristalice ne odustaju od svojih zahteva. Za Tursku bi zato bila previše visoka cena da izgubi sirijsku podršku oko Kurda. Osim toga, 900 kilometra granice koja deli ove dve zemlje, sasvim je dovoljan razlog da Ankara strepi od mogućeg sirijskog haosa. Dosad je na tursku teritoriju prebeglo više od 8.500 Sirijaca. Savet bezbednosti takođe je podeljen. Dok Francuska i Britanija predlažu rezoluciju kojom će se osuditi nasilje, Brazil, Kina i Rusija brinu da bi takva revolucija povećala tenzije. Oni takođe primećuju da nije jasno ko bi nasledio Asada. U nedostatku opozicionog lidera koji bi mogao da ujedini političke, religijske i etničke rivale, postoji strah da bi zemlja potonula u haos. “Mi ćemo biti na pravoj strani istorije, ako ikada dođe do glasanja”, izjavila je Suzan Rajs, američki ambasador u UN.” Ako drugi nisu sposobni ili nisu voljni za to, to će biti njihova sopstvena odgovornost.” Ali, nezvanično, diplomate priznaju da imaju znatno manje mogućnosti da utiču na događaje u Siriji nego što je to bio slučaj sa Libijom i da nema mogućnosti za vojnu intervenciju protiv Asada. Atentat na predsednika Sukobi u Jemenu su eskalirali posle atentata u kojem je 3. juna teško povređen predsednik Abdulah Saleh. NJegov odlazak u Saudijsku Arabiju na lečenje demonstranti su oduševljeno pozdravili, nadajući se brzom padu režima. Vlast je tehnički preuzeo potpredsednik Abd al-Rab Mansur Hadi, ali iza njega su zapravo Salehov sin Ahmed i rođak Jahua. Oni drže pod kontrolom vojsku i policiju i bore se protiv pobunjenih plemena, koja su delimično pod uticajem i komandom ozloglašene Al kaide. Ukoliko se Saleh zaista ne vrati u zemlju, njegovo mesto u predsedničkoj palati mogao bi preuzeti sin, koji ionako već ima kontrolu nad zemljom. Vojska i pripadnici ekstremističkih grupa bore se oko grada Zindžibar koji je od kraja maja pod kontrolom pobunjenika. Grad je napušten, nema struje i vode, a na ulicama se raspadaju leševi, izveštavaju zapadni reporteri. Još nekoliko južnih gradova je pod kontrolom islamističkih boraca. Komandanti koji su napustili predsednika i stavili se na stranu demonstranta, optužuju ga da sada pokušava da izazove haos i da je dozvolio da južni gradovi padnu u ruke ekstremista u naporu da ubedi SAD i druge zapadne zemlje da će, ako on ode sa vlasti, zemlju preuzeti Al kaida. Da to nije daleko od istine pokazuje i povećana aktivnost američke avijacije, koja napada položaje Al kaide iz bespilotnih letelica i mlaznih aviona. Za te akcije su SAD dobile Salihovu saglasnost još 2009. godine, pisao je NJujork tajms. Broj žrtava tih akcije nije poznat. U haosu koji vlada u zemlji plemena i različite frakcije pokušavaju da osvoje svoj deo kontrole. Mnogi su dobili pozicije u novom parlamentu, ali sve snažnija „Al kaida arapskog poluostrva“ preti da potpuno zauzme južni deo zemlje.