Daleki bliski prijatelj

U Bakuu, glavnom gradu kaspijske zemlje bogate naftom i prirodnim gasom, već naveliko teku pripreme za održavanje Pesme Evrovizije 2012, zahvaljujući pobedi novih nacionalnih heroja, dueta Eli/Niki na smotri u Diseldorfu. Priča se da vlasti neće štedeti na troškovima, koji će iznositi više desetina miliona evra. Azerbejdžan u održavanju ovog festivala lakih nota vidi izuzetno dobrodošlu priliku da popravi svoj nimalo zavidan međunarodni imidž, posebno po pitanju ljudskih i političkih prava. Proteklih godina zemlja je zabeležila visok ekonomski rast zahvaljujući ogromnim prihodima od izvoza nafte i prirodnog gasa. U glavnom gradu se ne mogu ni izbrojati gradilišta modernih oblakodera, u kojima će se nalaziti kancelarije, strana predstavništva, luksuzni apartmani i ekskluzivne prodavnice, a ulice su pune novih i skupih automobila. Stopa rasta je vodeća ne samo u regionu, nego i šire i iznosila je 2006. godine čak 34,5 odsto. Uprkos svetskoj finansijskoj krizi ta stopa je 2009. opet bila zavidnih osam procenata, što je i rezultat značajnih stranih investicija, pre svega u energetskom sektoru. Opšti privredni rast je omogućio da, prema podacima Svetske banke, stepen siromaštva u zemlji osetno padne sa 49 odsto u 2003, na svega 9,1 u 2009. godini. To je doista zadivljujući podatak, u koji međutim ne veruje domaća kritička javnost, te i dalje barata sa podacima o 40 odsto siromašnih i prosečnim platama od 24 evra mesečno. Ova zemlja sa devet miliona stanovnika je jedan od strateških energentskih partnera SAD i to u ruskoj interesnoj sferi. Azerbejdžanci raspolažu sa dokazanim rezervama nafte od sedam milijardi barela i 1,3 biliona kubnih metara prirodnog gasa – čime su obezbedili povlašćen položaj kako među velikim silama, tako i u odnosu na EU. To se posebno videlo posle inauguracije naftovoda koji spaja Baku i tursku sredozemnu luku Čejhan, maja 2006 – čiji je dnevni kapacitet milion tona sirove nafte. Izgradnja te 1.768 kilometara duge metalne zmije koštala je 3,9 milijardi dolara. Zbog energetsko-strateškog položaja i Azerbejdžan, kao i ostale kaspijske postkomunističke zemlje bogate naftom, je – po mišljenju zapadnih liberalnih medija, partner zbog koga se treba stideti, ali glad zapadnoevropske industrije i domaćinstava za energentima je neutoljiva, pa se uglavnom prećutkuje da u zemlji ne vladaju zakoni i institucije, da nema demokratije niti slobode izražavanja. Diktator Hajdar Alijev, koji je autokratski vladao od 1993. do 2003, je pred smrt kandidovao sina Ilhama za naslednika, koji je glatko dobio „izbore“ i nastavio da vlada kao i tata. Doduše nešto mekše. I kako je sve više inostranog novca ulazilo u promet, tako se i poslovična (tipična ne samo za Orijent) korupcija počela širiti kao zaraza. Prema podacima Transparensi internešenel za prošlu godinu, Azerbejdžan je zauzimao neslavnu 134. poziciju od ukupno kontrolisanih 178 zemalja po stepenu korumpiranosti države i društva. To je ipak, makar skroman, pomak u odnosu na godinu dana ranije, kada je bio na 143. mestu (a i tada ipak ispred Rusije i Ukrajine). Stoga je predsednik Ilham Alijev početkom godine obznanio da je započeo borbu protiv mita i korupcije, izraženih posebno u zdravstvenom sektoru, obrazovanju, policiji i carini. “Naša borba će biti odlučna, jer je u nacionalnom interesu”, rekao je predsednik 10. februara. Te mere prema stranim izveštajima već daju prve rezultate. Otpušteno je i biće procesuirano na desetine državnih činovnika, među njima čak i rukovodilac svih kazneno-popravnih institucija zemlje. Saobraćajni policajci su prestali da prihvataju doskora obavezne „narukvice“, koje su iznosile između 25 i 60 dolara po prekršaju. Sada izdaju kaznene uplatnice, koje moraju da se plate u sedištu policije. Uvoznici automobila i drugih skupljih potrošnih dobara su rekli novinarima da sada plaćaju „samo“ zakonske carine i takse, a ne i godinama obavezni „bakšiš“ državnim činovnicima, koji je po jednom automobilu iznosio od 500 do više hiljada dolara! Slabašna opozicija u zemlji ove mere na svojim internet-sajtovima prikazuje tek kao blage kozmetičke korake, jer pravo leglo korumpiranosti leži u samom vrhu države, kod predsednika, njegove supruge i njihovih moćnih rođaka. Kritičari režima kažu da je sve ovo urađeno samo iz straha da se i u ovoj, većinski muslimanskoj zemlji, ne ponove događaji iz Egipta, gde je „arapsko proleće“ oduvalo sa vlasti Hosnija Mubaraka, velikog prijatelja Alijeva. Dokaz tog prijateljstva je bio i grandiozni spomenik Mubaraku, postavljen u centru Bakua, koji je proteklih dana tiho i bez pompe uklonjen. Toliko o večnim prijateljstvima. Ali ta pompezno najavljivana bitka protiv korupcije se odnosi na najniže nivoe vlasti – saobraćajce, carinike i lekare u domovima zdravlja. A šta je sa vrhom piramide, na kojem se nalaze klanovi bliski predsedniku i prvoj dami. Azerbejdžanom se vlada kao u feudalnoj Evropi srednjeg veka: šaka tesno povezanih porodica kontroliše sektore privrede i određene teritorije i trude se da jedni drugima ne smetaju – to se moglo pročitati u depešama američke ambasade u Bakuu, objavljenim na Vikiliksu. Te srodne familije takođe zajednički štite i „nacionalne interese“ kada od stranih investitora uzimaju obavezne „honorare“, kako bi im „pomogle“ da prevaziđu birokratske zavrzlame i brže dođu do uvozno-izvoznih ili građevinskih dozvola. A u zemlji, koja usled naftno-gasnih aranžmana doživljava privredni bum, ove privilegije vladajućoj eliti donose enormne zarade. Samo jedan primer: najveća kompanija mobilne telefonije u zemlji, Nar Mobile/Azerfon, pripada klanu Alijevih i poseduje jedinu licencu za visokobrzinske mreže, što znači ogromni profit. Kada se jedini konkurent – Azercell - žalio sudu zbog očiglednog monopola – glatko je izgubio. O efikasnosti i korumpiranosti pravde na obalama Kaspijskog jezera govori i vic, koji se čuje u Bakuu: „Da biste dobili na sudu treba da ste prijatelj sudije ili barem da vas predstavlja Bendžamin Franklin!“ A Franklin, jedan od osnivača SAD, se nalazi na novčanici od 100 dolara. Istovremeno Alijev ide po svetu i inauguriše spomenike koje je njegova vlada finansirala, pre svega u čast svog prethodnika i oca, Hajdara Alijeva, autoritarnog komunističkog rukovodioca i dugogodišnjeg tajnog agenta, koji je 1991. zemlju izdvojio iz Sovjetskog Saveza i vladao čvrstom rukom sve do smrti 2003. godine. U beogradskom parku Tašmajdan se od prošle nedelje nalazi jedan takav spomenik „najvećem sinu i ocu Azerbejdžana“ – pokojnom Hajdaru. Ali, nije samo Srbija, koja je daleku zemlju, iz neznanih razloga, proglasila „strateškim partnerom“, mesto gde se Alijev dočekuje uz svečano postrojenu gardu i fanfare. Posle Beograda on je odleteo u Sloveniju, članicu NATO i EU, gde je u prisustvu predsednika Danila Tirka inaugurisao blizu Nove Gorice spomen-muzej posvećen azerbejdžanskom (sovjetskom) narodnom heroju Mehdiju Husejnzadeu –Mihajlu, koji je kao crvenoarmejac pobegao iz nemačkog zarobljeništva i priključio se jugoslovenskim partizanima, te poginuo u borbi slovenačkih boraca protiv Nemaca 1944. godine blizu današnje italijanske granice. Za razliku od Srbije, Slovenija zaista ima neke istorijske veze sa dalekom zemljom na Kaspijskom moru. Inače, vlada u Bakuu voli da sponzoriše spomenike i proazerbejdžanske skupove u mnogim zemljama. Tako je nedavno inaugurisan u centru Berlina spomenik „Masakru u Hodžalu“, koji podseća na napad jermensko-ruskih snaga na istoimeno mesto u Nagorno Karabahu, kada su agresorske trupe februara 1992. ubile 613 azerbejdžanskih civila, među kojima i mnogo dece i žena. Slični spomenici tom zločinu se nalaze i u Den Hagu, Bakuu i drugde. Konflikt dve južnokavkaske zemlje oko Nagorno Karabaha započeo je kada je Jermenija 1988. iznela teritorijalne pretenzije na ovu azerbejdžansku oblast. Uz pomoć ruskih trupa Jerevan je vojno intervenisao i osvojio 20 odsto azerbejdžanske teritorije, čije je jermensko stanovništvo prethodno na referendumu odlučilo da se jednostrano otcepi od Azerbejdžana i proglasilo Republiku Nagorno Karabah. Novu državu nije priznala nijedna zemlja, osim, takođe međunarodno nepriznatih samoproglašenih „država“ Južne Osetije, Pridnjestrovlja i Abhazije. Usled krvavih borbi ukupno je milion ljudi obe nacije bilo proterano u izbeglištvo, a borbe su prestale sporazumom o prekidu vatre 1994. Od tada traju, i u okviru UN, bezuspešni pokušaji da se nađe trajno i mirno rešenje za ovaj sukob. Prošlog vikenda su se u Moskvi, pod pokroviteljstvom ruskog ministra inostranih poslova, srela dva ministra zavađenih suseda. Izradili su jedan nacrt principa za rešenje konflikta, koji krajem ovog meseca treba da razmatraju predsednici Azerbejdžana, Jermenije i Rusije. Malo ko veruje da će taj skup u Kazanju doneti značajnije pomake. Pomake u unutrašnjoj politici čini se da su ipak doneli nežni pritisci i saveti sa strane, posebno iz OEBS i Saveta Evrope, čiji je Azerbejdžan član. Ove dve organizacije su godinama ukazivale na ozbiljne teškoće u demokratskom razvoju, koje se ogledaju u nameštanju izbora, raznim pritiscima na opozicione partije, a posebno na nezavisne medije i novinare. Prema izveštaju o stanju slobode štampe za 2010. godinu, koji je pripremio američki tink-tenk Fridom haus, Azerbejdžan se nalazi na samom dnu, sa ocenom 6,75 od minimalnih 7. I nevladine organizacije Hjuman rajts voč i Amnesti internešenel su više puta ukazivale na težak položaj novinara u toj zemlji, gde se beleže slučajevi nezakonitog maltretiranja, hapšenja, pa čak i ubistva. Novinari se hapse pod izgovorom da su utajili porez ili da šire rasnu i versku mržnju, da preprodaju drogu ili izbegavaju vojnu službu. Nedavno je, ipak, iz zatvora u kojem se nalazio od 2007, prevremeno pušten opozicioni urednik Ejnula Fatuljejev. Ali to oslobađanje nije moglo da zaseni majsku presudu na dve godine zatvora 28-godišnjem opozicionom aktivisti Bahtijaru Hadžijevu, koji je preko Fejsbuka pozivao na otpor režimu.