Naša deca

Kaže meni jedan prijatelj kako roditelji bacaju pare na muzičke i baletske škole i ostale slične akcije da bi svojoj deci osigurali kulturnost, a onda čim ih puste u grad deca odu na seljačka mesta i usvoje najprimitivniji sistem vrednosti. Dugogodišnja investicija propala preko noći! Imam jednu anegdotu iz života koja dokazuje suprotno. Zove me prijateljica koja ima sina tinejdžera da joj pomognem oko organizacije male mature za klince iz njegove generacije. Dete ide u elitno-eksperimentalno odeljenje neke osnovne škole koja se tretira već kao gimnazija. Nešto novo, u moje vreme toga nije bilo. Dakle, slavi se mala matura, razredne su sprovele glasanje i deca su se izjasnila da žele di-džejeve na maturi, a ne bendove koji sviraju obrade. Predlaže mi se da puštam muziku na toj svečanosti zajedno sa prijateljem koji inače pravi noise, ali bi u ovoj prilici puštao hitove. Pronašli smo i adekvatan klub, u centru grada, sa mestima za parking. Sve smo završili, skoro se dogovorili. Ipak, da bi cela stvar prošla morali bismo da popričamo i sa ostalim članovima roditeljskog odbora. Na sledećem sastanku pojavljuje se samo jedan gospodin, visok, zgodnjikav, baršunastog glasa, spreman na flert, distributer deterdženta. Tokom sastanka puca od dovitljivosti i odmah okreće korisne telefone da se raspita kod “svojih ljudi” koliko je meze, te ko će da donese piće. Kad je došlo do priče o ceni muzike, gospodin za koga sam kasnije saznala da je istaknuti član Partije počinje da se buni, sa sve komentarom: “Za te pare mogu da dovedem bend iz „Reke“ (restoran) da mi svira šest sati!”. Pa da, samo što bi to bilo zanimljivo vama, gospodine, a ne deci. Rastajemo se uz zaključak da će biti onako kako klinci žele. Dva dana kasnije, javlja se prijateljica da kaže kako je već sutradan odlučeno, bez saglasnosti učenika i ostalih roditelja, da će se matura proslaviti u nekakvom restoranu. Sa bendom koji svira zabavnjake. Dotični gospodin već je imao završenu kombinaciju sa svojim ortakom koji je takođe i vlasnik turističke agencije koja organizuje ekskurziju. Razredna nije smela da se pobuni, jer je uvaženi roditelj “mnogo pomogao oko nabavke kompjutera za školu”. Naravoučenije – ne kvari društvo tu fino odgajanu decu, dragi moji, već roditelji! Zajedno sa korumpiranim nastavnicima u mutantskoj tranzicionoj Srbiji, gde je najmanje bitno šta će deca da slušaju i gde će uveče da izađu. Čiča miča i gotova istinita priča.