Mesečina, bato!

Prošle srede, eksplodiralo je Sunce. U 18 časova, po evropskom vremenu. O tom izuzetno heliocentričnom događaju se, evo, već nedelju dana ćuti i na Javnom servisu. Dobro, to je jasno: Tijanić nam je isuviše geocentričan, taj, bajo, stoji čvrsto na zemlji. Ako treba, on će objaviti da je Zemlja ravna ploča na grbači slona, mada nije ni savršena lopta. Ruski kosmonauti, naime, tvrde da ima oblik „džombavog krompira“. Ali, ljudi moji, na satelitskom snimku koji je NASA u svet poslala, lepo se videlo kako je na užarenoj površini Sunca nešto pućkalo, kao da se novo sunašce rađalo, a i mene je nešto u pleksusu žigalo. Kad, gle, i Bilja se posle eksplozije Sunca za srce uhvatila, pa me, na prevaru, u postelju odvukla, i, ne sećam se da sam skoro tako „eksplodirao“... Zaista vam kažem: svako od nas ima u grudima unutrašnje sunce, samo što ono nekom, celog života, nijednom ne zasija, a nekom, opet, gori sve jače sa godinama, i, razgoreva se sve do smrti i posle nje. Stvari su proste, gospodo! Ako si njegoševska „luča mikrokozma“, onda u tvom telu mora da ima i sunca i meseca, u tebi mora da su i sva ostala nebeska tela, pa i sva ona grdna sazvežđa. Da li je moguće da su i Srbi postali toliko geocentrični? Ruši nam se, možda, Sunčeva galaksija, a mi se bavimo budalama! Možda će nad Zemljom, uskoro, dva sunca sijati, jedno sa istoka drugo sa zapada, a u zemlji se vodi sholastička rasprava: da li Dačiću pomaže vlaška magija, a Bokiju ona briselska... Prošlonedeljna eksplozija na Suncu najviše je Amerikance ošajdarila. Tog dana je, kod njih, bilo 38 Celzijusa, a nauka je, brže-bolje, izračunala da će do 2050. godine, „normalna“ temperatura u srednjoj Americi biti – 50 Celzijusovih stepeni!? Te iste srede, uveče, tačno, u 20 časova, posle eksplozije Sunca, „eksplodirao“ je i Sting u „Beogradskoj areni“. I, ajd, što je zapalio fanove te je nastala lančana eksplozija pa se „Arena“ tresla, već se zapalio i moj matorac, mislim, K. G. Jung. Cupkajući kolenom i moj guru iz Švice je eksplodirao, pa je, ushićeno, počeo: “Sazreo je, konačno je stasao! Stasao je Sting, evo, tek u pedeset i drugoj! Vratio se svojim keltskim korenima, druidskim ritmovima sa Dunava i Pomoravlja! Ne misliš, valjda, moj dečače, da je za muzičku pratnju, tek tako, uzeo orkestar Kamarata Serbika!? Zapamti, on se zove STING, a već, četvrti put, dolazi u SINGIDUNUM! Kapiraš!? Pokazaće se da je Sting poreklom iz keltskog plemena Singi, a to, valjda, znaš, da su oni osnovali – Beograd!“ A Sting, bajo, pet puta izlazi na bis, a kao poslednju pesmu otpeva onu, sa refrenom „mesidž in d botl“, što će reći, „poruka u boci“. Nego, gle, Sting taj refren prevrne kao čarapu pa počne da ga peva na srpskom, a on u prevodu, je l` da, znači; „mesečina, bato“! Tu „Arena“ još jednom eksplodira i kao druidsku mantru ponavlja: “Mesečina, bato, mesečina, bato...“ Jung, ovde, ucakli očima, kao da se matorko, malo, predozirao: „Shvataš li da je mesidž, Stingova poruka u boci, stigla iz okeana kolektivnog nesvesnog i da je izbačena, ovde, na ušću Save u Dunav!“ Izlazimo iz „Arene“, kad, gle, tamo iznad Surčina izašla mesečina, a Jung pevuši: “Mesečina, bato...“ Prelazimo Brankov most, ulazimo u Stingov Singidunum. Na Terazijama ulazimo u trolu, a Bilja mi na uvo šapuće: “Mogao bi da se ošišaš na kratko kao Sting i da obriješ bradu. Bio bi mlađi, bar, dvadeset godina, bili bismo kao ispisnici.“ Tu kažem: Ako se ošišam kao Sting, onda moram da promenim sve: od načina oblačenja do mesta stanovanja. Morao bih, recimo, da živim u Londonu koji se, nekad, zvao TROJA, još dok Stingovi Singi nisu stigli iz Singidunuma na britanska ostrva. Da, tamo su ih, već, čekali druidi sa Dunava. Stojimo na zadnjoj platformi, a trolejbusdžija nas žešće ljulja, vozi nas, bre, kao džakove krompira. Tu se Jung, baš, iznervira, i, tu, kod „Žike slike“ na Čuburi, moj guru iz Švice na vozača podvikne: “Kako nas to vozite!? U Cirihu ne biste ni vozački ispit položili! Čim bi vam jedan putnik na platformi posrnuo, taj bi vas tužio i posao biste izgubili!?“ Ali, vozač se pravi pametan: “U Cirihu bih, za švajcarsku platu, vozio mnogo pažljivije...“ E, tu se uključim u akademsku raspravu rečima: Ne bi ti, prijatelju u Cirihu zaradio ni za vodu! Na ovo je trolejbusdžija eksplodirao, vozilo je zaustavio i hoće da se bije. Dobro, mislim se, srušiću ga, probušiću ga, jednim udarcem i osvanuću u nekom tabloidu i, naravno, u CZ-u, kod mene u komšiluku odrobijao bih ga, porebarce, na jednoj strani. I robija je za ljude, brate! Nego, srećom, „asistent kontrolora“ stane između nas, u tu sredu kada je bila snažna eksplozija na Suncu. Šta ćeš, kratko traje Stingova magija, a cela je Srbija napetih živaca, na rubu smo, bre, građanskog rata! Posle ponoći stižemo u Gročansku, kad, iz jednog kontejnera, iskače moja Crna: “To što je, danas, na Suncu bila snažna eksplozija, ne znači da, zbog toga, treba da robijaš do kraja života! I, ajde, smiri se. Mesečina je, bato!“