KOŠUTNJAK

Dobri poznavaoci istorije Beograda navode da je – sad ću se pozvati na Branka Vujovića i na njegovu knjigu Beograd u prošlosti i sadašnjosti, - već početkom 19. veka „u šumama Košutnjaka slobodno živelo 42 jelena i 80 košuta, a čitav prostor je bio osmišljen kao lovište sa stražarama, kavezima, jaslama i pojilima za divljač,“ dok je i sam knez Mihailo bio „naložio da ovde otpočne uzgajanje fazana.“ Na osnovu tih sačuvanih opisa, lako je zamisliti taj prividno idilični prizor košutnjačke šume u kojoj „srne i košute bezazleno prolaze i, čak, prilaze šetačima na mnogobrojnim, uskim pešačkim stazama“, a ti elegantni šetači iz pretankog sloja građanske elite nastoje da se nadišu svežeg vazduha, prema lekarskim savetima prihvaćenim iz Evrope. Privučeni tom idejom o mogućoj bivšoj idili i u nadi da ćemo sresti, ako ne srnu ili košutu, a ono bar nekog zeca što istrčava iz šumskog šipraga i opasno pretrčava asfaltni drum, polako smo automobilom klizili putem koji vodi iz Rakovice prema Hajdučkoj česmi. Na taj nam je put ukazao vodič na internetu kad smo pokušali da se bliže obavestimo kako ćemo, najbrže, stići do mesta u Košutnjaku na kojem je ubijen knez Mihailo, pre 143 godine, 10. juna 1868. godine, po novom kalendaru. Svi pamtimo, iz naših školskih dana, onaj drugi datum, 29. maj iste godine, ali po starom kalendaru, i često se svi zabunimo u tim igrama sa dva kalendara, važeća naročito kad je reč o 19. veku. Ali pošto smo propustili da stignemo u Košutnjak, kao što smo nameravali, tog poslednjeg 29. maja, uputili smo se na mesto istorijskog zbivanja od pre gotovo veka i po – dakle u petak, 10. juna ove godine. U potrazi za tim mestom lutala sam, i to pešice, pre mnogo decenija i sad sam pretpostavljala da se prostor u međuvremenu svakako izmenio i da ćemo se, i mi izmenjeni i modernizovani, lakše snaći u Košutnjaku uz pomoć uputstva sa interneta i to automobilom, a ne pešice. Zaista, uživali smo prolazeći kroz gustu, plemenitu šumu, utišanu u popodnevnoj smirenosti, iako je u meni, iz zavijutka u zavijutak, bujalo očekivanje da ćemo ugledati onaj važni znak na tabli, odnosno upozorenje na strelici što upućuje na mesto značajnog istorijskog događaja, svojevremeno nazvanog „košutnjačkom katastrofom.“ Ništa od toga, baš ništa. Ni znaka, a ni zeca. Nigde nismo naišli ni na bilo kakvo obeležje kojim bi se posetiocima Nacionalnog parka „Košutnjak“ skretala pažnja da mogu obići mesto na kojem se zbio, istina davno, onaj tragični istorijski događaj. Već sam, sve više razočarana, počela glasno da grdim tu našu poznatu nacionalnu veštinu brzog guranja pod tepih zaborava sopstvene istorije kad – evo ga! Desetak metara iznad puta, na blagoj uzbrdici, tako reći ispred nas, stvorio se traženi prostor, obeležen skromnom kamenom ogradom, zavučen u nemost. Približavamo se i čitamo, na udarnom kamenu prednjeg dela ograde, tekst ispisan iscrtanim slovima: Ovde je 29. V 1868. ubijen knez Mihailo. Ne piše ni kad je taj zapis iscrtan, ni ko ga je iscrtao – ali dovoljno je i to, hvala zapisivaču. U središtu kamenom ograđenog kvadrata, nalazimo još jednu ogradu, mnogo manju, od šipki kovanog gvožđa. Tim je šipkama obeleženo usko, pravougaono tle na kojem je knez ispustio svoj poslednji dah. Uzbuđeni i, svako na svoj način otvoren za patetičnost istorijskog trenutka, u prvi čas ne primećujemo venac od prirodnog cveća, bogatog, lepo odabranog i maštovito složenog. Venac još čuva svoje žive boje, kao da ne želi da uvene, a iz trake stavljene uz venac saznajemo da se Grad Beograd setio godišnjice smrti svog zaslužnog kneza, i na dan njegove pogibije, 29. maja 2011. godine, po starom kalendaru, raskošnom lepotom priloženog cveća prikazao vrednost svog očuvanog sećanja. Posle takvog gesta, učinjenog tiho, bez ikakve medijske buke, ikakve reklame, a uz najdublje poštovanje, možda je moguće poneti nadu da će se, na retkim tablama i u Topčideru i u Košutnjaku, pojaviti, najzad, i oznake što obaveštavaju i prolaznike i šetače da su tu, nedaleko od Hajdučke česme, ostali nevidljivi tragovi smrti jednog kneza koji je umeo da ostavi svoj vidljivi trag u istoriji sopstvenog naciona. Ali već kad smo kod tog vidljivog traga, ne možemo da preskočimo jednu primedbu Feliksa Kanica, austrijskog naučnika koji je mnogo doprineo da se obogati naša istoriografija druge polovine 19. veka. U prvoj knjizi svoje istorijske studije Srbija, zemlja i stanovništvo, na stranicama posvećenim „divnom mestu“ Topčideru i Košutnjaku koje, kako Kanic kaže, „za Beograđanina ima istu privlačnu snagu kao, recimo, Sen Klu za Parižanina ili Šenbrun za Bečliju“ on, uzgred, beleži opasku koja je, u stvari, strela u pojam što se obično podrazumeva pod „nacionalnim mentalitetom“, šta god bi to moglo da znači. Ovaj predani strani istraživač Srbije prvo opisuje izgled Košutnjaka kada se ponovo, posle gotovo tri decenije od smrti kneza Mihaila koga je dobro znao i visoko cenio, obreo u tom šumskom prostoru kakvog ga, u naše vreme, odavno više nema, pa zapisuje ove redove: „Sve radove u vrtovima, voćnjacima, rasadnicima, u staklenim baštama i mlekari u Košutnjaku, koji obuhvata dobar kompleks šume i gde se bezazlene srne spokojno spuštaju do pešačkih staza, obavlja stotinak, većinom mladih, kažnjenika iz topčiderskog popravnog zavoda.“ Pa dodaje i ovu rečenicu pamteći da su, u kneževom ubistvu, neposredno učestvovali i kažnjenici ovog zavoda: “Kao što se vidi, poznavalac istorije ne može iz Topčidera da ponese samo vedre utiske, kako to može da se desi površnom posetiocu željnom samo razonode i uživanja u prirodi. Susret sa povelikom grupom robijaša u svetlim odelima, koji se pod jakom pratnjom vraćaju s rada u robijašnicu na levom obronku brda, nije nimalo podesan za rasterivanje tmurnih reminiscencija. Izgleda da ovo preplitanje vazdušnih banja i kaznenih zavoda nije Srbima neobično...“ U letu je Kanic uhvatio, reklo bi se, onu i sad neizmenjenu sklonost stanovnika sa, kako se danas kaže, „zapadnog Balkana“, što je sadržana u nespremnosti da se, na vreme, razdvoje energije pozitivnih vrednosti postojanja od pretpostavljenih ili i potvrđenih negativnih energija čovekove prirode. Kanica je očigledno čudila neobična vrsta nemarnosti što se može razumeti i kao oblik površne zaboravnosti, i koja je dovela do toga da izgleda, na kraju 19. veka, kao da niko u Srbiji nije ni pomišljao da odvoji, izdvoji ili i ukloni - i posle mnogih godina što su protekle od kneževog ubistva, i uprkos provale surovosti i svireposti u osvetoljubivom ljudskom biću okrenutih protiv kneza - kažnjenički zavod što ostaje u velikoj blizini i onih ljudi i one divljači kod kojih je bilo očigledno da pretežu sklonosti ka plemenitosti i dobru: to je podrazumevalo silne opasnosti koje je Kanic, začuđen, odmah sagledao. Nepogrešno je naslutio – možda je to stranac bolje osetio od nas, domorodaca – da se u Topčideru i Košutnjaku, i ne samo u tom šumovitom izletištu Beograđana, kao u nekom oglednom dobru za uzgajanje moralnih osobina, u dubinama njihovih mentalnih slojeva, meša korenje mnogih zlomisli sa biljem plemenitih pobuda, prozračni dah vazdušne banje sa tmastim zadahom skrivene kaljuge u biću unesrećenog čoveka. To nas je potmulo mešanje tragično obeležilo ne samo u 19. veku nego, još odsudnije nas je obeležavalo tokom celog 20. veka, pa i dan-danas tako čini, dok počinje da odmiče i 21. vek. Strepim da će još dugo ostati, u našoj nacionalnoj bajci, taj znak neizmenjenog odnosa snaga dobra i zla, u kojem je zlo daleko jače, sve dok se na toj oglednoj njivi moralnih brazda, pa i u košutnjačkoj šumi u kojoj diše dah plemenitog postojanja, uzgaja i seme ravnodušnosti i zaborava, spremno da padne na plodno naše tle.