Tri Meštrovića četiri šrafa

Krađe metala koji se u obličju lomljene sirovine preko raznoraznih otpada vraćaju u „reciklažu“ postale su, kako bi se to reklo, „globalni fenomen“. Cene sirovina skaču i padaju, uglavnom skaču, sve ih je manje u rudnicima, a glad dalekoistočnih proizvodnih pogona je, čini se, nezajažljiva. Nedavni nestanak Roksandićeve skulpture ležećeg dečaka na Čukur-česmi i pronalaženje uništenih ostataka izazvali su sveopšte zgražanje beogradske javnosti. Naravno, nije to jedina krađa javnog spomenika – pre njega su put ka livnicama pronašli mnogi partizani sa ulica i trgova, nekoliko puta iznova postavljani natpisi sa spomenika Nikole Tesle, neprebrojni anonimni sugrađani sa nadgrobnika... Kao da niko, na primer, ne prolazi Karađorđevim parkom – nestanak Lamartinove biste ostao je, čini se, neprokomentarisan u štampi. Na visokom mermernom postolju na kojem je nekada stajao portret sada se može videti samo natpis Lamartinu, proroku jugoslovenskog ujedinjenja. Biće da su oni koji su odneli bistu računali da, kada već nema Jugoslavije, krađa prorokove biste ne mora nužno biti krivično delo. Srbija je, barem u ovome, deo opštih kretanja u svetu. U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza prometom lomljenim metalom bavi se isključivo najuži krug oligarha. Rusija i Ukrajina zemlje su gde su ukradeni mostovi na ne tako malim rekama, u ovoj drugoj osujećena je preprodaja 25 tona radioaktivnog metalnog otpada iz zatvorene zone u Černobilju... Krađa kablova pored pruge, ove, 2011. godine izazvala je iskakanje „Intersitija“ u Holandiji. U Nemačkoj je nestalo pet kilometara šina sa napuštene pruge, a u Takomi, u američkoj državi Vašington, put do otpada pronašlo je zvono sa budističkog hrama teško više od 1.300 kilograma. Ali ako ovde nismo jedini, možda bismo mogli da se podičimo činjenicom da smo prvi: svako ko je, bilo kad, pogledao Makavejevljev film Čovek nije ’tica setiće se prizora iz valjaonice bakra gde grupa veseljaka, sve uz zvuke kola sa harmonike, „namotava“ kolegu kablovima koji će biti izneti iz kruga fabrike. LJudi koji tvrde da je tzv. udruženi rad bio bolji od tzv. tranzicije mogli bi to da iskoriste kao argument – bolje je kada se krade iz fabrike nego iz šahta, jer u drugom slučaju četvrtina prestonice zna da ostane bez telefonskih veza na nekoliko dana... U takvoj situaciji svako postavljanje bronzanih skulptura ili spomenika ukazuje se kao veoma rizična radnja. Više nego prolaznike, takav čin može obradovati trgovce sekundarnim sirovinama kojima policija i sudstvo, očigledno, ne mogu stati na put. Javno preduzeće „Beogradska tvrđava“ i beskućni Narodni muzej, zajedničkim snagama – odlučili su da okušaju sreću. Te dve institucije obogatile su Beograd još jednom Meštrovićevom skulpturom: „Anđeo smrti“, visok oko četiri metra, donedavno se nalazio u Parku skulptura ispred Galerije u Opovu. Tamo je postavljen 1971. godine kada je u tom malom banatskom mestu organizovana izložba Meštrovićevih skulptura. U matični muzej nije vraćena jer za nju nije moglo biti pronađeno mesto zbog visine. Odabrano mesto, na samoj ivici Kalemegdana, u blizini Ulice Tadeuša Košćuška, moglo bi se opisati kao visoko rizično: malo-malo pa sa obližnje fontane ispred paviljona „Cvijeta Zuzorić“ odlepršaju bronzani golubovi. Utešno je što je već u prigodnim govorima prilikom otkrivanja skulpture rečeno da Kalemegdan ima dvadesetčetvoročasovni nadzor, „što isključuje opasnost od oštećenja izuzetno vredne skulpture“. Ivan Meštrović bio je umetnik rođen pod srećnom zvezdom. Uspevao je da, po potrebi, menja političke stavove, čak i nacionalne identitete i niko mu to nikada nije zamerio: bio je darling svih režima koji su se smenjivali na balkanskim prostorima čak i kada su oni bili antagonistički. To je bio za života, to je ostao i posle smrti. „Anđeo smrti“ je njegova treća monumentalna skulptura postavljena u najvažnijem beogradskom parku. Prve dve su spomenici i zauzimaju verovatno najmarkantnije položaje u okviru te zaista jedinstvene prostorne celine: „Spomenik zahvalnosti Francuskoj“, podignut 1930. godine, stoji u osi gradskog karda, a „Pobednik“, memorijal Balkanskih ratova, nastao 1913-1914. a postavljen, posle mnogo polemika, 1928. godine i to na poziciji nekadašnje beogradske citadele. Kako je većina povlašćenih mesta na Kalemegdanu odavno zauzeta, novopostavljeni stogodišnjak zaustavio se na senovitom travnjaku. Gigantski ženski akt nadvišen sklopljenim krilima u ruci drži maleni torzo, to je način na koji su se u drevnim civilizacijama predstavljale duše preminulih. Nastao je u Meštrovićevom izuzetno plodnom periodu, pred veliku Međunarodnu izložbu u Rimu 1911. godine. Ideja umetnika bila je da to delo bude postavljeno kao pilon ispred paviljona Kraljevine Srbije. Budući da nije promišljan kao slobodnostojeća skulptura „Anđeo“, poput karijatida, ima pomalo „pasivnu“ zadnju stranu. Otud bi možda bilo bolje da mu je pronađeno neko mesto uz zidno platno, ili, još pre, pored neke kapije...Upravo tako je, sudeći po arhivskim fotografijama, bronzani Meštrović bio postavljen između dva svetska rata, pred ulazom u nekadašnji Muzej kneza Pavla. Skulpturu „Anđeo smrti“ ni oni ovlaš upućeni u delo hrvatsko/srpsko/jugoslovensko/sednjoevropsko/američkog vajara neće zameniti sa ostvarenjem nekog drugog umetnika: ono nosi obrise njegovog karakterističnog rukopisa trajno osenčenog uplivom bečke secesije. I po vremenu nastanka i po opštoj zamisli ova skulptura predstavlja deo „Vidovdanskog hrama“. Bio je to ambiciozan, čak i megalomanski pokušaj da se narodna epika (a neko bi mogao dodati i iz epike izvedena ideologija) pretoči u trodimenzionalna likovna dela. Sve skulpture iz naših čitanki, Udovice, Miloš Obilić, Marko Kraljević, naravno i Kosovka devojka koju je dvadesetak miliona Jugoslovena nosilo u džepu, na uvek željenoj petohiljadarki – sve su to delovi nikada realizovanog ansambla. Otkupna cena bronze pre pet godina iznosila je 300 dinara po kilogramu. Potražnja ju je u međuvremenu podigla, pa se na otpadima danas može dobiti i mnogo više. Meštrovićev „Anđeo smrti“ sleteo je na ivicu parka, vrlo blizu ulice kojom se kreću tramvaji, ali i teška vozila. Za one koji su u stanju da premeste most ili železničke šine četvorometarska koncentracija vrednog metala predstavlja pravi izazov. Moguće da su četiri moćna vijka kojima je kalemegdanski Meštrović broj tri pričvršćen za niski betonski postament dovoljni da obezbede stabilnost skulpture u slučaju orkanskog vetra ili agresije pijanih skupina navijača. Ali pitanje je da li bi ovo po definiciji besmrtno biće preživelo susret sa profesionalnim sekundarcima. Ili bi, u susretu sa njima, završilo svoju anđeosku egzistenciju, raskomadano, na nekom od prigradskih otpada.