LJudi bez lica

Vedar i neposredan, Pedro Almodovar se pojavio na poslednjem spratu palate Stefani, na sredini Kroazete, raspoložen za razgovor sa nekolicinom novinara koji su ga očekivali. Sa filmom Koža u kojoj živim, u zvaničnoj konkurenciji Kanskog festivala, reditelj je četvrti put probao da uzme Zlatnu palmu, koja mu je još jednom izmakla iz ruke. Film je, međutim, naišao na lep prijem kod velikog broja kritičara i novinara na Festivalu. Almodovar je na scenu ponovo izveo Antonija Banderasa, jednog od svojih fetiš glumaca iz perioda Movida, kada je bio među predvodnicima kulturne renesanse u postfrankovskoj Španiji. Dvadeset i dve godine nakon što je igrao u filmu Veži me, Banderas se vratio svojim španskim korenima i reditelju uz koga se izgradio kao glumac, i to gotovo bez ijedne bore! Posle perioda koji su obeležile melodrame, Almodovar se okrenuo novom žanru u svojoj filmografiji - trileru. Banderas igra doktora Roberta, estetskog hirurga koji se nakon smrti žene i ćerke opsesivno posvetio stvaranju nove vrste kože, tvrđe i otpornije na spoljne uticaje. Eksperiment sprovodi na Veri (igra je zanosna mlada glumica Alena Anaja) koju drži kao zatvorenika na svom imanju i čija je sudbina potpuno u njegovim rukama. Kao u svojim prvim filmovima, u kojima je inspiraciju za likove sa margina tražio u policijskim romanima i feljtonima, podsticaj za scenario je našao u krimiću francuskog pisca Tijerija Žokea Tarantula – slobodno interpretirajući glavnu temu oca koji se sveti za smrt ćerke. Vera je u stvari Visente. Ne samo što joj je doktor Robert promenio kožu, već joj je promenio i pol kao konačni stepen osvete za pokušaj silovanja koji je odveo njegovu ćerku u smrt. Vera je na ivici smrti, bilo na operacionom stolu bilo da sama želi da prekrati muke. Ali posle mnogih poniženja ona odlučuje da nauči da živi u novoj koži i da - čeka, kako bi preživela. Almodovara interesuje ova ekstremna situacija, ovo preživljavanje u nemogućim uslovima, u kojoj se bavi problemima identiteta, nasilja i seksualnosti. Zanima ga svet podložan mutacijama koji izmiče okvirima judeo-hrišćanskog morala iz kojih ovaj bivši pank muzičar čitavog života želi da se otrgne. U kakvoj koži živite? Još uvek imam mladu kožu za moje godine. To je koža na koju sam se navikavao postepeno, ne bez problema. Bilo je trenutaka u mom životu u kojima se nisam prepoznavao, čak ni po imenu. Kad bi me u školi prozvali: “Pedro!” nisam se okretao. Psiholozima je bilo potrebno neko vreme da ustanove zbog čega. To ne znači da se danas osećam udobno u svojoj koži, ali sam se prilagodio. To je koža koja je već tvrda, sa ožiljcima koji su manje-više zarasli. Ali bilo je i dobrih trenutaka u mojoj mladosti. Ovaj film se žanrovski razlikuje od prethodnih koje ste snimili, iako nosi prepoznatljiv autorski pečat. Šta vas motiviše da dalje istražujete? U svakom filmu se trudim da uradim nešto drugačije nego u prethodnom. Film Prekinuti zagrljaji se veoma razlikuje od filma Povratak, a ovaj je opet veoma različit od prethodnog. Ali, iako pokušavamo da budemo drugačiji, to smo još uvek mi. Zato su moji filmovi poput lanca. U pređenom putu postoji logičan sled. Ipak, i ovde ima mešanja žanrova... Ja sam primer mešanja žanrova. Nikada neću da se držim samo jednog. Kao i u svakodnevnom životu, tokom dana često menjamo raspoloženja. Ali ovo je pre svega triler, krimi priča sa elementima naučne fantastike. Kako izgleda vaš proces stvaranja? U procesu stvaranja ima mnogo podsvesnog, tek sada kada o tome govorim postajem svestan različitih značenja. Nešto od toga ne bih želeo da razotkrivam. Na scenariju za ovaj film radio sam deset godina, što ne znači da sam samo to radio. U međuvremenu sam snimio pet filmova i svaki put kad bih završio film vratio bih se ovom scenariju, ali nikada nisam bio potpuno zadovoljan pa sam više voleo da čekam. To je film koji sam mnogo želeo da snimim, dobro sam se zabavljao dok sam ga snimao i vrlo sam ponosan na njega. Scenario je inspirisan krimi romanom... Priča je tako ekstremna, toliko užasna da nisam želeo da film bude drugačiji. Ozbiljniji je od mojih ranijih filmova, koji su više barokni. Zadao sam sebi zadatak da budem stroži nego ikad. Želeo sam da napravim film sa snažnim slikama, interpretacija i režija su stroži, a igra glumaca svedenija. Nisam želeo mnogo krvi, pa u filmu gotovo da je i nema, odnosno ima je u najmanjoj mogućoj meri. Rezultat je da je film intenzivniji. Danas je lako uraditi film sa mnogo krvi i nasilja. Sa numeričkom tehnologijom sve je moguće, pa sam tako mogao da uradim i transformaciju lika, umesto da koristim dva glumca, ali sam želeo da režija bude klasičnija. Uzor je bio Frankenštajn? Da, ali i Fric Lang. U početku sam razmišljao da napravim film a la Fric Lang, crno-beli, nemi. Likovi su me asocirali i na Bunjuela i Hičkoka, a pomišljao sam i na Oči bez lica Žorža Franžija. Na kraju sam odlučio da ne ostanem u senci velikih majstora žanra i da sledim sopstvenu intuiciju, kao što sam to uvek radio. Na kraju sam napravio ovaj triler, koji nije lako žanrovski odrediti. Tek potom sam razmišljao o mitu o Frankenštajnu, naročito u vezi sa mitom o Prometeju koji je pravio ljude od gline i koji je ukrao vatru da bi je dao ljudima. Publika je na neke scene reagovala smehom. Da li ste namerno želeli da postignete komični efekat? Iznenadio sam se kad sam saznao da su se ljudi smejali tokom projekcije jer moja ideja nije bila da ih nasmejem. Kako je izgledao rad sa Antoniom Banderasom dvadeset godina nakon vašeg poslednjeg zajedničkog filma? Vrlo je zgodan za svojih 50 godina, došao je u dobroj fizičkoj formi. Važno je da loši momci u filmu uvek dobro izgledaju. Način na koji sam ga prikazao već plaši, u odelu, sa kosom povučenom unazad. Dugo sam se ustezao da mu tražim da povuče kosu jer sam se bojao šta će da kaže Melani Grifit. Dosta je naučio u međuvremenu. Poslednji put smo radili na filmu Veži me pre dvadeset godina, ali je nastavio kao da smo ga završili pre desetak dana. Simpatičan je, barokan, mnogo vodi ljubav, može sve da uradi. I dalje se trudite da budete radikalni? Uvek sam pisao scenarije za svoje filmove i uvek sam u to unosio celog sebe i nisam razmišljao o novinarima, o publici, da li je to moderno ili nije. To mi je omogućilo da budem slobodan i nezavisan. Za mene je smisao radikalnosti u nezavisnosti. Luksuz je biti nezavisan i raditi ono što vam je volja.