Pad u raj

Antropolog i filozof Edgar Moren u filmu je prepoznao medij (umetnost?) sa kojim je smrt u direktnoj korelaciji. Filmske zvezde po principu vaseljenske pravde, od živih božanstava, postaju vremenom senke, kao one u Platonovoj pećini, arhibioskopu civilizacije u kojem živimo. A na vratima raja stoji sveti Petar, u zemaljskim danima ribar, koji izoštrenim okom profesije, ume da prepozna kome je tu zaista i mesto. Ipak, desi se ponekad da oni suštinski drugačiji, i bez kontrole i formalnosti, direktno padnu u mir jelisejskih poljana, na meko tkanje oblaka i snova. To je privilegija onih najvećih, prvih i pravih zvezda. Priča o Oliveri glumici, počinje u vremenima kada su muze ućutale, a Beograd bio izdašno bombardovan na dva Uskrsa. Gluma je bila i preživljavanje, beg od stvarnosti, ali i ono najvažnije, pokušaj da se promeni svet koji je govorio jezikom uništenja. U polumraku „sigurnih“ stanova, dešavalo se jedno od onih nevidljivih čuda koje ne beleži zvanična istorija, a koje suštinski menja njen tok. Mala grupa zaverenika u vremenima bez krova, zakona i institucija, udarila je temelje srpskog teatra i filma. Odakle znam sve ovo? Iz sjajnog literarnog zapisa Male tajne Gorana Markovića, sina Olivere i Radeta Markovića, koji besmrtnim roditeljima, velikanima naše scene i filma, možda duguje da ovu priču pretoči u predstavu ili film, prekrivene zvezdanom prašinom. Filmski debi se desio u tipično inverznom smislu, u prvom filmu nacionalne kinematografije U planinama Jugoslavije (1949) koji je bio kolateralna šteta istorijskog „ne“ drugu Kobi, hazjajinu Staljinu, a nije odmoglo ni što su slike „velikog brata“ bile nezanemarljivo veće od onih druga T(ita), filmofila i državnika. Ali harizma je ono od čega su satkane prave zvezde, i u mraku nekih novih smutnih vremena, jedna diva u nastajanju, prvi put je zasijala na filmskoj podlozi od srebrnog nitrata. U godinama koje su usledile, Olivera Marković je plenila na daskama, koje u to vreme nisu značile život u transcedentnom nego i u najbanalnijem smislu, kada su pozorišta nastajala oko nekih 212 stolica, i u radnim akcijama sađenja topola na Crvenom krstu. A onda se pojavila kao Megi u Mački na usijanom limenom krovu gde su čipkani kombinezon i njen dekolte učinili više na prostoru ljudskih sloboda od najvatrenijih disidenata, jer su zavrtili svest drugova, koji su u tim vremenima bili preokupirani da šalju ideološke neistomišljenike na neatraktivnu turističku destinaciju zvanu Goli otok. I diva je bila rođena, u vreme montgomerija, makadama i tačkica. A onda se još rasuo i anđeoski, baršunasti glas sa vinila, koji je pevao ruske romanse i, poput nimfi, odvodio smrtnike iz sive realnosti u magične prostore mašte, u kojima i ruske stepe, po kojima jure trojke, postaju zavodljivi prostori, a nikako trasa za Gulag. Dramska prvakinja, filmska diva, šansonjerka, supruga, majka... i tako mlada i lepa. Tačno 63 filma, više od stotinu uloga u pozorištu i na televiziji. Srebrna i dve zlatne „Arene“. Nagrada „Slavica“ za celokupan doprinos filmu. „Dobričin prsten“. Aplauzi... Ovo je mogući niz po kojem je Olivera Marković ostavila neizbrisiv trag, i zacrtala težak zadatak svojim potencijalnim naslednicima: Šolaja (1955) - subverzivni partizanski film ilegalca Vojislava Nanovića, u kojem je njen suprug Rade odigrao antologijsku ulogu Drenka, oficira JVO, kao „vremensku kapsulu“ za vreme u kojem živimo; Kozara (1962) - kojem i titoistički disidenti moraju da priznaju autentičan patos; Sibirska ledi Magbet (1963) - na audiciju kod Andžeja Vajde otišla je kao holivudska diva, a ulogu je dobila u brzoj transformaciji u rusku seljanku... veliki film koji tek čeka da bude otkriven u digitalnoj eri; Neven, TV serija (1973) brkata kuvarica, koketa, i još mnogo maski koje su učinile da jedna generacija dece odraste u SFR Jugoslaviji, na blagorođu Čika Jove Zmaja; Balkan ekspres (1983)... – „Beograđani ne bi trebalo da rade u rudniku“... komedija iz vremena kada se igrao tango smrti; Poslednji krug u Monci (1989) - arhetipska majka lošeg momka; Pad u raj (2004) - rekvijem jedne nezaboravne filmske karijere... Dakle ... srpski teatar i film imali su privilegiju da budu dostojni jedinstvene pojave, antologijske glumice i dive zvezdanog potencijala, čiji je talenat ravnomerno prosipan daskama koje život znače, vinilom i filmskom trakom. Oni čiji je život dodirnula, znaju da nema poslednjeg rastanka nego samo - do viđenja u prostorima večnosti. Zbogom Olivera.