Ja sam čestica prašine

Prošle godine osamnaest doseljenih kineskih radnika pokušalo je samoubistvo u pogonima Fokskona u Guandongu, DŽangsu i Hebeiju. Četrnaestoro je umrlo dok je četvoro preživelo sa kritičnim povredama. Svi su imali između 17 i 25 godina. Zašto su ovi mladi ljudi u najproduktivnijim godinama odustali od života? Godine 2010. Fokskon je zabeležio do tada rekordni profit od 79,1 milijarde dolara – više nego neki od najjačih poslovnih klijenata ove kompanije kao sto su Majkrosoft, Nokija ili Del. U isto vreme, potrošači širom sveta suočeni su sa vrtoglavo bogatim izborom niza elektronskih novotarija kao što su ajfoun 4, ajpod, i najnoviji ajped 2. Sve ovo proizvodi preko milion radnika Fokskona u Kini. Predviđa se da će kompanija osvojiti 50 procenata svetskog tržišta u proizvodnji i servisiranju elektronskih naprava do sredine 2011. Fokskon je izrastao iz tajvanske kompanije Hon Haijos 1988. godine. Strateški plan je bio da se investira u jeftiniju specijalnu ekonomsku zonu u provinciji Šenžen, na granici sa Hongkongom, gde je vlast nudila povoljnu industrijsku zemlju i poreske povlastice. Pored toga, tu je spremno čekalo 230 miliona ,,seljaka-radnika” iz Kine - fleksibilne, raspoložive, jeftine radne snage, spremne da se uključi u proizvodnju u bilo kom trenutku. Po rečima Terija Goua, direktora izvršnog odbora Fokskona, vođa mora biti ,,diktator za dobro svih”. Pod njegovim vođstvom ova ogromna fabrika izgradila je svoj sopstveni ,,grad unutar grada” u Šenžen provinciji u južnoj Kini, gde menadžeri i obezbeđenje održavaju strogu kontrolu nad svojim radnicima. Svaka zgrada i spavaonica u fabrici ima kontrolne punktove gde je obezbeđenje postavljeno 24 sata. Radnici koji rade na sastavljanju delova za aparate nose uniforme određene boje svog sektora. Kada su intervjuisani, neprekidno su ponavljali da ova višestruka elektronska kontrola na ulazu u pogone utiče na to da osećaju potpuni gubitak slobode. Dok se pripremaju da otpočnu rad na proizvodnoj traci, uprava će upitati radnike: ,,Kako ste?” Radnici moraju odgovoriti kao jedan: ,,Dobro! Vrlo dobro! Vrlo, vrlo dobro!” Menadžment pribegava ovom drilu kako bi se utvrdila disciplina. Radnici su potanko objasnili kako ih kore i kažnjavaju ukoliko razgovaraju dok rade na traci, kada ne mogu da postignu veliku brzinu u radu ili ukoliko naprave greške u samoj proceduri rada. Po rečima žene koja radi na lemilici, traci gde prikopčava zvučnike na MP 3 i MP 4 digitalne audio plejere, izvršenje kazne izgleda ovako: ,,Nakon posla, svi mi – preko 100 ljudi - moramo da ostanemo u pogonu. To se dešava kad god radnik biva kažnjen. Jedna devojka je bila primorana da stane mirno i naglas pročita izjavu samokritike. Morala je da izgovori svaku reč dovoljno glasno da je svi čuju. Nadzornik naše trake pitao je radnike u zadnjem delu pogona da li mogu jasno da čuju kakvu je grešku napravila. Devojka se, naravno, osećala poniženom. To je bilo tako neprijatno, suze su joj se kotrljale niz lice. Glas joj je postao tanak.” Nadzornici proizvodnih traka takođe su pod pritiskom i grubo se ponašaju prema radnicima kako bi ostvarili zadatu normu. Jedino što interesuje upravu je dnevni učinak, a ne osećanja radnika. Firmirani elektronski proizvodi su skupi i tu nema mesta za greške. Jedna od radnica koju smo intervjuisali kažnjena je zato što je zaboravila da pričvrsti šraf na ajfoun aparatu. Bila je primorana da 300 puta napiše izjave Terija Goua, kao što je, na primer: ,,Surovo okruženje je pozitivno okruženje.” Radnici su nam rekli da je onog trenutka kad je najniža nadnica podignuta na 1.200 juana mesečno (oko 180 dolara) u junu 2010, podignuta i norma u proizvodnji. Član grupe mladih radnika koji su zaduženi za proizvodnju futrola za mobilne telefone posvedočio je: ,,Nekada je zadata dnevna norma bila 5.120 komada, a onda je podignuta na 6.400 komada na dan. Bili smo potpuno iscrpljeni.” Fokskon primenjuje metodu istraživanja korelacije vremena i kretanja, statističku kontrolu procesa i koristi kompjuterizovane sprave koje testiraju fizički kapacitet svakog radnika. Cilj je da se postigne maksimalna brzina u periodu kada je radna sposobnost radnika na vrhuncu. Jedan od zaposlenih je izjavio: ,,Ni minut ne možemo da zastanemo i prekinemo posao. Brži smo čak i od mašina.” Drugi nam je posvedočio: ,,Kad je puno posla, nemam vremena ni da jedem, ni da odem u toalet.” Kupci Fokskonovih proizvoda žele svoje kompjutere i ajfoune brzo, odmah. Kompanija je odnedavno započela proizvodnju na traci koja operiše 24 sata kako bi izašla u susret svetskoj potražnji. Ta potreba za produktivnošću i kvalitetom znači neprestani pritisak na Fokskonove radnike. Na posterima na zidovima pogona i na stepeništima ispisano je sledeće: ,,Vrednuj efikasnost svakog minuta, svake sekunde; postigni normu po svaku cenu, osim ako sunce više ne izlazi; đavo vreba u detaljima.” Radnici su organizovani da sede ili stoje na tačno određenim pozicijama duž proizvodnih traka za vreme tipične dvanaestočasovne smene – od toga su četiri sata prekovremenog rada. Rotacioni sistem dnevnih i noćnih smena oduzima bilo kakvo odsecanje svežine, dostignuća ili inicijative na poslu. Tipični komentari radnika su sledeći: ,,Klima uređaji su postavljeni zbog mašina, ne zbog nas”, ili ,,Ja sam samo čestica prašine u ovom pogonu.” Većina doseljenih radnika živi u fabričkim spavaonama jer nisu u mogućnosti da sebi priušte ni najjeftiniji smeštaj. Za kompanije kao što je Fokskon, ovakav sistem radničkih spavaonica je jeftin i praktičan jer tako sa sigurnošću znaju da se radnici u slobodno vreme ne bave ničim drugim osim što se pripremaju za sledeći rutinski dan u proizvodnji. Radnicima su dostupne ,,pogodnosti” kao što su spavaonice i menze, tako da je ceo raspoloživi životni prostor deo fabričke uprave. Jelo i piće, spavanje, čak i kupanje, sve su to isprogramirani zadaci kao oni na proizvodnoj traci. Radnici sa različitim poslovima, pa čak i različitim smenama izmešani su u spavaonicama. Na taj način često jedni drugima ometaju odmor i san. Povremeni razmeštaji radnika po spavaonicama utiču na to da se spreči stvaranje poznanstava, što dovodi do izolacije i usamljenosti. Radnici žive sa strancima, nije im dozvoljeno da kuvaju niti da primaju u posetu porodicu ili prijatelje preko noći. Bez obzira na to da li su sami ili u braku, privatni prostor radnika sveden je na jedan jedini krevet iza improvizovane zavese koju su sami napravili. Kada je krenuo talas samoubistava, Fokskon je postavio tri miliona kvadratnih metara sigurnosnih mreža – takozvanih ,,mreža sa srcem punim ljubavi”. Protivsamoubilačke mreže obešene su oko spoljnjeg stepeništa u zgradama gde su spavaonice, kako bi sprečile zaposlene da skoče. Ovo, međutim, nije zaustavilo samoubistva. Sedmog januara ove godine, dvadesetpetogodišnja devojka sa fakultetskom diplomom skočila je u smrt u Fokskonovom najznačajnijem pogonu u Šenženu. U Kini je nova tržišna ekonomija - vođena državom, nacionalnim kapitalom i samim narodom – bazirana na radikalnom redefinisanju potreba i želja. Seosko stanovništvo koje migrira u gradove čezne za životom koji je odraz vremena u kojem žive, a grad je mesto gde se taj život odvija. Neki od mlađih radnika, rođenih osamdesetih i devedesetih, žive u gradu od ranog detinjstva i ne poseduju nikakve veštine neophodne za zemljoradnju. Što su aspiracije ovih mladih radnika veće, to je očigledniji kontrast sa surovom realnošću. Kroz različite oblike protesta, od kojih je samoubistvo najjači izraz očaja, ovi mladi ljudi pokušavaju da povrate svoja prava i svoje dostojanstvo. Samoubistvo ne sme postati jedini očajnički pokušaj da se odupre društvenoj nepravdi. Konkretan napredak treba da počne u Fokskonu, ali ne i da se tu završi. Bez jače društvene i zakonske zaštite prava radnika i bez podrške vlade, izvesno je da ćemo biti svedoci sve većeg broja mrtvih. Potrošači i korisnici elektronskih naprava, sa Zapada, moraju postati aktivni zagovornici humanog standarda rada i proizvodnje. (Autor je savetnik u organizaciji Students and Scholars Against Corporate Misbehaviour (SACOM) u Hongkongu. Prevod: Ana Gerzić