Teška pitanja ne guramo pod tepih

Svaki vlasnik televizora u Srbiji može da neograničeno prati rad jedine institucije kojoj se nikako ne može zameriti nedostatak transparentnosti, ali je mali broj ljudi uveren da se značajne odluke donose u parlamentu, koji je navodno najvažnija institucija u svakoj parlamentarnoj demokratiji. Pored niza simboličkih gestova, preseljenja u veliku Skupštinu, crvenog tepiha i intoniranja himne na početku redovnih zasedanja, Slavica Đukić-Dejanović pokušava da objasni kako se skupština nalazi na dobrom putu da postane parlament iz knjiga o zapadnoj demokratiji. Dobar putokaz na tom putu mogla bi da bude Parlamentarna skupština OEBS-a koja je prošle nedelje održana u Beogradu. „Parlamentarna skupština OEBS-a je svoje jubilarno 20. zasedanje imala u Srbiji i samom odlukom da mi budemo domaćini tako značajnog skupa u kojem je učestvovalo 250 poslanika iz 56 zemlja je stavljeno do znanja da je Srbija položila ispit kada je reč o političko-bezbednosnoj situaciji, ali i postignutom nivou ljudskih prava. Reč je o najvećem parlamentarnom skupu u Srbiji, najznačajnijem skupu koji je imao na dnevnom redu 25 rezolucija i koji se uglavnom ticao tri grupe pitanja - politička i bezbednosna, drugi set pitanja se ticao ekonomskog razvoja, naučno-istraživačkog dela, ekologije, a treća grupa odnosila se na ljudska prava i demokratiju. I iz sve te tri korpe, kako oni kažu, bilo je više nego ozbiljnog rada, a ocena organizatora je da smo mi zaista bili dobri domaćini i naravno da imam osećanje velikog zadovoljstva što smo jedan tako značajan skup po njihovoj oceni organizovali na najvišem mogućem nivou. Veliku pažnju izazvala je rezolucija o trgovini ljudskim organima, ali nije jasno zašto je Srbija prihvatila da se istraga vodi pod okriljem Euleksa iako su naši zvaničnici, pa i sam Dik Marti, ocenjivali da Euleks nije u stanju da obezbedi poštenu istragu. Tamo gde se stvari rešavaju dijalogom vi naprosto morate biti spremni da učestvujete u dijalogu i da iz njega izađete sa što boljim rezultatima. Sasvim je jasno da su neki učesnici u tom panelu imali čvrsto uverenje da bi bilo dobro da to bude samo „Euleks”, ali je širenjem mandata na Unmik učinjen nov korak koji nam daje za pravo da u svakom momentu insistiramo na istini. Mislim da je u ovakvoj fazi i kod ovakvog odnosa snaga parlamentarna skupština OEBS-a napravila apsolutno dobar korak. Naravno da bi bilo bolje da je još veći i bolji, ali nisam sigurna da bi bilo ko drugi mogao obezbediti više. U ovim okolnostima ne. U medijima, ali i u Briselu, se često govori da je Skupština mesto gde se meri prolazno vreme Srbije na putu ka Evropi. Šta je Skupština uradila i šta se od nje očekuje na putu do kandidature? Kada je konstituisana ova parlamentarna većina čak su predstavnici vlasti govorili kako će Skupština biti ta crna rupa koju nikako nećemo moći da preskočimo na evropskom putu. Izmenom poslovnika o radu, donošenjem zakona o Narodnoj skupštini i uopšte razvojem jedne nove atmosfere posebno otkad radimo u ovom zdanju, čini mi se da je i taj prostor malo poslanike obavezao na viši nivo međusobnog uvažavanja i dostojanstvenijeg rada. Samo u ovoj godini smo doneli 62 zakona i 26 drugih akata, ali ne bih se fokusirala na taj broj, na kvantitet, nego na činjenicu da smo doneli važne sistemske zakone i da je vlada u tom procesu uvažila ogroman broj amandmana opozicije što znači da se razvija suštinski dijalog. Izmenili smo Zakon o izboru narodnih poslanika ne samo kroz ukidanje blanko ostavki, već i kroz izmene kojima se biraču, a ne partijskom rukovodstvu, daje pravo da odluči koji će poslanici ući u parlament, dok se poslanici osnažuju da se ponašaju kao zastupnici građana, a ne svojih partija. Doneli smo ključne zakone iz pravosuđa a vi znate da se reforma pravosuđa možda najpažljivije prati u Evropskoj komisiji jer je ona ključ za borbu protiv korupcije i kriminala. Usvojili smo zakon o finansiranju političkih aktivnosti, kojim se definiše kako se finansiraju izborne i redovne aktivnosti stranaka. Poboljšali smo transparentnost, mada tu reč ne volim preterano jer kad kažem providnost u radu onda se nekako donose sasvim drugačiji zaključci. Koje primedbe čujete iz Brisela na rad parlamenta? Evropska komisija je imala primedbe na hitan postupak u donošenju zakona koji je bio relativno čest i ta primedba je više nego osnovana. Mi smo negde u želji da što veći broj akata harmonizujemo sa evropskim zakonodavstvom koristili hitan postupak ali poslednjih meseci prihvatanje zakona po hitnom postupku jeste zaista izuzetak. Druga primedba je bila povodom saradnje sa nezavisnim telima. Bilo je nejasnoća u definisanju te saradnje i one su promenom poslovnika otklonjene. Koje zakone parlament mora da usvoji pre dobijanja statusa kandidata? Evropljani su veoma zainteresovani za Zakon o restituciji... Još dva zakonska akta su za nas evropski zadatak i narednih nedelja moraćemo da vidimo kojim redosledom ćemo ih usvojiti. To su zakon o javnoj svojini i zakon o restituciji. Nacrt zakona o javnoj svojini je priveden kraju, ali se vlada još uvek o njemu nije izjasnila i nije nam poslala taj zakon, jer je deo stručne i zainteresovane javnosti ukazao da redosled donošenja zakona nije dobar, da bi trebalo prvo usvojiti zakon o restituciji. I mislim da se sada procenjuje šta treba prvo poslati u Skupštinu. Što se tiče zakona o restituciji, njega su donosile i druge zemlje pre nas, ali problem u njegovoj realizaciji jeste pitanje finansijskog obeštećenja i sada se razrađuju razne varijante na koji način i u kom vremenskom periodu će ljudi biti obeštećeni, a da naša ekonomija to može da izdrži. Bila sam optimista kada sam mislila da ćemo bar zakon o javnoj svojini doneti tokom leta, ali bi bilo dobro da se tokom leta organizuje drugo slušanje i da se organizuje javna rasprava, gde bi nam i eksperti iz drugih zemalja pomogli da uskladimo potrebu da ispravimo nepravdu prema onima kojima je imovina oduzeta i sadašnju ekonomsku moć Srbije. Kada bi zakon o restituciji mogao da bude usvojen? Očekujemo da tokom jula u NS stignu i Zakon o restituciji i Zakon o javnoj svojini. Budući da želimo da ih u septembru usvojimo, proces života zakona u parlamentu mora da otpočne što pre. Poslednje istraživanje, koje sam imao priliku da vidim, govori da u parlament ima poverenje svega 14 odsto građana, dok 53 odsto nema nimalo poverenja. Zašto je parlament tako nepopularan? Mi smo jedina institucija u čiji deo rada građani imaju direktan uvid. Naš rejting verovatno ne pada, ali vrlo sporo raste jer je proces promene stava građana veoma spor čak i onda kada ima razloga za bolje ocene. No, mi smo svesni da je sve što smo uradili zapravo zdrav temelj za neki novi parlament koji će se konstituisati. Možete da razumete kako se oseća neko ko nema posao, ili ga ima ali prima veoma malu platu, kad vidi parlament u kojem nema ni trećine poslanika, a od prisutnih polovina čita novine ili drema? Mislim da ga to iritira ali moram da budem krajnje iskrena - najvredniji poslanici u vreme kada eventualno nisu u sali, a plenarno je zasedanje, obično su na nekom odboru ili u parlamentarnoj delegaciji ili primaju kolege poslanike iz drugih parlamenata. Najveći broj poslanika radi korektno svoj posao. Kao što vidite, parlament ne radi samo utorkom, sredom i četvrtkom kao što je ranije radio, mi radimo i subotom, i nedeljom i ostanemo uveče do 10 sati kada treba nešto da se završi. Nedavno je JUKOM prezentovao istraživanje prema kojem je 98 odsto zakona koje je Skupština usvojila došlo od vlade, a svega dva odsto od poslanika, nevladinog sektora. Iako je bar formalno parlament zakonodavni deo vlasti koji treba da bude odvojen od izvršne vlasti, da li razumete kada parlament opisuju kao obični servis vlade? Mi imamo izuzetno dugu državotvornost i znatno kraće parlamentarizam, zbog čega tek sada gradimo parlament kao instituciju. Vi ste potpuno u pravu da je zapravo funkcija parlamenta i poslanika pre svega da budu predlagači zakona, ali je prema našem ustavu i način sadašnjeg rada sasvim legitiman. Naravno, ostaje nam još dosta posla u razvoju institucija i odnosa među njima. Jedan korak smo učinili i ove godine - nakon donošenja Zakona o Narodnoj skupštini koji, po prvi put u istoriji našeg parlamentarizma, daje Skupštini pravo da ima svoj budžet - Narodna skupština može da ulaže u nezavisna tela koja treba da kontrolišu izvršnu vlast. U kojoj meri ste vi, kao predsednica parlamenta, nezavisna ličnost? Da li vam se događa da vas neko iz vladajuće koalicije, neko od lidera, pozove i kaže vam šta da stavite na dnevni red? To se nikada nije dogodilo. Nije mala stvar javno reći da parlament ne može početi sa radom jer nema ministra vladajuće koalicije. Ministar nema samo obavezu da obrazloži ponuđeni predlog zakona nego i da, bar jednom u tri meseca, dođe u svoj resorni odbor i da ga poslanici pitaju kako primenjuje zakone koje smo doneli. Meni znači mnogo kada engleski ambasador oceni da je skupština istinski šampion na evropskom putu, a vi znate šta parlamentarizam znači za Engleze jer su oni vekovima njega gledali kao ogledalo svoje državnosti. Jeste li doživeli da neki ministar pokaže potpunu aroganciju prema parlamentu? Ne. Mi doživljavamo obrnuto. Zahvaljujući efikasnosti našeg rada u Skupštini nema zakona na tzv. „čekanju“ te ovakav rad parlamenta uslovljava i odnos ministara. Da li to znači da će vlada, a ne parlament, biti odgovorna ako ne dobijemo kandidaturu? To se neće desiti. Dobićemo kandidaturu i ova i prethodne vlade će biti zaslužne za ostvarenje tog cilja, ali ovoj vladi se mora priznati da nije samo pisala zakone, već je organizovala život u vreme najteže savremene ekonomske krize. Izjavili ste da bi trebalo razmisliti da li treba organizovati lokalne i parlamentarne izbore istovremeno? Odakle vam ideja o organizovanju odvojenih izbora? Mi smo u SPS-u zaključili da se najautentičnije volja birača iskazuje na izborima koji su organizovani samo po jednom segmentu jer građani glasaju po inerciji kada se istovremeno organizuju parlamentarni i lokalni izbori. To nikada nije bila tema razgovora vladajuće koalicije, a kada bude tema mi ćemo imati i definitivan stav o izborima. Ali zar ne deluje kontradiktorno da vladajuća koalicija koja odbija zahtev opozicije za prevremenim izborima uz obrazloženje da treba izaći iz krize, da Srbija ima preče poslove od izbora, sada odluči da ide u dve kampanje, dva izborna ciklusa? Nisam sigurna da je opozicija iskreno tražila prevremene izbore, oni su tražili izbore u decembru umesto u martu i tu zaista nema razlike. Odluka o raspisivanju izbora kada im je vreme nije bila finansijski uslovljena. Kada je reč o raspravi oko odvajanja lokalnih od parlamentarnih izbora finansijska komponenta će zaista biti značajna za odlučivanje. Napominjem da ne znači da neće biti postignut dogovor da se izbori održe zajedno jer socijalisti utiču na sve dogovore u vladajućoj koaliciji na osnovu svoje snage u parlamentu. Lokalne izbore raspisuje predsednik Skupštine, a parlamentarne predsednik Srbije. Postoji li mogućnost da vi raspišete lokalne izbore i bez dogovora u koaliciji? Ne, ne postoji. Od kada radim ovaj posao uvek pokušavam da, pre nego što bilo koju tačku stavim na dnevni red, konsultujem sve šefove poslaničkih grupa i ponudim im da dođemo zajednički do rešenja. Stalno slušamo izjave o dobrim odnosima u vladajućoj koaliciji, ali neke izjave vašeg lidera Ivice Dačića, poput onih o velikoj koaliciji, kao da ukazuju da ti odnosi nisu baš idilični.. U politici nema idiličnosti. Kada kažemo da smo mi socijalisti promenili i retoriku i metodologiju, jedan od primera su nastupi Ivice Dačića. On misli da je iskrenost vlasti prema građanima Srbije, pa makar u tom momentu političari i ne bili preterano popularni, prioritet i ponekada njegova glasna razmišljanja ili krajnje iskreni stavovi izazivaju komentare o problemima u koaliciji. Nema, međutim, nikakvih sporova ili razlika oko svih bitnih pitanja po kojima je koalicija napravljenja, kao što je evropski put ili borba za teritorijalnu celovitost Srbije. Za javnost je interesantnije da sazna gde je bilo razlika? Bilo ih je kod donošenja zakona o medijima kada je naša poslanička grupa potpuno izdvojila mišljenja i nije glasala za taj zakon. Razlika je bilo u oceni spora između DS i tadašnje G 17 plus oko nastupa članova vlade u javnosti koji je rezultirao ostavkom gospodina Dinkića. Razlikujemo se jer mislimo da teška pitanja, kao što je pitanje Kosova i Metohije ne smemo stavljati pod tepih nego o njemu trebamo razgovarati sa građanima. Kako biste uopšte opisali put koji je SPS prešao u poslednjih 10 godina? Od stranke koja se svim sredstvima borila za Kosovo do stranke za koje zapadne diplomate u Beogradu kažu da je spremnija da prihvati realnost, dogovor sa Albancima? Šta se tu tako dramatično promenilo? Dramatično su se promenile i okolnosti i mi. SPS neke svoje ideale i vrednosti nikada neće promeniti, kao što su borba za prava radnika, solidarnost, potreba da se zaštite najnezaštićeniji slojevi društva kao što su penzioneri, deca, sve one marginalizovane grupe ljudi koje najteže žive. Sa druge strane, SPS se apsolutno odriče svega što nije dijalog u političkom delovanju iako smo svesni da taj dijalog ne mora da bude uvek prijatan. Iz ovoga što govorite može da se izvuče priznanje da ste vodili pogrešnu politiku ’90-ih? Okolnosti su tada bile drugačije i moram reći da mislim da bismo se i mi drugačije ponašali i imali drugačije stavove da smo imali ovakve okolnosti. Ne mogu da govorim, istoričari kažu da je 10 godina suviše kratka distanca za donošenje trajnih sudova, ali je jasno da se jedan problem ne može rešavati na isti način danas kao pre 10 godina, čak i kada bismo imali isti sastav ljudi na vlasti. Strahujete li vi u SPS od stvaranja velike koalicije, odnosno da bi nekim dogovorom demokrata i naprednjaka sve manje stranke postale suvišne? Ne verujem u veliku koaliciju, mada će neko reći: ako su SPS i DS mogle da naprave koaliciju onda su sve koalicije u Srbiji moguće. Ne verujem da bi nekome ko šalje poruku da se problemi rešavaju štrajkom glađu ili reaktivira neke likove iz prošlosti kao velike uzdanice za budućnost, mogla da raste popularnost. Mislim da naprednjaci zaista sami sebi nanose zlo i da bi im još jedan štrajk ili nekoliko kadrovskih promašaja garantovalo izborni poraz. Za nas u SPS nije najvažnije da budemo u vlasti, ali imamo cilj da se pozicioniramo kao jedna od tri najjače partije po veličini i jasno je da smo mi zbog kvaliteta rada i koalicionog kapaciteta uvek poželjan partner. Ipak ne isključujete mogućnost koalicije sa naprednjacima? Ako mene pitate, mislim da je socijaldemokratska opcija prirodna za Srbiju i da zbog toga treba nastaviti saradnju sa demokratama, ali jasno je da građani odlučuju kakvu će vladu dobiti. Srbija je bar deklarativno ušla u proces nacionalnog pomirenja. Kako se osećate kada neko od vaših koalicionih partnera govori o periodu kada je SPS bio na vlast kao vremenu diktature, zločina, razaranja društva? Mnogi koji su ’90-ih godina bili ekstremni socijalisti, odmah posle 2000. su postali stubovi drugih partija i ponekad su bili jači u takvim komentarima nego oni koji su autentično pripadali opoziciji. Sazrevanje najvećeg broja građana Srbije, pa i nas političara, dovelo je do shvatanja da bez nacionalnog pomirenja nema budućnosti. Taj proces sazrevanja podrazumeva da priznamo neke greške i da učinimo sve da se one nikada ne ponove . Ne želimo da budemo sinonim za nešto za šta nismo odgovorni, kao što su politička ubistva, medijska blokada; upravo suprotno, mi želimo da odgovara onaj ko je u tome učestvovao. Vaš lider Ivica Dačić je jednom rekao da ponekad kod koalicionih partnera vidi neke greške ili tendencije koje ste vi radili ’90-ih. Primećujete li ih i vi? Velike partije imaju sindrom ponekada oholog rezonovanja i verovatno da se u Vladi to može više osetiti, mi ovde u parlamentu se zaista dogovaramo. Da li biste mogli da napravite ocenu Slobodana Miloševića i Borisa Tadića. Šta su oni u prošlom i sadašnjem vremenu značili za narod, kakvo nasleđe ostavljaju? Predsednike države bira narod, na neposrednim izborima. Kao predsednik parlamenta mogla bih da vam kažem sledeće: pokojni Đinđić i pokojni Milošević su u više navrata imali ideju i pokušavali da prave zajedničku vlast jer je to najbolji interes Srbije. NJima to nije pošlo za rukom ali Borisu Tadiću i Ivici Dačiću jeste. I zato mislim da je to značajan istorijski potez. Kakvo je za vas političko nasleđe Slobodana Miloševića? Nema nijednog državnika koji se može crno-belim bojama okarakterisati. Rekla bih da su Rezolucija 1244 i Dejtonski sporazum pozitivno nasleđe iz vremena Slobodana Miloševića A kakvo bi nasleđe mogao da ostavi Boris Tadić? Meni se čini da mu Srbija neće tako lako dati da napusti politiku.