Kućni red

Kada sam pre mesec dana pročitao u novinama da Prvi osnovni sud u Beogradu trenutno ima u radu više od 1,8 miliona predmeta u kojima poverioci traže naplatu dugova za razne komunalne usluge, u čemu bez konkurencije prednjači „Infostan”, pomislio sam da je greška posredi. Danima sam iščekivao u novinama ispravku te vesti. Jer, ako je tačna, onda se broj neplatiša svodi na broj stanovnika Beograda. Međutim, vest nije demantovana. Naivno je verovati da će sva ta potraživanja biti ikada naplaćena. Iako zakon daje mogućnost poveriocima da se dug reguliše prodajom nepokretnosti dužnika, tako izmireni dugovi biće zanemarivi u odnosu na ukupan broj dužnika. I još nešto. Na taj način sigurno neće biti servisirani dugovi megadužnika. Jer, veliki dužnik ima status državne investicije. Nije u pitanju metafora. Zar status naših tajkuna ne govori dovoljno? NJihovi dugovi su miraz države. Venčanje je obavljeno tajno, bez prisustva javnosti. Zašto je onda čudno što država više brine o zdravlju svojih mladoženja nego o sekti urednih platiša? I odakle uredne platiše u Srbiji nakon svih onih istorijskih premetačina? Kako su uspeli da sačuvaju građanske navike urednosti i odgovornosti u godinama raspleta? Znači da nisu ni verovali u vremena kada će drčnost i neodgovornost biti jedine monete. Takvi su najsumnjiviji. Zbog njih nismo uspeli u naumu da okupimo i usrećimo sve Srba sveta. Oni su nas sprečili da se konačno sami sa sobom sretnemo i do mile volje nasaborujemo. Oni nikada nisu ni bili naši. Oni su arhetipski nezaštićena vrsta ovog podneblja osuđena na izumiranje. Ostvarivost je jedino merilo mogućnosti. Po onom Aristotelovom principu o stvarnom i mogućem. Jer, ako nešto nije stvarno iako je moguće, džaba mu što postoji. Jednostavno se ne uzima u obzir. Dakle, ako se broj dužnika izražava milionskim ciframa, onda su dužnici nedužni. Ili, barem nisu najodgovorniji. Budući da je tehnički nemoguće izvršiti toliki broj naplata, čitava stvar će da klizi i da se urušava. Na kraju se moraju ponuditi nekakve indulgencije. A kada se krene sa fajtanjem zakona – omekšati da bi se lakše ispeglalo – ozbiljno se udaljavamo od pravne države. Biće kao priča o legalizaciji divlje gradnje. Poslednja faza je udvaranje dužniku. Država je prisiljena da usaglasi prag tolerancije sa platežnim mogućnostima većine. U međuvremenu, dok se to ne dogodi, traje igra pretnji i prolongiranja rokova. Tako bivaju kažnjeni baš oni koji su za primer, oni najodgovorniji, koji su svoje dugove na vreme i po visokim tarifama namirili. Od prvog dana je bilo jasno da se ne može tek tako porušiti Kaluđerica i ostala divlja naselja oko Beograda. Na kraju se pokazalo da zakon deluje u skladu sa mogućnostima. Tako je i amnestija svih onih koji su izbegavali vojnu obavezu devedesetih godina prošlog veka došla na red. Bilo je isuviše mnogo dezertera da bi zakon opstao. Isto je i sa pešačkom zebrom; sa utabanim stazama u parkovima, stvorenim logikom šetača. Da bi se jedan zakon, koji predviđa enormne kazne, u praksi sprovodio, potrebno je stvoriti povoljne okolnosti. Učiniti ga i stvarnim i mogućim. A za to je pored dobre volje, potrebno i vreme. Predugo smo kao društvo živeli u hajdučiji legalizovanoj od strane države, da bi se preko noći vratili navikama civilizovanog društva. Ali, ma koliko neizvestan i težak izgledao povratak u nešto što smo nekad bili, barem delimično, neću prestati da zagovaram tu opciju. Jer, ne može rasulo biti alternativa, istrajavanje na konceptu jedne politike čije posledice osećaju i generacije koje nisu bile ni rođene kada se ta politika stvarala. I kada je ta politika, da se ne lažemo, imala punu podršku većine građana Srbije. Dakle, počinje se od malih stvari. Od svakodnevnog. Sveprisutnog. Recimo, kućni red. Postoji u većini stambenih zgrada u Beogradu. To je ona tabla na kojoj sve lepo piše. Međutim, primena propisanog kućnog reda je u ravni fantastike. Zamislimo sledeću situaciju: neki građanin prijavljuje komunalnoj inspekciji komšiju koji se kasno noću tušira. Kako bi ga belo gledali kad bi im rekao da je u stambenim zgradama u Švajcarskoj zabranjeno tuširanje posle 22 sata. Ali, ovo je Srbija, gde hiljade građana čeka ponoć i jevtinu struju da bi uključili veš mašinu. Program centrifuge dospeva oko pola dva. Ko do tada nije zaspao, teško da će i kasnije kada mašina počne da pocupkuje. I kako se pozivati na zakon koji zabranjuje prostiranje veša na terasama, kada su zajedničke prostorije namenjene za te svrhe odavno pretvorene u stanove. To je posebno poglavlje hajdučije, u aranžmanu gradskih komunalaca. Ipak, činjenica je da su gradske vlasti ozbiljno krenule da urede život u Beogradu. Naravno, ne mislim na onaj zakon kojim krše Ustav i propisuju besmislenu prohibiciju na kupovinu alkoholnih pića posle 22 sata, već na buku kafića u stambenim zgradama. Koliko mi je poznato, zabranjena su i tamna stakla na privatnim vozilima, pa ipak, ulicama i dalje krstare pokretne tvrđave, blindirane i zatamnjene. Voleo bih da vidim kako se zaustavljaju takva vozila? Odgovor znamo: za početak promenom mentalne matrice koja horde navijača i delinkvenata ne knjiži kao patriote. Međutim, teško to ide kada se svake večeri u TV rijalitima oslobađaju enormne količine prostaštva. Neke zvezde estrade proširile su područje delovanja i na ozbiljnije TV emisije. Pa tako mlada pevaljka, inteligentna i elokventna, ima status gurua. U njenom prisustvu mnogi intelektualci hodaju na prstima. Ne bi da joj se zamere. Kao da su političari, pa moraju da misle o glasačkom telu. Ne razumem taj strah. Ikone estrade igraju samo na jednu kartu: udvaranje masi. Dakle, one postoje kao fenomeni, a ne zbog nekakve pameti koju će neko sutra citirati. To što pokušavaju da se nametnu kao važni subjekti koji suvereno arbitriraju na aktuelne teme naše stvarnosti, i što misle da je za tu rabotu dovoljna prirodna inteligencija, a ne i nekakvo znanje koje se godinama stiče, to nije njihov problem. To je problem urednika i voditelja programa. Popularnost jeste bitan parametar. Malo je političara koji su gadljivi na bilo šta izrečeno ili urađeno ukoliko im to povećava vidljivost i donosi glasove. Mi nemamo političare spremne da beskompromisno i uporno sprovode nepopularnu politiku koja dugoročno donosi boljitak građanima, i da zbog doslednosti svesno ugrožavaju, ili čak gube, sledeće izbore? (Vidi pod: Merkel, Angela) Dobar deo priče sa EU svodi se na usvajanje kućnog reda. Ako Srbija želi da jednog dana bude stanar Evropske unije, onda mora da odustane od loših navika, i da usvoji nove. Činjenica da u EU stvari nisu idealne, da i tamo žive svojeglavi i neodgovorni stanari koji prave probleme, nije razlog da istrajavamo u autizmu. Po izjavama nekih naših političara ispada da činimo uslugu Evropi zato što ćemo se dovesti u red. Kao da to ne bi bio naš cilj i da nema EU? Ako se dovedemo u red, EU i SAD će nam oprostiti što su nas bombardovali.