Kod Pileta

Gde sam ono stao? A, da! Kod patrijarha Irineja. Kada je, prošlog utorka novu zimsku crkvicu u Divljanskom manastiru osvetio, kod mene, u Vidovo, nije svratio. Ali, zato su mi na imanje poslali tri policajca u civilu. To me je, na neki način, obradovalo jer i njima je javljeno da će patrijarh u Vidovo svratiti. I dok sam iz balona pretakao u flašu Nikolino vino da bih njime Irineja počastio, gle, na motorolu javiše da patrijarhove posete neće biti jer je, navodno, protokol već mnogo kasnio. Ah, kako sam se, za tren, rastužio! Eej, da srpski patrijarh prođe pored boga Vida kao pored turskog groblja! Ali, šta ćeš! Važnije je bilo osveštati kamen temeljac za sportsku halu u Beloj Palanci te da se svečano otvori park pored crkve, tako da smo se videli, tek kasnije, na svečanom ručku, na belopalanačkom vrelu. Posmatrali smo kao dva patrijarha istog roda, ali različite vere, posmatrali smo se nemo kao da, jedan drugome, nemamo šta da kažemo. I ode patrijarh Irinej u utorak, kad, eto ti vladike Artemija u četvrtak! Došao je, tu, u Belanovac, nadomak Bele Palanke, na imanje Radmila Krstića koji je svoju kuću zaveštao kaluđericama prognanim sa Kosova, a garažu je pretvorio u crkvicu. E, tu crkvicu je Artemije osveštao, a posvećena je Nikiti Remizijanskom. Bajdvej, Bela Palanka je nekadašnja Remizijana, a Nikita je prvi značajniji hrišćanski episkop “slovenskog porekla”. Propovedao je hrišćansku veru, ovde, “među divljim Besima”, u četvrtom veku, a u vreme cara Teodosija. U četvrtak mi, Radmilo, u svom domu, ustupa mesto pored raščinjenog vladike Artemija koji sedi u čelu trpeze okružen svojim vernim kaluđerima i “ludim Milojem”. Vladika Artemije žmirka okicama ka Biljani i pita: ”A to je ta Biljana koju stalno u kolumni spominjete?” Da, kažem. “A gde je vaš guru, Karl Gustav Jung?” Pa, i on je, ovde, sa nama, odgovaram. Zar ga ne vidite? Artemije se smeška pa mi nazdravlja, diže čašu crnog vina iz nekog grčkog manastira iznad Soluna. A kada sam vino probao, vladika me, ispitivački, pogledao: ”Da li može da se meri sa Nikolinim vinom?” Priznam da može, jer pedesetak je kilometara južnije od Đevđelije odakle stiže grožđe u Nikolin Klek. Od jela prvo probam riblju čorbu, gustu skoro kao paprikaš, pa kobasicu od riba, te pastrmku i pohovanog soma... Nazdravljamo Nikiti Remizijanskom, a Artemije će me preseći: ”Nadam se da iz Vidova nećete širiti mnogoboštvo! Ne pokušavajte to, neće vam uspeti!” Iznenađen ovim prekorom, odgovorim: ”Za početak, hoću samo da Srbe podsetim na boga Vida. A kasnije, ako srpska pravoslavna crkva, baš, posrne, onda ćemo nešto preduzeti. I sami znate, vladiko, narod bez vere je kao tiganj bez drške...” Ovde me moj guru iz Švice šutne snažno ispod stola, posred cevanice: ”Dosta više, umukni! Gde juriš kao ždrebe pred rudu!? Ne stavljaj prst u oko ni Irineju, ni Artemiju! Ima vremena, okrenuće se oni bogu Vidu!” Otpratimo i Artemija za Beograd, pa ajd, nazad za Vidovo. A tamo, pri kraju dana, majstor Danko sa svojim dunđerima Daletom i Jocom, ukrovio, završio hram boga Vida. Ali, avaj, nema radosti, ni ushićenja kada, iznova, dižeš hram. Dođe ti, bre, kao da gradiš štalu ili ambar. Nego, sve se nadam da se Vidov hram više neće srušiti do kraja sveta i veka, dok je Srba i ostalih naroda. Sledećeg jutra, Gari mi je u Vidovo doveo iz Niša grupu bajkera, onih Putinovih drugara! I srce mi je zaigralo! Setio sam se mladosti kada smo na vojnom otpadu kupili švapski motor, beemvejac sa prikolicom, verovatno, partizanski ratni plen. Vozili smo ga kao sumanuti od Ušća do Zemuna i uredno dobijali zapaljenje pluća, vozili smo ga kao oni iz “Golih u sedlu”, vozili smo ga poput Boba Dilana koji je pevao i svirao bajkerima... Onda smo sa niškim bajkerima, predvođenim DŽeksonom, otišli na jezero ispod Vidova. Da, to je moja nova Ada Ciganlija oivičena borovim šumama, Velikim Kurilom i Šljivovičkim vrhom. A Biljana i Saška, kao dve ribice, otplivale daleko pa su im glavice kao čiodice. Ah, kako je dan bio vreo, ali, baš, po takvoj žegi je Aleksandar, odavde, iz svoje ujčevine, uz pomoć slavne tračke konjice, krenuo put Persije da ganja cara Darija, a “Persijanci su bili kao žene i nisu podnosili vrućinu nego su bežali u planine”. Sa jezera otišli smo kod Pileta, u mali raj pored Divljanske reke. Tamo je Pile branom preprečio reku i napravio jezerce. Odjednom, počnu da cvrče cvrčci, ali i kobasice, a ljušti se pivo, šta ćeš, to je bajkersko gorivo. Posle, kada sam na punoj mesečini zakonjosao, moja Crna mi se, mesečevim zrakom, na rame spustila i, ovako, govorila: ”Vidiš li da se i Irinej i Artemije oko tebe vrte i da će srpska prestonica biti tamo gde si ti! Shvati, ti si pravi vladar i vlasnik Srbije, a svi ovi tajkuni samo su nečiji poslušni majmuni koji će, ubrzo, nestati. A sa njima i Boki Kluni.”