Neka kažu jesu li za rat

Odavno nema Federativne Narodne Republike Jugoslavije u kojoj je rođen. Nema ni Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u kojoj je bio novinar Tanjuga, a potom i neprikosnoveni opozicioni lider. Nema ni države Srbije i Crne Gore u kojoj je bio ministar spoljnih poslova. Došle su generacije koje i ne znaju da je državni praznik u tim zemljama bio 29. novembar, datum kada je stvorena Jugoslavija. Vuku je ostao taj datum da ga slavi dok je živ, kao dan svog rođenja. Kada je početkom devedesete ušao u politiku, imao je 44 godine. Danas ima 65 godina i jednako je spreman da se razračunava sa onima koji na javnoj i političkoj sceni Srbije vuku poteze opasne po budućnost Srbije. I bez želje da se vraćamo u prošlost, jer je to radio u brojnim intervjuima i u svojoj knjizi Meta, ovaj književnik i lider stranke Srpski pokret obnove, ne može da mimoiđe onaj deo srpske elite koji se jednako loše poneo pre dve decenije, kao i sada: „Mislim da je naša intelektualna elita krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, čast izuzecima, bila nedorasla istorijskom trenutku i velikom izazovu. Ona nije videla ili nije htela da vidi rađanje nove Evrope, čak ni posle pada Berlinskog zida, ujedinjenja Nemačke ni pada komunizma u Moskvi. To je ista ona matrica koja je na sceni i danas. Samo, danas su im na meti Evropska unija i NATO, kao glavna opasnost za Srbiju. Ta dilema, Evropska unija i NATO, ili biti protiv i jednog i drugog, posledica je slepila iz tih devedesetih godina. Protiv Evrope, protiv NATO-a su oni koji su protiv vraćanja Srbije na svoju pretkomunističku putanju. I opet dolazi do savezništva između tog dela nacionalne elite i crkve koja odnekud zazire od Evrope kao antipravoslavlja. Vi zaista, svim srcem, verujete u budućnost EU? Sada je sve više u modi priča koja se širi Srbijom da će Evropska unija umreti i njoj se već ovde čitaju opela. Evropska unija je sada verovatno u najvećoj krizi od svoga osnivanja. Ali, ja sam uveren da će Evropska unija preživeti i da će iz ove krize izaći osnažena. I čini mi se da se u Evropi uspostavlja red, da se Evropa sve više svodi na jednu uniju koja, ipak, dobija obrise onoga koji vodi i diriguje. Nemačka predloži, Francuska se složi, Britanija uzme što hoće i što joj odgovara, a ono što neće odbaci, to je otprilike stanje na vrhu Evrope. Za vas su opasni oni koji su protiv ulaska u EU. Mnogi misle da su jednako opasni oni kojima su usta puna Evrope i nameću je kao teror svuda i u svakom trenutku. Kako ih vi doživljavate? Ja mislim da ima slepila i kod jednih i kod drugih. Prvo kod ovih koji su bezrezervno na rečima za Evropu, često i ne znaju zašto. U toj Evropi će se od nas zahtevati da radimo ono što je u interesu tog evropskog tržišta, da afirmišemo potencijale koji su dragoceni na tom jedinstvenom tržištu Evrope, i da se manemo proizvodnje magle i šarenih laža, jer to Evropu ne interesuje. Jasno je da Evropa nije raj, ali ostanemo li izvan nje, mi ostajemo u paklu. Evropa je odredila svoje istočne granice, nismo na periferiji, mi smo sada u telu Evrope, i ta crna rupa u telu Evrope neće biti prepuštena sama sebi, jer će neko da je pokrije ekonomskim, političkim, kulturnim uticajem. Neko od moćnih. Neko ko nije Evropska zajednica? Kao što vidite, Turska je u ogromnoj ekspanziji. Nedavno sam bio u Istanbulu na dan izbora posle kojih je premijer Erdogan uzviknuo da to nije samo pobeda njegova, nego je to i pobeda Sarajeva! Pomenuo je i Egipat i Siriju, i Libiju i mnoga druga mesta iz otomanske istorije, ali je Sarajevo pomenuo na prvom mestu, Turska ima ambiciju da se vrati, ne naravno na konjima kao pre šest stotina godina. Ona je izrasla u jednog ekonomskog kolosa i to ćemo tek da vidimo. Kulturni prodor je već uveliko počeo. Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Albanija, to je prostor koji je izvan Evrope i Turska se može naći u poziciji kalifa umesto kalifa. Ona ne može, to je moje duboko uverenje, nikada u doglednoj budućnosti postati punopravni član Evropske unije. Zbog čega? Iz dva razloga. Prvo, Turci bi postali vodeća nacija Evrope, a ne Nemci i drugo, muslimanska nacija bi postala vodeća nacija hrišćanske Evrope. To su dve prepreke koje Turska ne može preskočiti. NJoj će u Evropi biti date sve koncesije kao da je punopravni član Evropske unije, samo što neće imati ključ od sobe u koju ulaze punopravni članovi. Umesto toga, da bi podmirili i njihove apetite, ako mi nećemo Evropu, i sprečavali okretanje Turske ka Istoku i islamskom radikalizmu, sama Evropa će im otvoriti vrata povratku na Balkan. Tom povratku ponajmanje će se suprotstavljati jedna druga država koju naročito obožavaju u Srbiji protivnici evroatlantskih integracija. Reč je o Rusiji, naravno. U ovom trenutku ima oko šest miliona ljudi koji javno govore da im je Turska majka, ili je doživljavaju kao majku. Šest miliona ljudi na kom prostoru? Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Albanija i Kosovo, to je prostor gde imate u ovom času šest miliona ljudi koji su istorijski, emocionalno i te kako vezani za Tursku i koji bi povratak Turske i njihovog kapitala, i firmi, i kulture i svega dočekali sa obe ruke. Šta vi kažete na to? Nemam ja ništa protiv bilo kog povratka po pravilima modernog sveta, rekao sam, neće se vratiti ni na konjima ni na tenkovima, ali nije poenta u tome. Već u čemu? U tome da Rusija u prodoru Turske, povratak Turske na Balkan vidi takođe kao svoju strategijsku šansu, jer na ovom istom prostoru u tom slučaju oko sedam, osam miliona ljudi će da se okrene ka Rusiji kao svojoj majci. Hoće li nam EU rešiti problem Kosova? Mislim da imamo šansu da upravo uz pomoć Evropske unije, to nam je dostupno, prihvatajući realnost i pri tome formalno ne priznajući Kosovo, mi na tom Kosovu maksimalno zaštitimo ono što jeste naše, kosovski Jerusalim. Ali, mi moramo sebi da postavimo pitanje šta je to Jerusalim Srbije na Kosovu. Evo odgovora: to su manastiri, istorijski spomenici, i naš narod na Kosovu, srpski narod na Kosovu. Te tri vrednosti moramo braniti, odbraniti i Srbe na Kosovu, naše manastire i spomenike ekonomski, kulturno i statusno vezati za Srbiju i to je patriotski zadatak. To je statusni deo Ahtisarijevog plana, poboljšan nekim rešenjima iz plana Z4 bivšeg plana Z4 za bivšu Republiku Srpsku Krajinu. Eto sporazuma o Kosovu. Da srpski narod na Kosovu i manastire i statusno vežemo za Srbiju. Imam u vidu i to da na osnovu plana Z4 Srbi na Kosovu dobiju status državljana Srbije sa svim pravima koja taj status proizvodi, uključujući i pravo da kao državljani Srbije učestvuju na izborima za Skupštinu Srbije i za predsednika Srbije. Mi ćemo na taj način i statusno srpski narod na Kosovu vezati za svoju zemlju i svoju zemlju za srpski narod na Kosovu. Ne vidim zašto to ne uradimo. Šta mislite, zašto? Rizikujem da budem jeretik svaki put kada kažem da u preambuli našeg ustava, po kojoj smo obavezni da postupamo i da se nje držimo, piše da je Kosovo danas autonomna pokrajina pod suverenitetom države Srbije. To mi strašno liči na onu uredbu Kaligulinu kojom je svog konja proglasio za senatora, pa je nesrećni konj imao i rezervisano mesto u Senatu. Tamo su ga dovodili, sedeo je na stolici, ali nikada nije postao senator. O kakvom to suverenitetu pričamo? Pa, umesto što kukate, ’ajde malo da razmislimo da od ove Srbije napravimo snažnu državu koja će se vratiti na Kosovo ekonomski, kulturno, preko trgovine, imovine. Oni isti koji su učinili da se Kosovo lakše odeli, sada bi trebalo da pomognu da ono dobije neki specifičan status za koji se vi zalažete? Zapad se krivi za gubitak Kosova, tačnije NATO, ali se drugi sukrivac uopšte ne spominje, to je Milošević. I tačno je, nažalost, da se ta paklena Miloševićeva strategija ovde sada proglašava za pobedu, i cela nacija se upreže u projekat očuvanja suvereniteta koji nam je obezbedio Milošević u tom ratu sa NATO-om. To su strašne stvari. A šta vi kažete? Postoji samo jedan način – rat. Legitimno je kazati, i u ustavu zapisati, da je to pokrajina i ništa drugo nego pokrajina Srbije. Ali, vi onda morate tu normu pretvoriti u stvarnost. U stvarnost je ne možete prevesti kukanjem, ni molitvama pred hramovima, ni paljenjem ambasada po Beogradu, nego mobilizacijom i odlaskom u rat. Pa neka kažu jesu li za taj rat. Neka kažu koje su im snage, koje su nam snage, protiv koga će ratovati. Neka kažu ima li Srbija dece na bacanje da nam uzalud padne još toliko glava. Neka to kažu, ali neće to da kažu, neće to ni da pominju. Ne možemo mi ući u Evropsku uniju i upamtite ove reči, bez ulaska u NATO. Neće od nas traženo biti da formalno priznamo nezavisno Kosovo, da priznamo stvarnost da, ali ništa više od toga. Ali će biti traženo da uđemo u NATO. Zašto? Pa zato što ne možete ulaziti u članstvo Evropske unije sa politikom da su te članice Evropske unije vaši neprijatelji. Mi smo država apsurda, to je vaša tvrdnja za današnju Srbiju. Zbog čega? Zbog mnogo toga, ali da završim ovu temu o kojoj sam govorio. Mi se kunemo sada u Evropu, hoćemo u Evropsku uniju, a koliko smo svi iskreni kad to govorimo, drugo je pitanje. Ali, odjednom, nećemo u NATO zato što je to antisrpska organizacija. Neki kažu i teroristička. Čekajte, kako možete da se grlite sa Nemačkom, sa Francuskom, sa Italijom, sa Britanijom, Španijom, Grčkom kao članicama Evropske unije, a da ih proglašavate za srpske neprijatelje jer su članice NATO-a? Pa šta misli ova država da radi kad je sa svih strana opkoljena NATO-om? Ako je NATO naš neprijatelj zašto onda da budemo neutralni. To je kukavički, neprijatelju se objavljuje rat. Status neutralnosti ne stiče se skupštinskom rezolucijom, nego, takođe, međunarodnim ugovorom. Tog međunarodnog ugovora nema, što znači da u ovom trenutku država Srbija uopšte nema politiku nacionalne odbrane, ni nacionalne bezbednosti. Ali o ovim stvarima se ne govori. O čemu se govori? Uglavnom su gluposti na ceni. Neki dan na sva zvona razglasi se Srbijom rečenica, misao jednoga akademika, da tražiti od Srbije da uđe u NATO je isto što i tražiti od Jevreja da idu na letovanje u Aušvic. Glupost! Ali, opasna glupost. Jer, samo su opasne gluposti koje dolaze od pametnih budala. Prvo, taj akademik je odrastao, knjige objavljivao, sve nagrade sticao, u ovoj državi koja ima svoj Aušvic, a to je Jasenovac. Nije potrebno da ga traži izvan ove zemlje. Drugo, ako nikad ne možemo da pređemo preko bombardovanja, sa kojim pravom smo prešli preko Ćele-kule i svih onih vekovnih turskih zločina. Sa kojim pravom držimo u Nemačkoj više od 400.000 Srba koji tamo rade i žive posle Prvog svetskog rata, posle Kragujevca 1941, Kraljeva 1941, posle Banjice, Sajmišta... Da li možemo da imamo ikakve odnose sa Hrvatskom posle Jasenovca, o tome se nije razmišljalo. Ali, kada se lansira ovako pametna glupost jednog akademika, ona se kao ekstrem, najjače čuje i najlakše prima. Mnogi su spremni da kažu da ste najveći gubitnik srpske opozicije. Šta vi kažete na to? Da citiram sebe. Deset godina, uz ogromne žrtve i gubitke, tresli smo šljivu, a kad smo je otresli, drugi su pokupili šljivu. Ali nije to prvi put da zimnicu pokupe miševi. Ja na taj odnos, na sudbinu Srpskog pokreta obnove gledam kroz durbin istorije. Četnička je slavna srpska vojska prošla golgote, a kad je stvarana Jugoslavija 1918. godine, na žrtvama srpskog naroda, prvi ukaz vrhovnog komandanta te slavne srpske vojske bio je da se iz nje otpusti 20.000 oficira i podoficira, da bi se oslobodila mesta za 20.000 novih oficira i podoficira iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, od kojih će svako biti unapređen za po jedan čin. Dakle, 20.000 onih koji su u ratu bili na drugoj strani. Marko Natlačen, onaj što će posle Principovog atentata 1914. da lansira onaj strašni poklič „Srbe na vrbe“, postaće banom Dravske banovine. Milunka Savić će biti čistačica u Hipotekarnoj banci, a prazne nogavice i rukavi srpskih vojnika prosiće po Beogradu i po Srbiji. Mi smo kao stranka bili nekako preterano zagledani, kao u svoj uzor, u tu Srbiju toga vremena i u tu vojsku toga vremena. Pa nas je snašla i neka nagrada da podelimo njenu sudbinu. Mislim da se to nije moglo izbeći, jer imate nešto što se zove usud i krst koji morate poneti kad ga već uzmete u ruke, a mi smo taj krst te i takve Srbije uzeli i ne ispuštamo ga. Vaša je tvrdnja da je SPO bio oteran iz DOS-a? To nije moja tvrdnja, to je istina da je Srpski pokret obnove bio najuren iz DOS-a. Sve ankete su ovde pokazivale da sam ja politički sahranjen, jer je posle budvanskog atentata puštena u opticaj priča da atentata nije ni bilo, nego sam ja pucao sam na sebe. I narod me je doživeo kao monstruma. Nisam mogao da se vratim u Srbiju, a moji drugovi iz DOS-a su pred sobom imali sliku zbivanja u Srbiji koja im je govorila da je od budvanskog atentata do početka septembra te godine, oko 600.000 tradicionalnih glasača SPO prešlo u druge stranke DOS-a, pre svega u Demokratsku stranku. Tako sam ja politički eliminisan i tako je Srpski pokret obnove doživeo svoje Termopile. To vam je najteže palo? Zbog toga mi je bilo veoma teško. Ali, nikada mi nije bilo teže nego kada je Zoran Đinđić, čovek sa kojim sam delio i zlo i dobro od 1990. do 2000. godine, novu 2001. godinu čestitao narodu ovim rečima: Teško je reći šta je naš veći uspeh ili rušenje Miloševića ili slamanje Srpskog pokreta obnove. To je bila javna čestitka. A vaši gresi prema Đinđiću? Teško mi je, naravno, kad se prisećam i nekih svojih grešaka od kojih je najveća bila ona kad smo odlučili da izglasamo nepoverenje Đinđiću kao gradonačelniku Beograda. Ne opravdava me nimalo činjenica da je na mene izvršen strašan pritisak unutar stranke, jer ja nisam smeo da podlegnem tom pritisku, trebalo je da branim svoj stav, da ostanem pri svom stavu da je to nedopustivo. Ali, stranka je bila ogorčena, sa pravom ogorčena, na činjenicu da pobednička koalicija Zajedno koja je osramotila Miloševića, a i naterala ga da prizna da je lažov i lopov, posle tromesečnih demonstracija, odjednom donosi odluku da bojkotuje parlamentarne predsedničke izbore te 1997. godine. Zašto da ih bojkotuje, uprkos sporazumu koji smo bili potpisali. Po tom sporazumu je Đinđić trebalo, a mi bismo sigurno pobedili, da bude predsednik nove demokratske vlade, Vesna Pešić predsednik parlamenta, a ja predsednik Srbije sa najmanjim šansama da uspem, s obzirom na to da je mržnja prema meni u tom antievropskom, baš tako da kažem, delu Srbije bila ogromna i iracionalna. Hoćemo li nekada saznati pravu istinu o tom sporazumu? Sad mislim da će otvaranje tajnih dosijea da pokaže da je i taj dogovor bio sklapan za vreme tajnih sastanaka čelnika koalicije Zajedno sa Miloševićem za vreme tromesečnih demonstracija, a meni iza leđa. O tome takođe ćute naši analitičari, ali i naši istoriografi zato što to nije popularno pamtiti. A ja mislim da je to najveća greška koju smo napravili, a pravili smo je svi, svi smo grešili od 1990. godine u čitavoj toj deceniji. Da nije bilo tog bojkota, mi bismo pobedili, da smo pobedili ne bi bilo rata na Kosovu, ne bi bilo NATO bombardovanja, pogledajte šta jedna veeelika greška može da proizvede. E, sada, pod utiskom te užasne greške, i prevare i izdaje koalicije Zajedno traženo je posle tih izbora da uzvratimo, a to je bila dodatna greška. I možda je i odnos prema SPO-u 2000. godine opet proizlazio iz te greške. I kad se stvari tako posmatraju, onda dobijete sliku koja nije slika jedne boje i jednog poteza kičice. A to je sada vladajuća i dominantna slika. Jednobojna i jednodimenzionalna. Ni od koga ne treba praviti sveca i nepogrešivog, ni od koga.