Do poslednjeg dima

Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, koji je na snazi od novembra prošle godine, predstavlja tipičan primer regulatorne intervencije koja opravdanje nalazi u onome što ekonomisti nazivaju eksternim efektima. Neko ko zapali cigaretu u zatvorenom prostoru (i uživa u duvanskom dimu) stvara negativne eksterne efekte, odnosno „troškove“ drugim licima (od zdravstvenih posledica pasivnog pušenja do narušavanja samog ugođaja boravka u prostoriji). Te troškove ta lica snose potpuno prinudno i ako nije moguć dogovor o pravu na vazduh sa dimom ili bez dima, neophodna je državna intervencija. Posle osam meseci primene zakona, čini se da duvanski dim (ponovo) izbija iz sve većeg i većeg broja prostorija. Ipak, ma koliko paradoksalno zvučalo, rezultati zakona, ali ne i njegovog sprovođenja nisu tako loši. Evo i zašto. Da li će se neki propis primenjivati zavisi od tri grupe faktora. Prva se odnosi na interes onih na koje se propis odnosi da ga primene. Ako zakon propisuje razumne (i razumljive) zahteve i ako je korist onih na koje se zakon odnosi veća od troškova koje im on nameće, onda postoji jasan podsticaj da ta lica sama insistiraju da se zakon u celini ili bar delimično primenjuje. Šanse da se propis „spontano“ primenjuje rastu ako je moguće primeniti neformalne sankcije (na primer, gosti prestaju da odlaze u restoran u kome se puši) ili ako postoji izražena moralna obaveza da se propis primeni. Druga grupa se odnosi na kontrolu, odnosno verovatnoću da će „prestupnik“ biti uhvaćen. Verovatnoća ne zavisi samo od efikasnosti kontrole koju sprovode državni organi, već i od mogućnosti da treća lica otkriju i prijave prestupnike. Konačno, treća grupa faktora koji utiču na stepen primene su sankcije. Verovatnoća da će se propis primenjivati raste sa rastom verovatnoće da će sankcije biti i izrečene kada je prestupnik otkriven, kao od i težine potencijalnih sankcija. Prema raspoloživim podacima izrečeno je nešto manje od 30 novčanih kazni fizičkim licima i pokrenuto je oko 200 prekršajnih postupaka (uglavnom zbog neisticanja obaveštenja o osobi zaduženoj za kontrolu ili znaka o zabrani pušenja, a ne zbog „otkrivanja prestupnika“). Kako trećinu odrasle populacije čine pušači, broj potencijalnih prekršilaca (onih koji su zapalili cigaretu u prostoriji u kojoj to nije dozvoljeno) meri se verovatno stotinama hiljada. Ako pretpostavimo da od tog broja bar pet odsto redovno vrši prekršaj (pali cigaretu u prostorijama u kojima je to zabranjeno), navedeni broj kazni ukazuje da je samo neznatan procenat njih i otkriven, a još manji procenat i sankcionisan. Da primena zakona zavisi isključivo od efikasnosti kontrole državnih organa rezultati bi bili porazni. Tokom prvih nekoliko meseci primene zakona postojala je neizvesnost u vezi kontrole i visine i brzine izricanja sankcija. U tom periodu zakon se verovatno više poštovao i to ne toliko zbog visine novčane kazne koju bi platilo samo lice, koliko zbog straha od otkaza - poslodavac u odnosu na zaposlenog prestupnika mora da plati višestruko veću kaznu i verovatno bi se „osvetio“ zaposlenom raskidom ugovora o radu. Na sreću, zakon se sa više ili manje uspeha spontano primenjuje. Ključna promena nisu ni sankcije, ni kontrola, već dodela „prava na čist vazduh“ nepušačima. U novonastalim okolnostima promena „vlasničkih prava na vazduh“ u kombinaciji sa odsustvom efikasne kontrole i sankcija dovodi do novog tržišnog rešenja. Tamo gde nema kontakta sa trećim licima i gde nema zaposlenih nepušača formiraju se pušačke prostorije ili dolazi do neformalne podele na nepušačke i pušačke kancelarije. Neko će biti nezadovoljan, ali je osnovni cilj zakona ispunjen, najveći broj nepušača koji su predmet zaštite, tu zaštitu su i dobili, a negativni eksterni efekti su u velikoj meri eliminisani. Priča o negativnim eksternim efektima duvanskog dima tu se ne završava. Pored rešavanja problema direktnih eksternih efekata usled postojanja neregulisanog tržišta (vazduha u zatvorenim prostorijama), pušenje stvara i indirektne eksterne efekte. Naime, u sistemu u kome država iz poreskih prihoda finansira zdravstvene usluge, pušenje stvara posredne eksterne efekte. Pušači su češći korisnici skupih zdravstvenih usluga koje se plaćaju iz budžeta koji pune i nepušači. Na taj način posledice svojih loših navika pušači prebacuju na nepušače (ovaj argument je donekle problematičan jer se može reći da zbog kraćeg životnog veka i oporezivanja kroz plaćanje akciza pušači zapravo finansiraju zdravstvene usluge za druge). Slična logika je navela i Mađare da uvedu tzv. porez na čips, dodatno opterećenje na proizvode koji sadrže previsok sadržaj soli, šećera ili masti. Ova ideja naišla je na podršku domaće javnosti, ali nije izvesno kada će ona biti realizovana. S druge strane, izvesno je da će doći do promene akcizne politike u odnosu na duvanske proizvode. Tek sa tom promenom, pre svega zbog fiskalnih razloga, a tek onda zbog eksternih efekata, doći će do smanjenja broja pušača. Zakon je uspeo pre svega da smanji prosečnu potrošnju cigareta, ali su efekti na broj pušača verovatno mali. Stoga borba do poslednjeg duvanskog dima tek predstoji, a mnogi od nas biće žrtve. (Autor je docent na Pravnom fakultetu u Beogradu)