Dve obale Ade Ciganlije

Izgleda da se oduvek znalo ono što nije ostalo nigde zapisano: da Ada Ciganlija ima dve različite obale. Ako se Ada posmatra u smeru prema ulivu Save u Dunav, onda njena desna obala, u bliskom susedstvu sa beogradskim tlom, deluje kao mnogo pristupačnija i pitomija od one leve obale, dugo prekrivane gustom šumom, pa zato i zagonetnom i gotovo negostoljubivom, do pre nepunog veka u susedstvu Monarhije Austro-Ugarske, a u današnje doba u susedstvu mnogo prihvatljivijeg novobeogradskog tla, nastalog na prostorima sremskih močvara. Mnogi su bili uvereni da te dve obale, desna i leva, sadrže i dve vrste energije, pozitivnu i negativnu, što su se baš ukrštale usred one divlje šume, usmerene ka levoj obali Ade i neverovatno podesne za tajnovita zbivanja. U ovoj našoj sadašnjosti, Ada se razumljivo vidi kao sasvim izmenjena: to je sad ogroman, moderan park uz veštačko Savsko jezero nazvano „beogradskim morem“, sa nizom sportskih terena uređenih uz kupališta, veslačke klubove, biciklistička i gimnastička društva, sve tipove igrališta od dečijih do omladinskih, a o kafeterijama i malim restoranima da i ne govorimo, ili o privatnim splavovima. Svega ima, a onoga čega još nema – biće stvoreno, kako se tvrdi. Ono što je u ovom času najbitnije - to je da Ada Ciganlija jednako prihvata i one koji poseduju mnogo novca kao i one koji jedva da ga imaju, što je najveća vrednost ovog malog rečnog ostrva koje je dodatak svom imenu uzelo, pretpostavlja se, od nekadašnje Ciganske bare poznate i kao Bara Venecija. Ali - naravno da ima i to jedno važno ALI - priličan je broj pravih posvećenika Ade Ciganlije koji i sada smatraju da postoji znatna razlika između desne i leve obale: desna, prema Beogradu, širom se otvorila svim građanima dok se leva postepeno i sporo otvara, još spremna da skriva prošlost ostrva, i dalju i bližu. Mi ćemo poći od bliže prošlosti, jer naša priča o Adi Ciganliji počinje u rano proleće 1809. godine, u Ustaničkoj Srbiji. Tada je vožd Karađorđe bio potpuno predan svakodnevnim i napornim pripremama svoje vojske za predstojeće bojeve: već se dobro znalo da je novi rat između Rusije i Turske neizbežan, što je podrazumevalo i nove ratne sukobe između ustaničke Srbije i otomanske Turske. U tom času kao da Vožd nimalo nije sumnjao da dodatno treba učvrstiti odanost njegovih najistaknutijih vojnih starešina osnovnoj ideji ustanka, unekoliko poljuljanoj posle velikih ustaničkih pobeda. U narodu se šaputalo da su te mnoge pobede učinile one najistaknutije ustaničke starešine odviše ponesenim a, ne retko, i odviše obesnim: kao da su bili pomahnitali od osvojene slave i lako stečenog bogatstva. U nastojanju da pripitomi prvo Mladena Milovanovića koji je, nekadašnji imućan marveni trgovac, smatran za drugog čoveka u ustanku i, kao Pretsedatelj Sovjeta Srbskog, mogući oponent i samom Voždu iako s njim nikako nije mogao deliti i ugled nedostižno hrabrog vojskovođe, Karađorđe je rešio da pokloni Adu Ciganliju tom svome opasnom protivniku, a prividno najprisnijem prijatelju. Blagodaran, kao što je ostalo zapisano, „za prevelike zasluge našemu Otečestvu zaslužene“, Vožd je odlučio da Mladena Milovanovića „voznagradi sa više rečenim podarkom Adom Ciganlijom. Tako odanas da je Gospodar Mladen Milovanovič... pravi vladatelj i njegovi potomci i po njegovoj volji deržati (Adu) ili prodati mogu“. Istorijska zbivanja, kao što je poznato, često menjaju onu budućnost koju su vladajuće ličnosti zamišljale. Posle nepune četiri godine, srpska stvarnost je drukčija od one iz 1809. i nepojamno surova: Prvi ustanak je srubljen, pobednički narod izmasakriran, Srbija je opet samo deo Turske, Vožd je u izbeglištvu, u Besarabiji, a izbeglica je i Mladen Milovanović, kao i mnoge druge starešine. Sad je prvi čovek u Srbiji knez Miloš Obrenović, koji na sve moguće načine pokušava da se izbori sa turskim vlastima, osobito posle Drugog ustanka koji je on i poveo i završio mršavom pobedom, ali ipak pobedom. Sasvim je moguće da se baš u to vreme pokazuju veće razlike između dve obale Ade Ciganlije, desne i leve. Pošto je bivši velikaš Mladen Milovanović još izvan Srbije, prema novom tursko-srpskom zakonu on gubi pravo na sva svoja imanja, pa i na Adu Ciganliju, koja ulazi u veliki posed spahiluka Hadži-Saita efendije, visokog službenika beogradskog vezira. Sposobni i vešti knez Miloš preuzima od uvaženog efendije u zakup senokose na Adi, prenosi seno svojim lađama i tako snabdeva senom turske ergele u Beogradu. To su valjani i legalni kneževi poslovi na desnoj rečnoj obali Ade Ciganlije, ali se zna da su, godinama, za prve vlade kneževe, na levoj obali obavljani i mnogi drugi poslovi, u stvari mutne, švercerske rabote i trgovina krijumčarene robe sa građanima carevine Austrije, o čemu knez Miloš nije hteo ništa ni da sluša, a ni da čuje. Desna obala kao da je živela u svetlosti dana, a leva u tami noći, u kojoj su se utapale i sve svetlosti, i sve mračne radnje. Nije još dovoljno istraživano, pa se nedovoljno zna kako su se vladale, u drugoj polovini XIX veka, te dve Adine obale. Onda je, u preteškoj godini 1908. koju će obeležiti aneksija Bosne i Hercegovine, neki mesec pre aneksije, na desnoj obali Ade Ciganlije organizovan čuveni Trojički sabor, kao „uz inat“ ljutim neprijateljima iz Austro-Ugarske. Organizovalo ga je Srpsko novinarsko udruženje, ali pravi pokretač, duh tog celog sjajnog zamišljaja, bio je Branislav Nušić, novinar, pisac, komediograf. Tokom pet junskih, prazničnih dana Trojičkog sabora, Beograd je živeo, 1908, u novoj varoši veselja, izgrađenoj na desnoj obali Ade, i našem čitaocu želimo da prenesemo nekoliko rečenica iz opisa tog zbivanja, viđenog kao nezaustavljivi vatromet smeha i radosti u najbližem susedstvu namrgođene, preteće dvojne monarhije. „Da bi se sagledao značaj ove velike narodne svečanosti“, navodi se u jednom od izveštaja, „mora se nabrojati sve što je bilo podignuto na Adi Ciganliji. U paviljonima kula bili su smešteni Uprava ’Trojičkog sabora’, Komesarijat ’Saborske policije’, pošta (za filateliste Udruženje novinara izdalo je i posebne marke sa prigodnim žigom), telegraf, telefon, štamparija Sabora, uredništvo Vodenog cveta, prodajni kiosci, galerije, mesta za zabavu (kockarnice, strelišta, ringišpil, cirkus, prodavnica ’lažnih dijamanata’ i, naravno, kafane“. Trojički sabor bio je proglašen za „raj za Beograđane“ o čemu je obaveštavao i novopokrenuti dnevni list Trojičkog sabora, već pomenuti Vodeni cvet, koji je uređivao Branislav Nušić, pod pseudonimom Ben Akiba. Ovaj izuzetan događaj, ovaj blesak stvaralačkog duha udružen sa retkim smislom za organizaciju, a uz varničenja smeha i humora moralno ojačalog građanstva, odneli su u zaborav pristigli ratovi - dva balkanska, zatim i Prvi svetski - kao da je reč o stvarnom vodenom cvetu. U periodu između dva rata, kao da, paradoksalno, jačaju i razlike između dveju obala, iako više nema one opasne carevine na drugoj strani Save. Na desnoj obali Ade izgrađuju se moderna „hladna“ kupatila, Beograđani hitaju da se tu kupaju, zabave i uživaju i, reklo bi se, nemaju ni najmanjeg pojma da se, u prostorima prema levoj obali Ade, u gustišima njene šume, podižu kazamati za političke zatvorenike. Najviše je bilo onih koji su bili osuđeni zbog svojih levičarskih uverenja i delovanja, pre svega komunističkih, i tako je bilo sve do početka Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji i to, razume se, i na stamnjenoj, levoj obali Ade, koju nije bilo poželjno čak ni pominjati. Ali, posle tog rata se dogodilo da su se neki od najistaknutijih bivših zatvorenika u kazamatima na Adi našli u vrhovima nove, komunističke vlasti. Dobro su se sećali one tamne strane Ade, i svojih teških iskustava u tamošnjim tamnicama, pa nije bilo neobično što su svoje političke neistomišljenike, koji su im postali i tvrdi neprijatelji tokom rata - slali u robijašice na Adu gde su se, izgleda, kako se posebno istražuje ovih nedelja, izvršavale i smrtne kazne. Prota Mateja Nenadović opominjao je svoje potomke da je lako penjati se, nagore, ka vlasti – ali da se još mnogo brže može pasti nadole, sa vlasti, mada te opomene malo ko pamti. O svim tim mračnim iskustvima, zatrpanim na levoj obali Ade Ciganlije, svakako neće misliti one hiljade posetilaca „beogradskog mora“, posvećene uživanjima na Savskom jezeru, i ne treba da misle: to je zaduženje za istoričare, a možda i za pisce ako stvarno nemaju drugog posla.