Vađenje fleka

Pretpostavljam da redovno čitate Politiku“, piše mi čitalac Rastko Topličić, „i da ste 29. juna primetili na prvoj strani naslov: ’VIŠE OD 65 ODSTO DECE PALO MATURU’. Novinari i inače imaju običaj da neprelazne glagole pretvaraju u prelazne. Ako slušate prenose biciklističkih trka, često ćete čuti kako je taj i taj POBEDIO ETAPU. Još je čudnije kad neki alpinist kaže da je POPEO NEKI OD HIMALAJSKIH VRHOVA...“ G. Topličić nipošto nije jedini koji je ovako reagovao, sudeći po napisu koji je „Politika“ objavila dva dana kasnije. Tu se kaže da je „izraz pao maturu... izazvao polemiku u koju su se uključili čitaoci, jezički stručnjaci, prevodioci, dramaturzi, arhitekte“. Svi su oni upozoravali da se ne kaže „deca su pala maturu“ nego „deca su pala na maturi“. Redakcija je pozvala u pomoć dvojicu uglednih beogradskih lingvista. Prof. Veljko Brborić sa Filološkog fakulteta rekao im je, navodno, da su „oba izraza dozvoljena“. Dr Vlado Đukanović je rekao da su dopušteni „u smislu kolokvijalnog standarda“ i dodao: „Ja bih uvek rekao pao na maturi i pao na ispitu, ali vrlo dobro znam da se koristi i ovaj drugi izraz“ (pao maturu, pao ispit) „i ne znam kako bih vam objasnio da je jedno pogrešno.“ Imam utisak da su obojica kolega bili previše bolećivi prema „Politici“ u njenom očiglednom pokušaju da „izvadi fleke“. Oni savršeno znaju zašto je „pao maturu“ pogrešno: zato što pasti nije prelazan glagol. Ne može se reći „Pao sam ga“, ne mogu se ispiti deliti na položene i „padnute“, ne može se pitati „Šta si pao?“, pa se ne može ni „pasti matura“. Lakše se tolerišu rasprostranjeni oblici kao „Upisao sam pravni fakultet“, „Stan još nije useljen“, „Već dvaput sam te dobio u šahu“, gde glagol jeste prelazan, ali nije upotrebljen s odgovarajućim objektom. (Upisuje se student a ne fakultet, useljava se stanar a ne stan, ne možeš me dobiti u šahu nego možeš dobiti partiju, ili me pobediti.) S neprelaznim glagolom pasti, međutim, nikakav objekt nije moguć, i zato je pomenuti naslov zasmetao tolikim čitaocima „Politike“. Dvojica od njih dala su zanimljive komentare na „Politikinom“ sajtu. Prvi ironično piše: „Moja neizmerna zahvalnost gospodi lingvistima. Zahvaljujući njihovoj ekspertizi, sada mogu mnogo toga što ni čarobnjak ne može! Pre neki dan sam silazio s gornjeg sprata, spotakao se i... ’pao stepenice’. Ovamo sam doleteo avionom – znači, ’leteo sam avion’...“ Drugi priznaje da se u govoru čuju izrazi kao pasti ispit, pasti maturu, pasti godinu, pasti vozački, ali dodaje: „Problem je ipak sa registrom. Ta fraza je deo razgovornog registra, pa joj nije mesto u novinama koje ne žele da pišu stilom dnevnika ’Alo’.“ Zaista, „Politika“ treba da odluči da li će zadržati stil dostojan našeg najstarijeg i najozbiljnijeg dnevnog lista, ili će progovoriti jezikom tinejdžera, navijača, tabloida i ružičastih televizija. Slična dilema je i pred lingvistima. Oni bi mogli da se bore za jezičku kulturu, ili da prihvate američku koncepciju po kojoj je sve dobro što se govori i piše: normiranje jezika ne spada u nauku, zadatak lingviste je samo da opisuje a ne da propisuje. Ovo drugo bi bilo mnogo lakše. Ono prvo je u duhu naše i evropske tradicije, ali bi zahtevalo da se osnuje neko zvanično državno telo za brigu o jeziku, da imamo ozbiljnu lektorsku službu u svim medijima i da ministarstvo prosvete konačno uvede nastavu maternjeg jezika u srednjoj školi. Ima li ikakve nade za to? Vađenje fleka.