Magija psovki i prostitutki

Ovogodišnji međunarodni sajam knjiga u Herceg Novom, „Trg od knjige“ otvara 21. jula Andrej Stanislavovič Bičkov, ličnost veoma neobična čak i za bogatu rusku kulturu - romanopisac, pripovedač, scenarista, majstor performansa, uz to doktor fizike elementarnih čestica, diplomirani geštalt psiholog... NJegov roman Dipendra, kultni roman ruske avangarde, objavljen i kod nas, u KOV-u (u prevodu LJ. Milinčić). Sledeći roman Guliver i njegova ljubav najprodavanija je knjiga u intelektualnoj seriji izdavačke kuće Helios, dok je Nano i porno najprodavanija knjiga u godini u kojoj je objavljen. Scenario Nankinski pejzaž po kome je snimljen istoimeni film Valerija Rubinčika, nagrađen je sa dve međunarodne nagrade, a film sa još tri. Objavio je ukupno devet romana i ko zna koliko pripovedaka, prevođen na mnoge jezike, dobio brojne književne nagrade, ali ne i one najprestižnije za koje ga obavezno nominuju – „književna policija“ ne može da mu oprosti slobodu koju daje sebi u izboru tema, jezika i načina na koji prezentuje čitaocima svoje ideje. Bičkov smatra da knjiga mora da „probudi“ čitaoca, da ga šokira i natera da razmišlja. Da bi to postigao, on bira neobične, često marginalne likove, neguje specifičan stil i način izražavanja, a nisu mu strane ni psovke koje se u Rusiji, u govoru intelektualaca, zabranjene. Iza svega toga kriju se duboke psihološke analize koje daju sliku čoveka koji, iako u sebi nosi „seme zla“ ima i mnogo dobra, koje samo treba otkriti. „Živimo u vrlo čudnom, potpuno neprirodnom vremenu. Mi se već odavno ne prilagođavamo prirodi već je menjamo onako kako to nama odgovara. U nekim slučajevima joj se i direktno suprotstavljamo. Stvara se neko stanje u kome nema ni čoveka ni prirode. Ma kako paradoksalno zvučalo jer je ideja komunizma poražena, čovek kao individua nestaje, postoji samo član društva uvučen u socijalne veze, sa problemima koje mu to društvo nameće. Književnost mora da doprinese da se čovek oslobodi nametnutih normi, pogotovu danas, kad se sve vrednosti opšteprihvaćenog “demokratskog” društva urušavaju, kad postaje jasno da je demokratija sinonim za stvaranje potrošačkog društva gde se lažni vrednosni papiri sve češće pretvaraju u bezvrednu hartiju. To se neminovno prenosi i na sferu simboličnog kapitala, treba iskoristiti da se čovek oslobodi lažnih simboličnih obveznica. I upravo tu vidim ulogu umetnosti, a i književnost je, iako se to često zaboravlja, umetnost. Ma kako to zvučalo, ja mislim da umetnost treba da vaspitava, da oslobađa čoveka. Mnogi smatraju da je ruski jezik dovoljno bogat da se sve može izraziti i bez psovki, a da prostitutke i “marginalne ličnosti” nisu tipični predstavnici društva? Ja se slažem i sa jednim i sa drugim! Ali, nije uopšte o tome reč - psovka ima magično dejstvo, ona je arhetip, ona je čista energija, u njoj je mnogo više emocija. Psovanje danas, u društvu u kome je to tabu, znači osvajanje mistične slobode. Ali ja u svakodnevnom životu ne psujem, to je za mene sredstvo književnog izražavanja. Uostalom, ako pišem o ubici, ne znači da sam ja ubica! Što se tiče prostitutki, u njima takođe ima nešto magijsko, one prekoračuju granicu i dovode komunikaciju, na kojoj se grade svi ljudski odnosi, do neke fantastične prostote i do granice onostranog. U istoriji kulture uobičajena je pojava da umetnici hoće da promene svet. Rezultati su često katastrofalni. Zar za to nije najbolji primer umetnost u, na primer, Sovjetskom Savezu gde je agitprop određivao o čemu se može pisati, šta se može slikati? Ne mislim, uopšte, na takvu ulogu. Knjiga treba da otvori oči “subjektu društva”, da mu pokaže koliko su nametnute vrednosti lažne, da ga oslobodi. Zato su moje knjige zaista protest, protest protiv konformizma, protiv laži, protiv svega što ubija čoveka u čoveku. Neki kritičari vaš protest tumače kao protest protiv Zapada – poznato je da je Rusija, tokom poslednjih 20 godina, prihvatala mnoge zapadne vrednosti – počev od farmerki, preko demokratije, do tržišta koja treba “samo od sebe” da reguliše odnose u ekonomiji. Od kraja prošlog veka Rusija se katastrofalno uvlači u sve čari potrošačkog društva, pa se tako našim nacionalnim nevoljama dodaje još jedna, internacionalna, kapitalistička nevolja. Naše, rusko nesvesno, i naša ruska svest s njenom otvorenošću prema svim kulturama, i sa njenom sintetičnošću, prihvata sve to. Tako totalni birokrata (ruski) s jedne strane, i kapitalista (zapadni) s druge, formiraju demonsku kopiju ruskog dvoglavog orla, i teže da konačno porobe čoveka. Zato su nama potrebni naši, sopstveni Delezi sposobni da u ogromnoj Rusiji pronađu književnost, tj. nove ruske Lorense, Henrije Milere. Da naši novi futuristi, modernisti, antipostmodernisti i metafizičari s novom snagom napadnu nametnutu nam „realnost“. Reći da je moja književnost protest protiv zapadnih vrednosti, možda je suviše pojednostavljeno, iako su se u suštini, sve te vrednosti u poslednje vreme pokazale u ogoljenom vidu – demokratija se proslavila započinjanjem brojnih besmislenih ratova, tržište – krahom svetskog ekonomskog sistema... Ali ja nemam iluziju da će moj protest nešto zaista rešiti jer čovek kao ljudsko biće nosi u sebi neko prokletstvo koje ga definiše i samo smrt kao kriza svih kriza, oslobađa od prokletstva socijalnosti, a obraćanje toj temi rađa pravu umetnost. Da li zbog toga, u romanu Dipendra, rešenje problema tražite u budizmu. Poznato je da ste godinama izučavali filozofiju Istoka, da li je to izmenilo vaš stav prema životu? Budizam je, po mom mišljenju, bliži čoveku i prirodi. On ne podrazumeva, kao hrišćanstvo, ni urođeni greh, ni žrtvovanje. Tamo nije, kao u pravoslavlju sve „ili, ili“, tamo je sve „i, i“ - može i ovako i onako. Realnost je protivurečna samo za intelekt. „Instrument“ kojim mi pokušavamo da rešavamo kako lične tako i probleme društva, ograničen je, a ne priroda. Mi smo navikli da grubo sve delimo – ko nije s nama, on je protiv nas. Nevolja je u tome što stalno sebe stavljamo u nekakve okvire, da igramo po nekim pravilima, da se potčinimo nekim zapovestima. U istočnoj filozofiji toga nema. Tamo, na primer, nema nikakvog religioznog tabua na erotiku, ali to ne dovodi do poplave pornografije. A erotika i nagoni, hteli mi to da priznamo ili ne, pokreću svet. Pokušaji Zapada da svoje vrednosti nametne Istoku pokazali su se kao neuspešni, stara istočnjaka civilizacija je veoma žilava i mnogi govore da će ona u dogledno vreme potpuno zameniti zapadnu... To su dve potpuno različite filozofije života. Budisti svet doživljavaju kao iluziju, iluzija je da mi postojimo, danas smo ovo, sutra nas nema, umiremo. Potom se ponovo rađamo kao cvet ili neka životinja, ili ljudsko biće drugog pola. Zato su oni opušteniji, kod njih je manje tabua, manje zabrana, za razliku od hrišćanstva koje kao što smo rekli, podrazumeva prvobitni greh i žrtvovanje. Ne verujem da je moguće da se bilo koja od te dve filozofije pretopi u onu drugu. Ali uticaji ipak postoje i biće sve veći. Ne, ne mislim da će istočna filozofija pobediti, verujem da će obe postojati, mada u, možda, malo izmenjenom obliku. Svoje romane obično predstavljate na veoma posećenim performansima. Zar knjiga ne govori dovoljno, sama po sebi? Govori. Tekst je sam po sebi performans. Ali činjenica da ja i mnogi drugi pisci učestvujemo u performansima, govori mnogo. Došlo je vreme da literatura sama sebe pokazuje na sceni. Uostalom, još je Maljevič šetao po Nevskom prospektu sa čajnom kašičicom na reveru. Danas je performans postao jedan od jezika prosvećenog pisca. Rusi znaju šta je smrt Borba sa socijalnim simulakrumom, a današnje moralne vrednosti su zapravo simulakrum, jer svi oni koji nas svakodnevno uče moralu i poštenju, ni najmanje u svom životu ne poštuju te norme, nije moguća bez provokacije, igre, vesele negacije, što je zapazio još Niče. Mislim da mi Rusi više od drugih naroda znamo o smrti, češće smo u istoriji prinosili sebe na žrtvenik. Ali to ne znači da smo mi nacija kojoj je kraj. Naprotiv – žrtve se prinose u ime nečega. Umetnost treba da nam pomogne da se ohrabrimo, a ruska energija mora na taj način biti stimulisana da radi u sopstvenu korist.