U čvrstom kineskom zagrljaju

Da se ministar za infrastrukturu pita, ceo autoput od Beograda do Jadrana gradili bi Kinezi. On i ne krije da im je to ponudio. Nudio im je i železnički Koridor 10 i možda bi voleo da još štošta izgrade. To je igra na sigurnu kartu jer kineski graditelji i investitori idu i gde niko drugi neće. I zbog toga ih kritikuje veći deo zapadne hemisfere. Zbog toga ih deo tog sveta ne želi u svojim zemljama. A zašto neko ne bi hteo nekoga ko u deviznim rezervama drži više od 3.200 milijardi dolara i željan je da deo tog novca „raseje“ po svetu? Zato što u zapadnom svetu sumnjaju u iskrene motive kineskih investicija, poslovnu praksu i kvalitet radova. Kritike, u kojima prednjače SAD, idu od toga da Kinezi biraju investiranje u slabije razvijene zemlje bogate prirodnim resursima kako bi sebi obezbedili energente i sirovine, da se ne libe da ulažu i u zemlje koje imaju autokratske režime, da time podrivaju napore zapadnjaka da se u tim zemljama učvrsti demokratija, da to rade kako bi sebi obezbedili podršku u međunarodnim institucijama... Kinezi sve odbacuju kao besmislice i tvrde da žele da pomognu narodima, da grade škole, bolnice, puteve... Američka fondacija Heritidž u poslednjih šest godina prati sve kineske investicije veće od 100 miliona dolara. Podaci do kojih su došli pokazuju da su od 2005. kineske kompanije investirale oko 300 milijardi dolara što kroz kupovinu kompanija što kroz infrastrukturne projekte (kupovina obveznica nije uračunata). Međutim, ono zbog čega statistika igra naruku kritičarima Kine jeste da brojke pokazuju da su ulaganja u Africi, Aziji i Južnoj Americi višestruko veća nego u Severnoj Americi, Evropi i Australiji. Takođe, brojke ukazuju i da je dve trećine od 300 milijardi dolara otišlo u investicije u energetiku i metale. Kinezima zakoni ne dozvoljavaju da ogromne rezerve troše u zemlji tako da je osmišljena strategija da se novac investira širom planete. U tome su do sada prednjačile kineske državne kompanije i to je još jedan povod kritičarima da smatraju da se investicije guraju tim putem ne bi li se širio pre svega politički uticaj. Učešće državnih firmi polako opada, ali je i dalje na visokih 89 odsto. Nakon otvaranja prema zemljama u okruženju Kine, usledio je zamah investicija prema Africi, a potom i Južnoj Americi. Heritidž navodi da je energetika i dalje najatraktivnija Kinezima. Slede metali, dok ostali sektori prilično zaostaju. U toj fondaciji ne zauzimaju negativan stav prema Kinezima kao investitorima i smatraju da bi zapravo SAD trebalo da promene svoje ponašanje i da budu otvorenije. S tim u vezi podseća se na slučajeve gde su sprečeni da kupe kompanije u Americi. Kritikuje se, kao licemeran, stav da kineske investicije služe širenju političkog uticaja dok se to prenebregava u slučaju SAD. Ono na šta Heritidž dodatno ukazuje jeste veliki broj neuspešnih investicija. Čak 165 milijardi dolara Kinezi nisu uspeli da ulože od 2005. zbog protivljenja lokalnih ili kineskih regulatornih tela ili zbog grešaka kineskih kompanija. Primera radi, na 92 milijarde uspešnih investicija u energetiku bilo je i 49 milijardi neuspešnih. „Međutim, ima naznaka da Kinezi uče da budu bolji investitori“, navode u Heritidžu. Kinezima, uticajem i motivima njihovih investicija bavili su se i Nemci pa je tako Univerzitet u Jeni napravio studiju „Politička ekonomija Kine i politika pomoći u Africi“. Oni koji su radili studiju tvrde da su pokazali da Kina koristi politiku pomoći da postigne određene ekonomske i političke ciljeve i da je Peking u tome bio uspešan. Kina je u studiji kritikovana da podržava elite u nestabilnim zemljama u zamenu za eksploataciona prava ili druge forme pristupa sirovinama. S druge strane, priznaje se da povećana trgovina, investicije i finansiranje projekata daju nove šanse nekim od najsiromašnijih nacija u Africi. U studiji se naglašava da Kina daje primat kreditima koji su uslovljeni (većinskim učešćem kineskih firmi i radnika u realizaciji projekta uz obavezu ugradnje kineskih materijala i slično), a ne bespovratnoj pomoći i obično se koncentrišu na infrastrukturu. Nemci pretpostavljaju da Peking tako radi da bi se zemlja koja dobija kredit osećala kao da ima obavezu. „Dokazi ukazuju da Kina i oprašta kredite kao nagradu za bliže političke i ekonomske odnose“, stoji u studiji. „Kina, naravno, nije razvila svoj program pomoći iz čisto altruističkih i humanitarnih motiva. Ona je uvek bila deo šire strategije. Kina je pokazala pragmatičnost i fleksibilnost u diferencijaciji spoljne politike. Jedan od glavnih ciljeva Kine je da stekne politički uticaj na bilateralnom i multilateralnom nivou kako bi ojačala svoje ciljeve kao politička i ekonomska sila. Traži savez sa drugim zemljama u razvoju i podršku u međunarodnim organizacijama, pogotovo zbog Tajvana. Drugi važan politički cilj jeste izbegavanje političke izolacije“, stoji u studiji. Nemci priznaju da ekonomski ciljevi sada preovlađuju. Korist od investicija mnogi mere i snažnim rastom trgovine sa Afrikom. Angola je od 1995. do 2005. godine povećala izvoz u Kinu 20 puta, Nigerija 26 puta, Sudan 84, a Čad čak 162 puta. Ono što se smatra pozitivnim jeste i to što se Kinezi, uz novac i izgradnju infrastrukture, obavezuju i na izgradnju škola, bolnica, optičke mreže, školovanje kadrova... Osim obezbeđivanja energenata i sirovina, cilj je i da se obezbede poslovi za kineske firme i izvozna tržišta, navodi se u studiji. Snažan rast kineske privrede stvara veliku tražnju za energijom i sirovinama. Ta zemlja odavno je najveći potrošač bakra, gvožđa i drveta. „Energetska sigurnost im je veoma važna jer nema još puno resursa koje već nisu `okupirale` zapadne multinacionalne kompanije. Zato moraju da idu i gde drugi ne bi išli. Afrika kao još neotkrivena teritorija je zato veoma atraktivna Kini. Zapadne multinacionalke tu uglavnom izbegavaju da investiraju, a Kina mora, bez obzira na oblik upravljanja državama. Kina se za razliku od Zapada ne meša previše u vođenje države u koju investira. To omogućava afričkim zemljama da odbace zahteve MMF-a, Svetske banke i drugih donatora koji traže veću transparentnost, strategiju borbe protiv korupcije i dalju demokratizaciju“, stoji u nemačkoj studiji. Podseća se da afričke zemlje imaju veliki udeo u međunarodnim organizacijama i značajne su zbog principa „jedna zemlja-jedan glas“. Kina s druge strane zastupa afričke zemlje na forumima. To je još jedan razlog zašto afrički lideri hvale kineske investicije. Kina je iskoristila prazninu koju je stvorila izolacija nedemokratskih zemalja, ističu Nemci. Podrška vlade državnim kompanijama olakšava im ulaganje u rizične, ali strateški važne zemlje. One nisu pod pritiskom stvaranja brzog profita. „Kina tradicionalno finansira prestižne projekte kao što su stadioni, brane, pruge, državne zgrade, bolnice i fabrike. To je veoma popularno za afričke lidere. Kina sebe prezentuje kao zemlju u razvoju koja bolje razume situaciju i posebne potrebe drugih zemalja u razvoju“, ističe se u studiji Univerziteta u Jeni. Nemci smatraju i da Kinezi razbijaju „kartel pomoći“ koji su imale zapadne zemlje. Sa kineske strane kritike oštro odbacuju. Zamenik ministra trgovine Fu Žijing izjavio je u aprilu da će Kina povećati pomoć Africi i Latinskoj Americi da bi se popravio kvalitet života njihovih građana. On je tom prilikom istakao da se pomoć ne daje u zamenu za prirodne resurse već kao izraz pravog prijateljstva, ističući primer pomoći Maliju koji nije bogat sirovinama. On je rekao da je Kina i dalje zemlja u razvoju, ali je i veoma spremna da pomogne drugima. Kritike na račun motiva koji stoje iza kineskog upliva širom sveta on je nazvao glupostima. Žijing je odbacio kritike o netransparentnosti i upitao zašto se meša neko sa strane, ako se Afrika ne buni. Drugi zamenik ministra Čen Žian ranije je tvrdio da gledišta kritičara ne daju punu sliku o kineskim investicijama. On je rekao da je moguće da su se jedna ili dve kineske kompanije loše ponašale, ali da one nisu većina i objasnio da su i investicije u prirodne resurse podizale industriju u nerazvijenim zemljama. Naveo je primer naftne industrije Sudana gde su značajno povećani proizvodnja i benefiti za zemlju. Naglasio je i doprinos standardu stanovnika kroz razvoj infrastrukture. Od 2000. do 2010. godine kineske kompanije su u Africi podigle 70 miliona kvadrata kuća i 60.000 kilometara puteva, podsetio je Žian i dodao da kineske kompanije ispunjavaju svoju korporativnu odgovornost, toplo su dočekane i kod vlada i kod radnika i imaju dobru reputaciju što se tiče poštovanja zakona, zaštite životne sredine, sigurnosti i kvaliteta, a veliki značaj daju poštovanju radničkih prava. I dobar deo Afrikanaca podržao je Kineze. Predsednik Afričke razvojne banke Donald Kaberuka rekao je da ne može biti loše ako neko investira u rudnik bakra koji ne radi 20 godina. „Ne možete ljudima koji su srećni zbog toga, reći da su kineske investicije loše. Ne možete reći ni da je loše ako dođu i izgrade prugu“, izjavio je Kaberuka. Na tvrdnje novinara koji je radio intervju da to rade da bi preuzeli prirodne resurse, Kaberuka je odgovorio da te resurse ionako niko nije koristio do tada. On ne vidi ništa loše u dolasku Kineza ako se obezbede dobri ugovori. Dobri ugovori biće potrebni i Srbiji ukoliko se posle početka izgradnje mosta između Zemuna i Borče i revitalizacije termoelektrane Kostolac B odluči za još neki posao sa Kinezima putem uslovljenih kredita. Bilo da kritike po svetskim medijima predstavljaju izuzetak ili pravilo, oprez će biti potreban. Partnerstvo sa zemljom koja beleži snažne stope razvoja sigurno može da bude korisno, ali je potrebno da korist bude obostrana. Promena raspoloženja u Africi? Britanski Ekonomist u aprilu se takođe bavio odnosima Afrike i Kine navodeći da se promenio odnos Afrikanaca prema Kinezima. List ističe da domaćini smatraju kako su Kinezi uvezli lošu poslovnu praksu, da se malo obaziru na pravila i regulaciju. Iznete su kritike i da ne brinu o životnoj sredini pa se tako u tekstu tvrdi da su u Gabonu tražili naftu i u nacionalnom parku. Kritikovan je i kvalitet izvedenih radova uz primere da su zidovi bolnice u Luandi ispucali nedugo posle otvaranja, dok su put u Zambiji uništile kiše. Ekonomist je pisao i da rudari u rudniku bakra u Zambiji moraju da rade dve godine da bi dobili šlem. Navodi se i primer iz Zambije gde su dva menadžera pucala iz pušaka kako bi rasterali radnike koji su se bunili i tom prilikom je desetak ranjeno. Dolazak Kineza uticao je na obaranje cena mnogih proizvoda. U glavnom gradu Tanzanije su čak zabranjivali Kinezima da prodaju na pijaci. Vlada Tanzanije saopštila je da su dobrodošli kao investitori, ali ne i kao prodavci. Ima tu i lokalnog protekcionizma, ističe Ekonomist. Pojedini opozicioni lideri popularnost su podigli upravo propagirajući antikinesku politiku. U tekstu se priznaje da Kinezi ne jure samo resurse i da nije reč o novom kolonijalizmu. Odnos prema radnicima Studentski sajt Prinston univerziteta posvećen spoljnoj politici tvrdi da odnos prema radnicima donosi nezadovoljstvo lokalnih zajednica u Africi jer većina radnika na projektima moraju da budu Kinezi. Autor Rejmond Hu piše da se krše ugovori u pogledu plata i zabranjuju protesti. I on u tekstu podseća na ranjavanje 11 radnika u Zambiji. Pominje i raseljavanje Tuarega bez naknade u Nigeriji a kritikuje i lokalne vlade da postavljaju investicije iznad dobrobiti naroda. Podseća se na eksploziju u rudniku u Zambiji 2005. kada su predsednik i ministar stali iza kineske korporacije. Hu smatra da loš odnos prema radnicima može da se osveti Kinezima kada diktatorski režimi budu srušeni. Inače, na internetu se može naći niz protesta radnika koje su angažovale kineske kompanije. U Peruu su se 2005. žalili na kompaniju koja je vadila rudu gvožđa kod sela Markona. Protesti su bili zbog niskih plata, loših uslova rada, otpuštanja i nebrige o životnoj sredini. Kinesku kompaniju opominjao je i ministar Glodomiro Sančez. NJuzdej iz Zimbabvea piše da je početkom jula ove godine 200 radnika zaključalo svoje šefove tražeći plate i druge naknade koje im pripadaju. List zaključuje da tako nešto nije nikoga iznenadilo jer kineske firme slabo plaćaju radnike, a opterećuju ih poslom zbog čega im je narušena reputacija. Pre toga, u maju su protestovali radnici u Alžiru, njih 250, jer su tvrdili da vlasti zanemaruju ono što se događa u njihovoj kompaniji. List Ehoruk navodi da su Kinezi otpustili radnike koji su se bunili i zaposlili druge Kineze. Katmandu post u januaru 2009. pisao je da su nepalski radnici protestovali i imali čak 35 zahteva. Tražili su sigurnost na radnom mestu, životno osiguranje, radno vreme.