Ulica žrtava bez broja

Da 21. oktobar, masakr u Šumaricama 1941, postane državni praznik kao dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, smislio je Srđan Šaper. Čoveku kome je pošlo za rukom da od Borisa Tadića napravi ono što je učinio za „lav“ pivo, kako to jednom reče Denis Kuljiš - brendirao ga „kao vrhunski proizvod srpske politike“ - pravljenje praznika bi trebalo da je dečja igra. Ideja „datumskog izmirenja suprotnosti“ ima sve uslove da „prođe“ Skupštinu, i čak i nije izvorno Šaperova, u Titovoj Jugoslaviji rabljena je onoliko. Valja je samo obnoviti, primetio je i Šaper. I skupiti 30.000 potpisa za izmenu Zakona o državnim i drugim praznicima Republike Srbije. Što je prava sitnica budući da je ozbiljan državno-medijski aparat pokrenut za ovu kampanju. Lavovski deo posla odrađuje list „Pres“ koji je pokrenuo i vodi akciju „21. oktobar“. Politički, Šaperovu ideju guraju i vlast i opozicija, kragujevački DS i SNS, a dosad su „Presovu“ peticiju potpisali svi ministri, premijer i predsednica Skupštine Srbije. „Skupili smo nekoliko hiljada potpisa, ali su SNS i DS u Kragujevcu skupili mnogo više. Za nas je važnije što su svi ministri podržali našu akciju, kao i opozicija, čime je naš predlog praktično izglasan. I Vuk Drašković i Ivica Dačić, što je važno kao konačno pomirenje četnika i partizana nad jednim tako jakim datumom. Našu inicijativu je podržao i nemački ambasador Volfram Mas, koji se u ime svoje države prvi put javno izvinio za Šumarice. Potpisali su i Nikolić i Vučić, Dinkić, najavili su se i drugi opozicioni lideri, tako da smo na dobrom putu da se ujedinimo nad jednim tako jakim datumom iz istorije i proglasimo ga za dan sećanja na srpske žrtve“, reče za NIN Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik „Presa“. I to nije sve. Šaper je predložio da se, budući da se u Srbiji praznuje manje nego u drugim zemljama (od Hrvatske, Češke i Rusije do Amerike i Japana) na Sretenje odmaramo dva dana (Prvi srpski ustav i Prvi srpski ustanak), da se uvede Teslin dan – 10. juli, da se obeleže i 27. mart i dan primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembar. Zanemarimo, ovoga puta, sve zlurade komentare da smo sve u državi uradili, pa nam je samo ostalo da zabeležimo državna crvena slova u kalendaru. Jer, ne treba imati marketinški nos jednoga Šapera pa zaključiti da je nešto trulo u državi u kojoj se još, sa setom, pamti svinjokolj na Dan republike 29. novembar, a Srbi nikako da upamte šta je bilo 14. februara 1804. i 15. februara 1835. godine. Dalje, za 9. maj se u Srbiji mari ko za lanjski sneg, i to ne samo zato, tvrde istoričari, što se Dan pobede protiv fašizma proslavlja kao radni praznik. Bolje ne prolazi ni Vidovdan, 28. juna, koji je takođe državni praznik i proslavlja se radno. Tako, Srbi slave Novu godinu, Božić, Uskrs i 1. maj, i baš i nemaju neki istorijski datum koji prepoznaju kao svoj. Šta je, pored državno-medijskog pritiska, razume se, potrebno da jedan praznik bude prihvaćen (ili odbijen?) u narodu, i koji je to ključ koji bi valjalo primeniti za biranje državnih datuma? I na kraju, može li 21. oktobar pomiriti sve srpske suprotnosti ili se one samo državnim blagoslovom nerada mogu izmiriti, što je provereni recept Josipa Broza? Da se razumemo, nisu uvek ni Srbi za sve krivi. To što ne prihvataju kao svoj dan pobede nad fašizmom 9. maj, i pored toga što je propisan Zakonom o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, ne znači da se odriču svoje antifašističke prošlosti, što je omiljeno tumačenje jednog dela srpske javnosti. U vezi sa danom pobede postoji mnogo više podela nego što se čini. O tome za NIN govori istoričar dr Slobodan Marković, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu: „Najveća je podela oko datuma. Akt o vojnoj predaji nacističke Nemačke je potpisan u Remsu 7. maja. Budući da je SSSR imao primedbe na ovaj akt, nova ceremonija predaje Trećeg rajha je održana u Berlinu 8. maja pred ponoć, ali po ruskom vremenu to je već bio 9. maj. Zato Britanija, SAD i Francuska slave 8. maj kao dan pobede u Evropi, a Sovjetski Savez je slavio, a većina zemalja naslednica Sovjetskog Saveza i danas slavi 9. maj. Ima i zemalja koje, kao Holandija i Danska, slave 5. maj kao dan predaje nemačkih trupa. Od Sovjetskog Saveza, 9. maj je preuzela i komunistička Jugoslavija. Dakle, postoji dilema oko datuma.“ Pri tom, dr Marković podseća da značajan broj evropskih zemalja ne obeležava ni na kakav način ni 5. ni 8. ni 9. maj kao dane pobede u Drugom svetskom ratu. Sadašnji način obeležavanja 9. maja u Srbiji, gde je u pitanju radni praznik, sasvim je primeren, kaže on, i pokazuje privrženost Srbije antiosovinskoj koaliciji: „Važno je napomenuti da ni zapadni saveznici ne slave 8. maj kao neradan dan, već ga samo obeležavaju, tako da je stav Srbije sasvim u skladu sa praksom zapadnih saveznika iz Drugog svetskog rata.“ Ni dr Predrag Marković, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, ne misli da ima neka greška u Srba što im je do 9. maja ko do lanjskog snega. Jer, pored argumenata koje navodi dr Slobodan Marković, dr Predrag Marković dodaje: „Deveti maj je lažni datum. U našem slučaju, potpuno netačan. Jer, kod nas to nije kraj rata. Rat se vodio i mnogo posle 9. maja, a najmanje još 100.000 ljudi je poginulo posle tog datuma“. Oba Markovića, i Predrag i Slobodan, misle da je 21. oktobar potrebno proglasiti kao dan žrtava u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Predrag Marković kaže da je taj dan lišen ideoloških dilema, jer je reč o stradanju dece, civila: „Opredeljujemo se za dan koji treba da simbolizuje specifičnost svih stradanja krvave jeseni 1941. u centralnoj Srbiji. A 21. oktobar je najinkluzivniji datum.“ Slobodan Marković podseća da se u senci rasprava o ulozi Jugoslovenske vojske u otadžbini i partizanskog pokreta često zanemaruje činjenica da žrtve u Srbiji u Drugom svetskom ratu nisu samo borci jedne ili druge formacije već prevashodno civili: „Zanemaruje se i da su glavni krivci srpskih nesreća u Srbiji u Drugom svetskom ratu nemački nacisti koji su raskomadali zemlju i uveli odmazdu od 100 Srba za jednog ubijenog Nemca što su najavili još u aprilu, a počeli da sistematski sprovode u oktobru 1941. Tokom narodnog ustanka u centralnoj Srbiji protiv nacističkog okupatora 1941, u kome su učestvovali i rojalisti i komunisti, ukupno su od 1. avgusta do 5. decembra 1941. ubijena 203 nemačka vojnika. Istovremeno su ubijena 11.522 srpska ustanika i streljano u odmazdi 21.809 talaca u centralnoj Srbiji, među kojima su, pored Srba, bili i brojni Jevreji i Romi. Dakle, ukupno 33.000 građana centralne Srbije je ubijeno za vreme ustaničkih borbi 1941. U odnosu na broj ubijenih Nemaca to iznosi 164 građana centralne Srbije na jednog nemačkog vojnika. Krvava jesen 1941. je jedan od najtragičnijih trenutaka u istoriji Srbije u poslednja dva veka. Jasno je da je glavni stradalnik u ovim događajima bio srpski narod kao i Jevreji i Romi Srbije.“ Zato bi bilo važno, veruje Marković, da 21. oktobar bude dan srpskih, jevrejskih i romskih žrtava u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Time bi se afirmisala borba srpskog naroda protiv nacističkog okupatora i odala bi se pošta velikim žrtvama koje je u toj borbi imao, a čuvala bi se uspomena i na jevrejske i romske žrtve u Srbiji. Osim toga, zgodno je i vreme za upisivanje ovog datuma kao državnog. Na jesen će biti obeleženo 70 godina od masakra u Kragujevcu, u Kraljevu, kao i svih zločina koje su počinili nemački nacisti u Srbiji. Takođe je i 70 godina od početka holokausta nad Jevrejima u Srbiji. Druga dvojica istoričara sa kojima je NIN razgovarao o istoriji i praznicima, dr Kosta Nikolić i dr Bojan Dimitrijević, obojica iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, ne misle da je 21. oktobar kao dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu – dobra inicijativa. Na prvom mestu, u istorijskom smislu. Elem, dr Bojan Dimitrijević, naučni savetnik Instituta, reći će za NIN da je masakr počinjen tog dana nad nedužnim, civilnim stanovništvom posledica jedne potpuno nepromišljene akcije vojnočetničkih odreda i partizanskih snaga na drumu ispred Kragujevca: „Taj dan je pokazao svu silinu nemačke represije, svu bespomoćnost Nedićeve vlade i sav užas, ludilo i avanturizam ustanka u koji su krenula oba pokreta u Srbiji. To je jedna vojnopolitička, društvena i sveukupna nepromišljenost ljudi koji su Srbiju vodili u tom trenutku i nije primereno da takav tragičan datum bude definisan kao praznik. Ako ustanak platite sa 49.750 žrtava, što su nemački podaci iz maja 1942. godine, ne znam o kakvom prazniku tu treba da bude reč. I šta se tu slavi? To jeste datum koji bi trebalo obeležavati na način na koji se to i dosad činilo. Ali nije za praznik.“ Ne miriše na dobro kad politika i mediji forsiraju istoriju, sumnjičav je u razgovoru za NIN dr Kosta Nikolić, naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju. On podseća kako je došlo do nemačke odmazde 21. oktobra 1941: „Nemačka kaznena ekspedicija krenula je 15. oktobra 1941. na Gornji Milanovac koji je tada bio pod partizansko-četničkom kontrolom. Došlo je do borbi. Potom je izvedena osvetnička kaznena ekspedicija. Nemci su sa sobom poveli oko 200 zarobljenika i vraćali su se u Kragujevac. Kod sela Nevade, 19. oktobra sačekala ih je partizanska zaseda. Teško da se herojskim činom može nazvati sačekivanje neprijatelja u zasedi i raspaljivanje po njemu. Nemci su imali 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika. Po kvoti koja je propisana 16. septembra 1941, za jednog ubijenog Nemca 100 Srba, za jednog ranjenog Nemca, 50 Srba, izračunali su da treba streljati 2.300 Srba. Bilo je streljanih i više. Državna komisija, koja se posle Drugog svetskog rata bavila time, popisala je 2.324 žrtve, ali se pretpostavlja da sve žrtve nisu imale lična dokumenta kod sebe pa je gornja cifra stradalih – 3.000. Međutim, državna komisija tadašnje Jugoslavije izašla je sa brojem od 7.000 streljanih ljudi i taj broj je egzistirao u nauci i u javnosti i u našoj istorijskoj svesti do kraja prošlog veka. Zašto je to urađeno? Zbog negovanja kulta žrtve, i to je ovde centralno pitanje.“ Nikolić dalje objašnjava da je taj netačan podatak prijavljen saveznicima u Nirnbergu, kao i podatak o 6.000 pobijenih rodoljuba u Kraljevu iako postoje podaci da je streljano 1.954 ljudi, s gornjom cifrom do 2.000. Saveznici su tražili dokaze o 7.000 streljanih u Kragujevcu, odnosno 6.000 streljanih u Kraljevu, kaže Nikolić, ali dokazi nisu ponuđeni, jer ih nije bilo. Zato, ni slučaj Kragujevac, ni slučaj Kraljevo nisu ušli u suđenje nacistima u Nirnbergu kao dokazni materijal, tj. Nemci za ove svoje zločine - nikad nisu procesuirani. Ali, zato se od 1945. pa do kraja prošlog veka, mahalo lažnim ciframa a tako su se samo obezvredile srpske žrtve. Dr Nikolić dodaje: „Nijedan predmet iz Srbije 1941, nije ušao u dokazni postupak protiv vrhovne komande Vermahta. To može da se proveri u materijalima sa nirnberškog procesa. Ali, tada je započeta izgradnja kulta žrtve i opšte je poznato da je do sloma SFRJ važilo da je u Drugom svetskom ratu stradalo milion i sedamsto hiljada žrtava. Što je netačno. Zato što se prikrivala činjenica da su se Jugosloveni mnogo više poubijali između sebe nego što su nas okupatori ubijali. Pijetet prema žrtvama se iskazuje tako što se žrtve prebroje i ne poturaju se lažne cifre, a Srbi nisu svoje žrtve prebrojali od Prvog svetskog rata. Sve ostalo je ponovno vraćanje na kult žrtve.“ Jeste, u Srba je teško izabrati istorijski datum koji će svi prihvatiti. Ne samo zbog građanskog rata koji tinja i među ovovekovnim „četnicima“ i „partizanima“, nego i zbog činjenice da su danas stanovnici Srbije i izbeglice sa teritorija na kojima su se vodili ratovi za jugoslovensko nasleđe. I koji u Šumaricama ne vide simbol stradanja svojih predaka u Jasenovcu i Jadovnu. Kako smo od 1912. i Prvog balkanskog rata promenili veliki broj država, odnos prema državnom datumu, odnos je prema samoj državi. „Većinski, Srbi su kroz istoriju bili lojalni svakoj državi u kojoj su se nalazili. Republika Srbija, međutim, koja postoji od 2006. godine još uvek ne može da ima lojalnost svojih građana“, izričit je dr Nikolić. Kao prvo, uveren je on, to je država koja nema svoje granice, jer naše granice kako ih mi vidimo, nisu priznate, zbog Kosova i Metohije. Dr Nikolić zaključuje: „Bez obzira na to što je država kazala da ne priznaje nezavisnost Kosova, u praksi nije tako i svaki građanin to oseća i to utiče na identifikaciju građana sa državom i lojalnost njihovu prema državi. Pitanje je kome ste vi lojalni? Državi Srbiji. A koje su njene granice? Ne znam. S čim onda da se identifikujem? Ako tome dodamo građanski rat u Srbiji od 1941. do 1945. godine, pa ideološke sukobe i totalitarni sistem od 1945. do 1991, pa ratove za jugoslovensko nasleđe devedesetih, mi danas imamo veliki problem lojalnosti državi u kojoj živimo.“ A da krenemo mi od granica? Pa će datumi doći sami od sebe. Ili malo letnjega marketinga nije naodmet? Ili, pak, ništa u Srbiji ne može da se završi bez cepanja dlake načetvoro? Novi stepen jednakosti Kratko je trajala radost pripadnika LGBT populacije u Srbiji, kada je nedavno procurila vest da Građanski zakonik definiše brak kao zajednicu dva lica, pa bi logično, osobe istog pola mogle da kroz godinu, dve u opštini kažu sudbonosno „da“! Demanti je stigao od profesora dr Olivera Antića, jednog od članova Radne grupe za izradu Građanskog zakonika: „U članu 4. navodi se definicija braka isključivo kao `zakonom uređene zajednice žene i muškarca`, a član 14. kaže da se `brak zaključuje saglasnom izjavom volje dva lica različitog pola u postupku predviđenim ovim zakonikom`. Da je bila predviđena alternativa onda bi ona bila u sledećem stavu, ali nje nema, a u članu 32. piše: `Brak je ništavan ako su ga zaključila dva lica istog pola...`, kaže za naš nedeljnik profesor Antić. Da nema stavke u Zakoniku koja predviđa na bilo koji način istopolne zajednice uverili smo se i sami. Doduše, ovo nije iznenađujuće, s obzirom na to da kod nas ni gej parada ne može da prođe mirno. Tako bi se i odlazak pred matičara dve osobe istog pola pre završio krvavo, nego srećno. Zapravo, sa kordonom policije teško da bi im prijala svadba... U svakom slučaju, da bi se legalizovali istopolni brakovi u Srbiji, trebalo bi pre svega promeniti ustav, što je komplikovana pravna procedura. Ali, zakonodavac mora da bude spreman i na radikalne izmene, a uvođenje gej brakova u Srbiji svakako bi bio drastična promena. Međutim, ne treba da čudi ta mogućnost, možda jednog dana, ako je poznato da kod nas ima više od 300.000 osoba koje se izjašnjavaju kao pripadnici LGBT populacije. Nemoguće je saznati tačan broj gej i lezbejskih parova, ali se procenjuje da ih ima oko 10 hiljada, jer uglavnom žive u strahu povučeni u svojim stanovima daleko od očiju javnosti... Boban Stojanović, predsednik Kvirija centra, kaže za NIN da nije iznenađen što u Zakoniku nema odeljka koji se bavi istopolnim zajednicama: „LGBT populacija je navikla da ostaje na marginama interesovanja državne politike, a i onda kada podrška postoji, ona je više deklarativna nego suštinska. U predizbornom periodu Vlada se najverovatnije plaši da otvori to pitanje, jer se boji gubitka glasova“, kaže Stojanović i dodaje: „Iako postoje inicijative - na primer lezbijska organizacija Labris je napravila nacrt Zakona o istopolnim zajednicama - ne verujem da će to uskoro biti tema u Skupštini. A bilo bi važno da LGBT populacija zakonski ostvari neka prava, poput nasledstva. Naime, nijedan zakon ne može da sankcioniše da dvoje ljudi živi zajedno i stvara neku imovinu. Dešava se da neki gej par zajedno kupi stan, opremi ga, živi u njemu, a onda, ako jedan od partnera umre, drugi nema pravo na nasledstvo. Takođe, postojanje istopolnih zajednica je uvek pokazatelj stepena otvorenosti jednog društva, tako da se i time meri stepen demokratičnosti kojoj Srbija teži.“ Ni u svetu gej brakovi nisu nešto uobičajeno, jer je samo 11 zemalja za sada legalizovalo zajednicu između istog pola, od kojih su šest evropskih - Danska, Belgija, Holandija, Norveška, Španija i Švedska. Sud za ljudska prava Saveta Evrope prošle godine je doneo odluku da gej brakovi nisu osnovno ljudsko pravo i da je u nadležnosti svake države članice SE da sama reguliše to pitanje. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka dešavale su se krupne društvene promene pre svega u Evropi, te gej parovi najpre u Danskoj dobili su mogućnost da registruju partnerstvo. I NIN-ov sagovornik je svojevremeno rekao „da“ sa svojim, sada već bivšim, partnerom u Kopenhagenu: „Otišli smo tamo na gej paradu, a onda, sasvim slučajno, otkrili da se u jednoj od glavnih katedrala organizuje kolektivno venčanje. S obzirom na to da nismo državljani zemlje u kojoj je istopolni brak dozvoljen, nas dvojica smo primili blagoslov, koji bi, zapravo, bio crkveni brak. Iako nismo vernici i venčanje nije bilo zvanično, nama je sama mogućnost da to učinimo veoma značila. Dakle, nije bila poenta u braku, već u osećanju da smo kao dva ljudska bića bili jednako vredni i jednako tretirani pred društvom. Naše okruženje je reagovalo sa simpatijama, a kada je ta informacija prošla kroz medije dobijali smo čestitke i od nepoznatih ljudi. Opet se dokazalo da čitav strah od gej brakova leži u nepoznavanju i odsustvu mogućnosti da se nešto tako vidi i upozna“, priča Stojanović. Za Danskom nije zaostajala ni Holandija, u kojoj se 2001. godine legalizuje istopolni brak, izjednačavajući prava heteroseksualnih i homoseksualnih parova. Svest o postojanju gej zajednica u „zemlji lala“ razvija se i kroz osnovno obrazovanje, tako da u udžbenicima za osnovnu školu đaci dobijaju osnovne informacije o ovoj zajednici a sve je ilustrovano slikama homoseksualnih porodica i parova. Istovremeno i u Velikoj Britaniji sistem je sličan, te na ulicama dvojica zagrljenih momaka ili dve žene nisu meta osuda i zgražavanja ostalih prolaznika, baš naprotiv. Na nedavnom venčanju princa Vilijama i princeze Kejt Midlton, specijalni gost bio je čuveni kantautor i pevač Elton DŽon sa svojim mužem Dejvidom Fernišom. Ovaj poznati par nedavno je usvojio i dete, i izjavili su da je to najsrećniji trenutak u njihovom životu. S druge strane, pojedinim zvezdama iz svetskog šou-biznisa nije lako da priznaju da su gej, a najviše ih plaši kako će se to odraziti na njihovu popularnost. Setimo se pevača DŽordža Majkla, koji je u jednoj emisiji pre desetak godina priznao da je homoseksualac, što je u početku naišlo na velike osude, pa je čak i njegova karijera bila dovedena u pitanje, jer fanovi nisu mogli da poveruju da jedan od najboljih muških vokala na svetu svoje srce zapravo poklanja istom polu. Ništa manje šokantno nije bilo priznanje lepotana i latino zavodnika, pevača Rikija Martina koji „nije mogao da izdrži unutrašnji pritisak“, te je obelodanio da je gej. Sada namerava i da se oženi sa partnerom, a nedavno je postao i otac, uz pomoć surogat majke. Jedan od najvećih aktivista u borbi za ravnopravnost homoseksualnih i heteroseksualnih brakova je holivudski superstar Bred Pit. On se oduševio nedavnom odlukom – legalizacijom istopolnih zajednica u NJujorku: „Ohrabrujuće je to što se NJujork priključio pokretu za omogućavanje jednakih bračnih prava za sve svoje stanovnike. Međutim, ustavno pravo svakog Amerikanca je da može da se venča sa osobom koju voli, bez obzira na državu u kojoj živi. Zahvaljujući neumornom trudu toliko ljudi, sve je bliži dan kada će se u potpunosti prestati sa ovim vidom diskriminacije i da će svaki građanin moći da uživa u jednakim bračnim pravima za sve“, napisao je Pit. I dok je NJujork postao tek šesta država u SAD gde su gej brakovi ušli pod kapu zakona, Francuzima se nešto ne sviđa mogućnost da gejevi i lezbijke odu pre matičara. Naime, Donji dom francuskog parlamenta odbacio je predlog zakona kojim se legalizuju homoseksualni brakovi. Većina poslanika levice glasala je „za“, dok su presudnu većinu imali desničarski poslanici. Poslanik Socijalističke partije Patrik Bloš rekao je da bi usvajanjem tog zakona, koji su socijalisti i predložili, bio ukinut jedan vid diskriminacije i „prešlo bi se na novi stepen u jednakosti prava“. Inače, među političarima ljubav između pripadnika istog pola nije ništa novo, a najpoznatiji među njima je nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele, koji je svoju osmogodišnju vezu sa Mihaelom Mroncom ozvaničio pred gradonačelnikom Bona Jirgenom Nimptšom. Ipak, kada je nedavno bio u poseti Srbiji, odlučio je da partnera ostavi kod kuće - što je sigurno, sigurno je... S obzirom na to da i u najliberalnijim i mnogo demokratičnijim državama gej zajednice još uvek ne mogu da ostvare prava za koja se bore, ne treba da čudi što se kod nas još ne pokreće pitanje legalizacije gej zajednica. Očigledno, daleko smo mi od NJujorka, Amsterdama, Londona..., te će najverovatnije proći decenije dok dvojica muškaraca ili dve žene slobodno ne prošetaju ulicom zagrljeni.