U senci NJegoša

Nema kraja od svijeta Crnogorac đe ne šeta. Osice zuje i sudaraju se u letnjem danu, dok deca skupljaju šljive sa velikog najlona ispod stabla. Među njima čovek pod šeširom, kao da mače drži u zubima - takvi su mu nakostrešeni brkovi. Nalik na nekog dobrodušnog junaka iz bašte sljezove boje, on komanduje unucima što puze za plavim plodovima, ali ne zna se ko u tom komandovanju više uživa - brko ili deca. To je deda među unucima, u Petrovom Selu, na obroncima Miroča, u istočnoj Srbiji. “Đed”, ispravlja me Tomo, brka. Docnije, s visina plemenitaša, tonom kojim se i jedino i izgovaraju titule, reći će mi puno ime: Tomislav Đura Blagojeva Đikanović. Tomo je potomak jednog od sedamdesetak Crnogoraca što su se pre 164 godine doselili u istočnu Srbiju, i tu ostali, sačuvavši svest o poreklu, jezik i običaje, do današnjih dana. NJegova je kuća, kaže, podignuta 1903. godine, i najstarija je kuća od pečene cigle u selu. Pre nje, sve su bile od naboja, ili daščare. **** Jeste da je ponosit, ali teško je onaj crnogorski krš mogao da prehrani svu živalj, a kad se tome dodaju bune i ratovi, pa na to unutrašnje razmirice, razumljiva je dosetka s početka ovog teksta. Istorija pamti seobe iz Zete prema podlovćenskoj Crnoj Gori, pa dalje prema Primorju, Mletačkoj Republici, severozapadnim delovima Balkanskog poluostrva i pokušaje iseljavanja u Rusiju od 1756. do 1759. godine. Tridesetih godina devetnaestog veka prvi Crnogorci odlaze u Ameriku, par decenija kasnije dosta njih radi na kopanju Sueckog kanala, ali vazda im je najbliža bila Srbija. **** U centru Petrovog Sela prošle godine je otkriven spomenik sa uzidanom ikonom Svete trojice, seoske slave, onda spomenik palima u Prvom i Drugom svetskom ratu, pa zadružni dom, i veliki tučani kazan, iz rimskog doba, pod nadstrešnicom. Na spomeniku borcima bronzano poprsje gorštaka sa crnogorskom kapom, visoko oko metar, u zadružnom domu NJegoševa bista od gipsa, takođe u natprirodnoj veličini, i njegov portret. I još, na zidovima, uramljeni fragmenti slike Paje Jovanovića „Učitelj mačevanja“: starac i unuk, i stihovi „Tek sokolu prvo perje niklo...“, jedna, i druga: brkati Crnogorac, nalik Tomu Đura Blagojeva, i “Vuk na ovcu svoje pravo ima...”. U centru sela “niđe žive duše”, pa nam pored rimskog kazana pozira Čedo Dragišić, Petroseljanin koji živi i radi u Kladovu, naš vodič. Kazan je služio umesto zvona za uzbunu, jer se udaren nekim gvožđem daleko čuo. Na zidu doma izbledela reklama banke koja nudi keš kredite... **** Prema nekim Cvijićevim sledbenicima, među crnogorskim naučnicima koji se pozivaju na neposredna proučavanja na terenu i arhivsku građu, zapadno od linije Beograd-Avala-Kosmaj-Kragujevac-Jastrebac i dalje na jug - oko 90 odsto današnjeg stanovništva Srbije čine doseljenici iz Crne Gore! Dolazeći u grupama od nekoliko do nekoliko desetina porodica, oni su se uglavnom bavili poljoprivredom. Karakteristična za Crnogorce bila su i privremena doseljavanja, tzv. dolazak na prehranu. U vreme nerodice, cela porodica, ili deo nje, napuštala bi Crnu Goru i prelazila u Srbiju da se nadničenjem ili napolicom ishrani, najčešće tokom jeseni i zime, a potom bi se vraćali. **** Krajem osamdesetih godina 19. veka sagrađena je brvnara za školu koja je tome služila do 1947. godine, kada su đaci prešli u novu zgradu. Najviše đaka bilo je 1939. godine – 202, a 1979. samo šest. Tada je škola ugašena, a u zgradu se u vreme Miloševića uselila JSO i tu napravila bazu. Nekih 300-400 metara uzbrdo od ove zgrade, na vrhu kose, 2001. godine otkopana je masovna grobnica sa sedamdeset tela Albanaca. Danas tu raste žbunje... U selu sada živi još osam crnogorskih porodica. Tomo Đura Blagojeva, i Čedo Dragišić Paja Nikolinog, nabrajaju na prste: Budo Petra Mitrova Jovanović, Dragan Ganjo Perović, LJubo Žikin Grujičić, Neno i Velika Lazarević... A malo niže, u crveno okrečena nova kuća. Neki Rumun kupio plac u Petrovom Selu i napravio vikendicu. **** Naročito brojna doseljavanja beležena su u vreme gladnih godina. Predanje, koje potvrđuju i retke arhive, kaže da se u Crnoj Gori glad protegla kroz 1845, 1846. i 1847. godinu - `47. se smatra najtežom u čitavom 19. veku! - pa je iz pet plemena put Srbije pošlo 70 porodica sa 389 članova u nameri da se u Srbiji trajno nastani. Rasuli su se po celoj Srbiji, a pop Joko Lompar iz Ceklina sa oko 20 porodica i 70 članova došao je u Kladovo, što su tada zabeležile i „Novine Čitališta beogradskog”. Vlasti su im dali zemljište nasuprot turskom garnizonu u utvrđenju Fetislam, da ih, kršni i junačni, plaše i prvi budu na njihovom udaru, ali došljacima iz brda nizina i močvara nikako nisu odgovarale, pa su izdejstvovali dozvolu da se pomere uz potok Kosovicu na obronke Miroča. Naselje je prvo nazvano Novo Selo, pa Kraljevica, da bi početkom 19. veka dobilo sadašnji naziv. „Tun đe orli gnijezde se visoko /Crnogorce dovede pop Joko...”, ostalo je u pesmi. **** Prema knjizi Đoka Milutinova Dragovića, 1859. godine u Petrovom Selu popisana su 82 domaćinstva sa 324 stanovnika, a 1884. godine naselje je brojalo čak 133 domaćinstva! Crnogorci u Petrovom Selu uopšte se nisu mešali sa okolnim stanovništvom, ni Srbima ni Vlasima. Održavali su veze i ženili se iz starog zavičaja. Čuvali su govor, nošnju i stare crnogorske običaje i predstavljali su za okolno stanovništvo svojevrsnu enklavu sa svojim posebnim načinom života i običajima. **** Budo je rođen 1921. godine, u Petrovom Selu, gde i njegov otac, Petar Mitrov Jovanović, koji se 1911. oženio devojkom dovedenom iz Grahova u Crnoj Gori. NJegov sin Vlado, rođen 1951. nije se ženio, ostao je uz roditelje kad je njegov brat, inženjer, otišao u Kladovo. Sad su otac i on sami. U agrarnoj reformi posle Drugog svetskog rata država im je uzela 40 hektara šume i vodenicu. Sada im to, nevoljko, vraća. Starački plavih očiju devedesetogodišnjak, Budo, žuri da pred gostima zastre sto u dvorištu čaršavom, nosi po dve stolice niz kamene stepenice, mršav. Jedino ne čuje dobro. Krajem prošle godine istekla mu je vozačka dozvola, pa više ne silazi u Kladovo “fićom”. Produžili bi mu je, kaže, da je tražio, ali nije mu se isplatilo da registruje auto, star je... Sad vozi samo po selu, gde nema milicije. Budo na zidu drži NJegoševu sliku, redovno prati štampu i političke emisije na televiziji, i živa je enciklopedija Petrovog Sela. O sadašnjem rukovodstvu Crne Gore nema visoko mišljenje. Ni njegov otac, ni on, ni njegov sin Vlado, nikada nisu bili u Crnoj Gori. Retko da ima starijeg Petroseljana koji je tamo bio. **** Petrovo Selo dalo je 91 solunca, od kojih je gotovo trećina poginula u Prvom svetskom ratu. Taj se svetski potres dobro osetio i na Miroču – u jesen 1915. godine 93 seljana krenula su u izbeglištvo u Rumuniju. Ali usud ih je odveo preko cele Rusije u Vladivostok, odakle su se u zavičaj 1919. i 1920, u tri grupe, vraćali preko Japanskog mora, pa Šangaja; Kantona, Singapura, preko Indijskog okeana do Bombaja, a onda Arapskog, Crvenog, Sredozemnog i Jadranskog mora do Dubrovnika, odatle vozom u Beograd, pa lađom, opet, niz Dunav do Kladova. Odatle, kućama, u Petrovo Selo, pešice. Za te četiri godine umrlo je devetnaestoro njih. **** U godinama posle Drugog svetskog rata već su se međosobno svi već bili ispoženili i ispoudavali, pa ih je strah od degeneracije potomstva naterao da se otvore prema svetu. Osim toga, u socijalizmu su mnogi završavali škole i fakultete i odlazili u grad, a konačni udarac selu koje je 1953. godine dostiglo zenit sa gotovo hiljadu i dvesta žitelja, zadala je hidroelektrana “Đerdap”. Dobro plaćeni poslovi na gradnji brane odvukli su sa Miroča sve što je moglo da radi, pa je već dve decenije kasnije broj stanovnika prepolovljen. Posle oslobođenja, u selu je formirana seljačka radna zadruga “Milovan Đilas”, koja je trajala dok je ovaj bio na vlasti. Posle je to bila stočarska farma “Crnogorka”... A fudbalski klub zvao se - “Lovćen”. **** Kladovo je lep gradić. Noću preko Dunava blešti Turn Severin, i čuje se muzika iz tamošnjih kafića. Preko dana, udaranje ogromnih parnih čekića iz brodogradilišta. Kladovske ulice prave, očišćene uvek jakim vetrom. U ulici zatvorenoj za saobraćaj suncobran do suncobrana u kafanskim baštama i Rumuni koji su došli u Srbiju na porodični ručak... Najbrojnija kolonija Crnogoraca iz Petrovog Sela je u Kladovu, udaljenom petnaestak kilometara. Silazili su u grad i zidali kuće jedan do drugog. NJihovo naselje zove se - Dedinje.