Neuspeh me spasao

Film Kako su me ukrali Nemci je autobiografska drama reditelja Miloša Radivojevića (72), poslednji deo trilogije koju čine filmovi Buđenje iz mrtvih i Odbačen. Ujedno, to je šesnaesti igrani film u njegovoj karijeri dugoj pola veka. Mnogi u ovoj trilogiji, posebno u poslednjem filmu, vide neku vrstu umetničke oporuke reditelja koga su proslavila njegova dela – Dečko koji obećava, Bube u glavi, Una, Testament, Kvar, Ni na nebu ni na zemlji....A sam reditelj, tu svoju testamentarnu priču objašnjava: „Možda zvuči narcisoidno, ali sam imao potrebu da nešto važno kažem na odlasku, jer ja sam već u tim godinama, uskoro ću napuniti 72. Ali, ideju da napravim ovakav film imao sam početkom devedesetih, dakle, kada sam imao 50 godina. Taj Drugi svetski rat je bio moje dečje ratno iskustvo, a devedesetih je počeo novi rat i pokušao sam da uspostavim tu vezu. Našao sam snažne analoge između toga što se meni događalo kao dečaku i kasnije. Postoji u filmu pakosna ideja, i subverzivna na neki način, koja nije fer prema mom okruženju i mojoj porodici, a to je da su moji roditelji, kao predratni levičari, idealisti, bili opsednuti usrećivanjem sveta, a ja sam rastao bez nadzora pa je mnome morao da se bavi Nemac, okupator. Pa, to je užasna ironija? Apsolutno. Ali, ja ne zameram svojoj okolini. Ja sam isto danas, moguće, jednako idealista, možda na neki način imam krupnije iluzije od mojih roditelja, dede, bake. Jer, mene su formirale te njihove iluzije, dakle, rastao sam bez nadzora, rastao sam bez jedne usmerene ljubavi, ja nisam bio tu važan, bila je važna svetska revolucija, bila je važna promena. Imao sam maler da se rodim u jedno vreme kad je svako mogao da ima dete, a falili su oni koji će da promene svet. Dakle, svoja deca, na neki način, nisu bila važna, kao što su to bila kasnije, u mirnim vremenima, kada čovek sve zasniva na deci, deca su naše akcije, naša ostavština, naše blago. Sve što je promašio, čovek pokušava na neki način da nadoknadi kroz decu. Ja sam imao tu nesreću da sam formiran u trenutku kad nisam bio važan. A kad mi je bilo najpotrebnije da se neko bavi mnome, bavio se neko ko nije trebalo da se bavi. Mislim da je mene taj Nemac pokvario, učinio je da imam alibi jer sam se čitavog života osećao kao stranac, kao iz druge civilizacije, prosto neprihvaćen od svoje sredine. Traumatično detinjstvo? Ne, ne žalim se na loše detinjstvo, ne znam kako mi je bilo, ne bih to mogao da odredim. Znam sve zamke priča o detinjstvu – kao, bili smo gladni, bili smo šugavi, užasno je bilo, ali ja to nisam znao, ja sam bio mali, nisam znao da tako ne treba ili da to nije dobro. Detinjstvo je, u tom smislu, veoma dug period, vreme je ogromno, a ja znam da je ta osoba, taj Nemac, bio meni najdragocenija osoba u tom mom periodu. Sećam se svih slika iz detinjstva, ali ne znam njihovo značenje. Morao sam da dobijem racionalno objašnjenje za sve što se događalo u sredini u kojoj sam ja rastao. Ako u kuću ulaze jedne noći četnici, druge partizani, treće Nemci, ljotićevci, ko sve ne, to je ratna situacija, dete to pamti. Ja te slike imam pod kontrolom budući da starim, moji neuroni dobro rade, softver iz tih godina mi se pojačava i ja se tih slika vrlo dobro sećam. Je li to sećanje bilo dovoljna istina za film? Ne, naravno. Ja sam sva objašnjenja, ceo taj racionalni prekrivač dobio od ljudi oko sebe, roditelja, prijatelja, kasnije od ljudi koji su živeli u to doba, bili svedoci. Bilo jako teško probiti se do nečega što se zove istina. Sad se postavlja pitanje kome da verujem, kome da ne verujem. Deda je bio sasvim levo, baka je bila malo desno, a ja se pitam da li su kompetentnije bakine priče ili dedine. Uvek polazim od toga da mi niko ne priča da bi me svesno lagao. Moje je, zapravo, da idem težim putem, da se mučim. Kad god bi neko rekao – znaš, on je sjajan glumac ili glumica, ali je malo nezgodan čovek, mene to nikada nije odbijalo, naprotiv, mene je to privlačilo. Dakle, voleo sam tu muku saradnje, profesionalnog prijateljstva, druženja sa ljudima koji su malo ćoškasti, nezgodni, koji imaju narav. Nije me ništa odbijalo na prvi pogled, uvek sam smatrao ako je čovek neljubazan ili ćutljiv ili smrknut, da to nije stav prema meni, nego da nešto ima u njemu. Ovaj vaš film, i ne samo on, kao da na neki način ispravlja sliku ne samo vašeg detinjstva i vaše mladosti? Od onoga šta mi je ponuđeno u pričama, u školi, što su moje emocije iz rane mladosti, stvorio sam sliku takozvanog lažnog vaspitanja, učenje lažne istorije, slušanje lažnih svedoka. Nisam ja nevin cvetak koji je rastao na nekom užasnom đubrištu, smrdljivom i pokvarenom. Ako su nas lagali naši profesori i oni su bili lagani, i oni su bili manipulisani. Dakle, ne mislim da je čovek koji govori pogrešno uvek odgovoran za to što govori pogrešno. Pre verujem da je on sazdan takav, da je to odgovornost sredine, odgovornost istorije, odgovornost jednog društva. Kao pedagog sam svojim studentima govorio - oslobodite se svojih zabluda, umijte se, skinite mrenu s očiju, pokušajte svet da gledate direktnije, istinitije. Pa, jesmo li se oslobodili tih sistemskih laži? Nama su glavne laži nametnute, mi nismo ni svesni koliko smo umočeni, pa u dubokoj masnoći proprženi na toj laži. Nas su roditelji obmanjivali, škola, fakultet i dan-danas nas obmanjuju. Znamo da nas obmanjuju, znamo kako, i znamo te procese, ali mi smo sad odrasli, znamo da se branimo i imamo mogućnost da ugasimo televizor ili radio. Imam sjajnu osobinu, ja sam gluv, tako da sam samo ostao na novinama, a s njima se nekako borim, čak i sa tabloidima. Moje oči preuzimaju funkciju sluha. Počinjem da čujem slike i vidim na ljudima nešto što ranije nikada nisam primetio. Kad je neko na vaš način dosledan u svojoj profesiji i ima stav, poput vas, za njega, tačnije za vas, kažu da pravite umetničke autorske filmove. Ponekad se ne zna da li je to optužba ili kompliment? Nisam ja ni prvi ni poslednji, ima puno sličnih slučajeva. Ja imam u jugoslovenskom filmu svoje roditelje - Makavejev i Žika Pavlović, Puriša Đorđević, Saša Petrović, i Đorđe Kadijević. Ja sam samo jedan u nizu koji se bavio autorskim umetničkim filmom. Doduše, istina je da reditelji ređe idu tim putem. Može svako da kaže da je nesrećno nasađen u vremenu, ali ja pripadam generaciji kojoj je svet poželeo dobrodošlicu jednim svetskim ratom. To je stvarno veliki maler. I to što se bavim autorskim filmom za mene je bilo neminovno, to nije moj izbor. Moja nesreća je što sam bio dovoljno inteligentan da shvatim da u Jugoslaviji i Srbiji čovek nikad ne može normalno da se bavi filmom. Ovo je sredina koja nema suficita za normalan film. Mogao sam da uzmem kartu za voz ili brod i da odem u Holivud, u neku veću fabriku, u neku veću kulturu da se preselim. Mene to nikad nije zanimalo, kao što me nisu zanimali veliki komercijalni filmovi. Ja sam se opredelio za mali, periferni autorski film. Izabrao sam sporednu ulogu i danas se pitam kako sam uopšte napravio takvih 16 filmova. Mislite, kako su vam davali novac, kako su pristajali na vašu subverzivnost? Ja bih rekao da sam se često provlačio uz nekog Maka, Žiku, Sašu, Purišu, Žilnika, uz neke koji su bili krupni, koji su ozbiljnije stradali za svoje filmove. A ja sam uspeo da se sklonim iz toga ne zato što sam bežao, već zato što je moja pozicija bila drugačija. Ja sam išao u neku vrstu nejasnog, konfuznog, nerazumljivog autorskog filma i moja je sreća što sam bio nedovoljno izrazit. Spasilo me je to što su postojali krupniji slučajevi od mene, tako da zgaziti Mišu Radivojevića 1972. godine nije baš od velike važnosti. Doduše bio sam gažen, trpeo sam ogromne posledice, ali tu nisam igrao glavnu ulogu. Nisam imao ambicija da napravim film zbog koga će da me osude na streljanje, ali nisam izbegavao batine. Kao da ste se meko poigravali sa režimom? Jeste. Izbegavao sam da ga oštro napadam, i često sam stvar svodio na erotiku, a za vlast je to odmah nešto vrlo blisko pornografiji. I tako sam celog života radio male filmove, na jedvite jade, u najopskurnijim kinoklubaškim uslovima. Tako je ostalo do danas. Vrlo je moguće da sam tako odbačen na izvestan način i nekako samosvojan, bio usmeren samo na sebe. Preživeo sam i proveo sam to vreme i godine, sa velikim pauzama i po deset godina kada nisam ništa snimao. Bila je to teška filmska sudbina i, nije to previše patetično, težak i gadan život u kome sam se provlačio, izmrcvaren tim filmovima koji su nesavršeni, koji nikad nisu mogli da budu ono što su bile ideje o tim filmovima, jer nisu imali budžet, nisu imali prave producente, što ja nisam ni očekivao. Ipak ste istrajavali u muci? Načelno je bilo važno izboriti se s tim temama i napraviti te filmove, a kasnije ćemo doći do sudija i do arbitara koji će imati uviđavnosti, koji će u tim filmovima meriti ono što je bolja strana. Doći ću do porote koja će biti samilosnija, naravno neću biti živ, neću moći da uživam ni u blagodeti odluka te porote, ni u kazni. Verovatno sam preživeo zahvaljujući tome što nisam odustao od toga da se bavim filmom i izdržao sam na tom strašnom mestu među tim oštricama, ali sasvim je izvesno da sam poneo rana i oštećenja kojih nisam ni svestan. Nadam se da to nisu velike rane, da to nisu velika oštećenja u toj mojoj recepciji sveta, jer, ipak ja postavljam stvari, bavim se sve vreme identitetom, generacijama. Taj autorski koncept vas tera da ostarite s njim. To sam izdržao, ostao sam 50 godina na sceni malog autorskog jugoslovensko-srpskog filma. Ali poneo sam rane i oštećenja i nemam predrasuda u tom smislu. Malo tvrdoglavo držim svoju autorsku poziciju i kao da želim da budem što oporiji. Niste baš mnogo mislili na publiku, niste joj se udvarali? U stvari nemam kome da se udvaram i kome da se dodvoravam. Postoji samo izvestan broj ljudi čije mišljenje poštujem. Ni meni nije stalo do gledaoca koji nema strpljenja, koji nema osećanja, znate. Film mora da ima mogućnost širine, ne sme da bude nikakav meni, mora da bude a la kart. I logoreičan film je film, i film u kome nema reči je film, potpuno su neshvatljive granice do kojih možete proglasiti nešto filmom. Dakle, ja sam apsolutno za tu slobodu. Međutim, postoji predrasuda da film mora da bude brz, zanimljiv, razumljiv, pitak, lep, sa zvezdama. Tačno, i to je vrsta filma, nešto što je upakovano, što je brzo, što nije dosadno, zanimljivo. To je glavni film, to je film koji donosi novac, to je film industrija. Ali, kad se pojavi jedan drugačiji film, jedan malo nespretniji film, jedan ne tako glamurozan film, film u kome govore nekim nerazumljivim jezikom koji se zove srpski, pa se još titluje, e i to je film. Ali, mnogi nemaju razumevanja za to. Oni bi da sve bude samo mejnstrim. Da li je to zato što smo napravili sistem vrednosti u kome nema mesta za drugo, za drugačije? To je suština. Mi smo uspeli da formiramo društvo koje taj stav brani kao zvaničnu politiku - izvolite zaradite novac, dovedite pet miliona u bioskop, pa sa tim suficitom radite šta hoćete, obogatite. Mora postojati jedan konsenzus u planovima, u kulturnim projektima jednog naroda koji će da stimuliše i ono što neće doneti milione. Morate u svim oblastima stvaralaštva stimulisati i nešto što je crna ovca, neki čudan pogled, neki soj koji pripada nečemu drugom, koji nije u tekućim trendovima, koji nije u modama. A to znači da morate negovati nešto što čini napredak, što čini stvarnu snagu jedne kulture, da negujete nešto što je izuzetno. To ne postoji kod nas. Ali dobro, ne mora se očajavati, ima nešto vrlo dobro što se desilo u poslednjih desetak godina, to je ta mala tehnološka revolucija zbog koje su svi kreativni lenjivci izgubili alibi - možete i telefonom da snimite film. Naravno, nije ideal napraviti film telefonom, ali ako je čovek tvrdoglav ili ako je doveden do očajanja, može da se naljuti i da snimi film u svojoj samačkoj sobi, sa svojim prijateljem. Kompromisi su neminovni, naravno, tako ste i vi opstajali. Ali, na šta niste hteli da pristanete ni po koju cenu? Pokojni Žika Pavlović je imao jednu sintagmu, mislim da je to i objavljeno, pa nije preterano indiskretno da kažem. Rekao je da mora uzeti novac i od crnog đavola, ako je za film. Ne stavlja to čovek sebi u džep, niti možete da kontrolišete tokove novca, vi ne znate, zapravo, šta je novac koji vi dobijete kao pomoć za svoj film. Ja se nisam nikad odrekao svoje vizure stvari i svog pogleda na taj mali univerzum koji se događao eto između 1970, znači između mog prvog filma i danas. Nikada nisam napravio nikakav kapitalni ustupak. Pravio sam ustupke u kastingu, žmurio sam na plakat jer mora da izgleda ovako a ne onako kako bih ja želeo, prihvatao sam neke preporuke da uzmem ovog ili onog čoveka u ekipu, ali nikad se nisam kockao sa idejom, apsolutno nijednog trenutka je nisam ugrozio. Zato ja nisam nikad radio sa novcem, nikad nisam imao budžet za svoj film. Mogao sam da se ponašam tako dosledno i zaista sam imao karakter čitavog života. Ali, lako je imati karakter kad nemate para. Ja nisam na filmu da bih pravio karijeru. To je privlačno, to je sjajno, ali mene je jedna vrsta neuspeha spasila, moj neuspeh je cena za čitav život proveden na filmu. Kad kažem neuspeh, mislim na stepen recepcije tih filmova, komercijalnosti filmova. Da li ste neke probleme političke prirode, koje ste imali, smatrali uspehom? Nisam bio politički nikad važan. Bio sam i u partiji, rano u gimnaziji. Imao sam porodični primer, moji su svi stradali zbog partije, deda je umro bez penzije, užasna sudbina porodična, baš stradanje zbog neposlušnosti. Dva puta su me izbacili iz partije, i onda je došao trenutak kad smo stradali u onoj situaciji sa Makavejevom, sa Misterijom organizma. U tom obračunu sa liberalima, svi smo pokošeni bez veze. Ja sam nastradao za liberalizam zbog filma Bez, koji je bez reči. Trpeli smo, ali nisam bio nikakav glavni stradalnik. Nikad nisam pravio filmove da se dopadnem onima koji su kreirali kulturni profil u Jugoslaviji, celog života sam bio autsajder i to se ispostavilo kao dobro. Pa šta je tu bilo dobro biti na margini? Kladio bih se da sam možda tri, četiri puta u Puli imao najbolje režiran film, ali nisam dobio ništa. Jer, nagrađivani su ljudi čiji su filmovi bili dublje usađeni u jedan širi interes ili po sistemu republika i pokrajina, ili po sistemu lične važnosti. To sam savršeno razumeo. Svi smo znali da izvesni reditelji koji su imali takozvanu slavu i koji su išli iz filma u film sa pristojnim budžetima, da nisu umetnička elita u tom smislu. Ali smo trpeli, to je bio teror komunizma. Povremeno smo pisali pisma protesta, pljuvali, ogovarali, postojale su tribine mladih u Novom Sadu, u Domu omladine u Beogradu, u Puli, bilo je dosta mesta gde ste mogli otvoreno da pljujete taj postojeći sistem vrednosti ne izlažući se opasnosti da vas uhapse ili da vas ubiju. Volim sve te ljude sa kojima sam rastao, sa kojima sam formirao ukus. Većini njih nije bilo do karijere, bili su spremni da upropaste i svoj život i svoju porodicu da bi rekli to što imaju. Dobro, na neki način vam i stradanje pravi neku vrstu reputacije i velike karijere, ali to mora da bude veliko stradanje. Tako mereno, manje ste stradali od Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika? Ja mislim da sam, u krajnjoj liniji, jedna drugorazredna pojava u jugoslovenskom i srpskom filmu, ali zahvaljujući tome što dugo trajem, to postaje sasvim ozbiljan rezultat. Trajanje je vrlo ozbiljna stvar, bez iluzija. U tom trajanju sam se izveštio da prepoznam laž, obmanu, kriminal, manipulisanje životom, ljudima, novcem. Izoštrio sam se da sve to prepoznam i da idem dalje, ne osvrćemo se na to. Nisam čak ni prestrog u tom smislu. Ne jurim nikakve vampire i ne tražim kazne i naknadne procese za ljude koji bi to zasluživali. Ali, oni na meni zaustavljaju pogled sa izvesnim sažaljenjem, kao da sam spao na nekakav autistični sistem vrednosti. To je posledica činjenice da ne postoji pamćenje u kulturi ove sredine. Mora čovek da ode sa scene, fizički da nestane, da bismo bili u stanju da sagledamo šta je uradio. Tek kad neki ljudi praktično nestanu, vi počinjete da dobijate pravu sliku šta su oni značili za tu sredinu. Izgleda da ste vi mnogo benevolentniji kao pripadnik umetničke manjine u odnosu na većinu, da imate mnogo više razumevanja za ono što nije vaš sistem vrednosti, nego što većina ima za vas? Ne znam, ne mislim da je to pretežno vezano za moralni aspekt stvari. Nisam ja tako čvrsta osoba da bih se pozivao na karakter, mi smo pristali na niz kompromisa. Živeti u socijalizmu je pristajanje na kompromis. Vrlo često sam sebi govorio – Miloše, obrukao si se, sram te bilo, i to me je peklo. Bili su to sitni prekršaji, mislim da nemam nikakve krupne prekršaje koji mi ne bi dali da zaspim. Kad sam upisao čistu filozofiju, upoznao sam sjajne profesore, dobio sam dozu obrazovanja koja me je privela toleranciji, shvatio sam da bez tolerancije nema ničega, da morate tolerisati suprotno tuđe mišljenje čak i kad imate osećaj odvratnosti prema tom mišljenju. Morate reći - aha, u redu, super, on je fašist, da vidimo šta s tim da radimo. Ili on je komunista, kako ću sa njim. Tolerancija je bila moj prvi, a emotivnost moj drugi pojas za spasavanje od svega što mene ne razume ili ne prihvata. Jednom ste mi rekli da vas je od svega najviše spasavalo to što ste stanovali u filmu? Pa da. Žika Pavlović i mnogi drugi, kao i ja, mi stanujemo u filmu, to je naš dom. Jednom provincijskom, jugoslovensko- -balkansko-srpskom filmu, dali smo sve emocije. Kako razumete filmsku odnosno umetničku estetiku koja je svojstvena vašem sinu, dramaturgu i scenaristi Aleksandru Radivojeviću? Pokušavao sam da nikad ne utičem na to šta on radi, ni na koji način. Budući da sam se bavio pedagoškim radom, veoma sam žalio što sam mnogo više vremena posvetio drugoj deci, kojoj sam predavao, nego svom sinu i ćerki. Film je u kući bio domaća radinost. Moj sin pripada generaciji smelih i subverzivnih autora, daleko smelijih i subverzivnijih, ako hoćete i hrabrijih i još više sklonih samoubistvu, nego moja generacija. Mislim da on pripada generaciji koja je u stanju da i svoj lični život i čitavu svoju sudbinu podredi jednom jedinom filmu. To izaziva poštovanje. To svakako nije fascinacija uspehom, to je malo gadan inat, pogan inat, a s druge strane je ogromna vrlina. Aleksandar je veoma mlad shvatio sav paradoks vašeg uspeha. Ja znam tu priču, ali volela bih da je ispričate jer je veoma ilustrativna. Jednog trenutka, negde 1990. godine, raščišćavao sam nagomilane papire koji su počeli da me guše. Bili su tu i pres-klipinzi o meni, o mojim filmovima, koje su pravili neki ljudi u preduzećima koja su se time bavila. Aleksandar je u to doba bio mali filmofil, zaluđen stripom i kontrolisao je papire koje ja odbacujem, jer se bojao da mu ne sklonim neki strip. I tako on lista te pres-klipinge, dolazi do isečaka iz Veraitija, iz Holivud riportera, Internešnel film gajda, iz vodećih italijanskih novina i drugih, gde su najpohvalnije o mojim filmovima pisali najugledniji filmski kritičari tog vremena. Čita Aleksandar sve to, jer već dobro zna engleski, upija, ne može da veruje, i jednog trenutka kaže: Tata, kako je moguće da pored svega ovoga što si uradio, sa ovakvim mišljenjem o tome, da smo mi ostali siromašni? Bio je zaprepašćen da jedna tako obilna, autoritativna, fascinantna dokumentacija zapravo ne pomaže čoveku da se održi u ravnoteži, da održi svoj život. Za mog sina je to bio materijal koji sam ja pakovao u kutije da ih smestim u podrum, a za mene savršena slika neuspeha i propasti koju mogu da ostavim svojim naslednicima. Zaista, ne znam šta se događalo u glavi tog deteta, možda je mislio da ne sme da ponovi očevu sudbinu, da to ne bi smelo da se dogodi. Možda je to doživeo i kao moguću tačku za novi početak. Gde su vam najviše otišle emocije kad je reč o ovih 16 filmova koje ste uradili? Na rad sa glumcima u svim filmovima. Dobri glumci su u većini slučajeva nezgodni karakteri, imaju svoje bubice. Kad to kažem, ne mislim ništa loše. Oni, jednostavno, imaju mehanizme koje treba premostiti. Ja sam ignorisao tu činjenicu, nikad se nisam pitao šta će Bata Stojković sve da mi priredi, jer je pristao da da život u kadru i to je najvažnije. Pre toga me je prilično izmorio, naravno, tako da je taj kadar imao svoju cenu. Velika je to cena koja se plaća, ali to je ono pravo. To gledalac oseti, to ne možete definisati, često i ja ne znam šta je to, ali osetim kad dođe do tog prelivanja. Glumac može da se smeje, da plače, da tehnički radi neverovatne stvari, da krvari u kadru, i da vas to ostavi potpuno indiferentnim. A nekad je dovoljno da mu date prostor od jednog minuta, da vas potpuno razori. To je to prelivanje i jako je teško doći do toga. Vrlo često sam u situaciji da zloupotrebljavam glumce. Malo lažem, malo falsifikujem činjenično stanje, ne u životu, nego u filmu, da bih mogao glumca da pridobijem za izvesne ideje. Neki put sam ispod glumca, nekad je glumac instinktivno inteligentniji od mene i bolje oseća publiku. To je emotivno upravljanje. Mi se dogovorimo o toku stvari, kažem film je iznad života, film je kao neki dogovor o životu koji pravimo. Dogovorimo se o putu koji ćemo da prevalimo, sad smo pred jednom etapom, ova scena je, to je to, i sad ulazimo u to i to. I ja osećam jednog trenutka da glumac radi nešto na svoju ruku. Ako to radi protiv celine, ja zaustavljam stvari, intervenišem, ali vrlo često darovit glumac ide u nešto što me na neki način obogaćuje bez zasluge, i ja onda ćutim, onda sam manji od makovog zrna, onda teško kažem i stop i rez. Jednostavno ga puštam da uradi to što mu je krenulo. To se u mojim filmovima oseća, ja veoma volim kadrove sekvence, ne volim filmove koji su iseckani, koji su jedna tarator salata. I na kraju, dođe montaža filma, što predstavlja izuzetan zanat. Montaža je bolnica, montaža je sanatorijum, montaža leči sve ono što režija i gluma nisu uspeli. Glumac i producent Svetozar Cvetković je direktno zaslužan za vaša poslednja tri filma. Kako danas ocenjujete vašu saradnju? Cvele je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da realizujemo ono što smo hteli. Ali, nije sve zavisilo od njega. Nijedan od filmova koje sam napravio, nije napravljen onog trenutka kada sam ja želeo da pravim, znači uvek je dolazilo do premeštanja, pomeranja, selidbe itd. Buđenje iz mrtvih je napravljen onako uz inat, sa nekolicinom prijatelja koji su bili tu, skupili smo se prosto ko grupa ludaka da napravimo to. Tog trenutka je Cvele bio tačno slika onoga što je bila moja predstava, budući da svi ti filmovi imaju snažan autobiografski momenat. Našao sam način, uspeo sam u sebi da se sporazumem sa idejom da je on ta slika, da on može da bude to što ja mislim da je moj život, moja misao. Pri tom sam imao nekoliko argumenata. Prvo, Cvele ima veliko iskustvo, što je jedna ozbiljna disciplina potrebna da ispuni zadatak koji se od njega traži. Drugo, on je takav profesionalac da će da radi protiv sebe, protiv svoje uloge, ako je to interes ideje i filma u celini. To je meni veoma odgovaralo. On je praktično u tim filmovima žrtvovan. Zašto? Zato što je to priča o gubitniku, o čoveku koji nije dobar u suštini, kad kažem nije dobar ne mislim na karakter, mislim čovek koji je omašio egzistenciju, koji je stalno u jednoj retrogradnoj poziciji. On ide suprotno, neće da ide u budućnost, on se vraća u prošlost. Ja sam pred Cvetkovića stavljao strašne zadatke, a to je da se u njegovoj interpretaciji ne pojavi ništa što nas na izvestan način korumpira, nego jedna hladnoća, imitacija karaktera koji ispunjava zadatak, a ne koji nas osvaja. A kad junaka lišite te dimenzije privlačnosti i ako u junaku prevlada nešto što je protiv života, to je jako kritično. Vi dobijate jedan strašan negativan lik na koji imate otpor. Ja sam pokušavam da na gledaoca prenesem osećanje da je on pogrešan. To je jako složeno, to je mehanizam u kome glumac mora da radi protiv sebe na neki način. Cvele je to dobro razumeo i odradio. Vreme za duboko ćutanje Čitav ovaj moj iskaz, pretpostavljam, deluje konfuzno, ne zato što sam ja specijalno konfuzna osoba, već zato što više ne verujem u reči koje izgovaram. Sve ono u šta verujem, što godinama govorim i način na koji zastupam ili film ili neku vrstu svog artističkog pogleda na stvari, na svet, na istoriju, na vlastiti život, sve to ja ponavljam toliko godina. I, naravno, ne vidim nikakvo dejstvo tih reči, tih najboljih namera. Ne vidim dejstvo tih namera na život, na okruženje, na ovu sredinu, na sve to što nazivamo našom vlastitom situacijom u ovom trenutku, 2011. godine. Srbija je u nevolji i poslednjih nekoliko meseci je tako jasno da je istrošeno to traženje alibija, ta potreba da se opiše vlastita situacija. Oni koji bi nešto da urade, više ne pronalaze reči koje pogađaju. One reči koje imaju na raspolaganju, one ne pogađaju cilj, one promašuju, klize, tope se. Dakle, mislim da je u toku raspad jezika. Jer, nemoguće je nešto ponavljati hiljadu puta, a da to nema izvesno pozitivno dejstvo, ako je to tačno, istinito, iz srca, dobronamerno. A ova sredina, ipak, ima veoma mnogo dobronamernih sjajnih ljudi koji neprekidno upozoravaju i govore i daju mudre savete, a sve se odbija kao o neki veliki zidani kej, sve ostaje u jednoj zaleđenoj situaciji. Više nemam poverenja u vlastiti jezik, dolazim do zaključka da ne mogu više da se oslanjam ni na vlastiti jezik. Znači, došlo je vreme za jedno duboko ćutanje.