Ekvivalent svih vrednosti

Parafrazirajući velikog grčkog filozofa, Protagoru, mogli bismo reći: Politika je merilo svih stvari: onih koje postoje, da postoje, a onih koje ne postoje, da ne postoje. Naravno, Protagora je govorio o Čoveku, ne o politici. Međutim, danas je, barem u Srbiji, aktuelnija priča o politici kao merilu svih stvari (ili: vrednosti), pošto drugih merila sem političkom voljom posredovanih, izmanipulisanih, prepariranih, jednostavno – nema. Marks se u Kapitalu jedio što „u buržoaskom društvu neki general ili bankar igra veliku, a čovek kao čovek, naprotiv, samo vrlo bednu ulogu“. Nama preostaje da se jedimo što u srpskom društvu na početku 21. veka i najbeznačajniji političar igra veliku ulogu, a čovek kao čovek vrlo bednu... Ali, kako je usred Evrope moguć takav sistem vrednosti? Pitanje je umesno jer živimo u društvu koje se odreklo političkog jednoumlja i to, najpre, u obliku (samoupravno ili dogovorno) totalitarnog i, zatim (Miloševićevog) autoritarnog. Zato je, u našem društvu, reklo bi se, nezamisliva jednolična, monotona politika koja bi se, zatim, nametala kao neprikosnoveni opšti ekvivalent svih vrednosti. Naime, Srbija se, posle 5. oktobra strateški, što ne znači i faktički, opredelila za normativni kurs vrednosno diferenciranih društava, kakva postoje u razvijenim evropskim državama, pa je nejasno kako politika u njoj ipak opstaje kao neprikosnoveno merilo svih vrednosti. Kako je moguće da mi i dalje živimo u jednoj sredini u kojoj je politička volja, narodski rečeno, „u svakoj čorbi mirođija“? Za razliku od civilizovanog shvatanja politike koja pravi zakone i zalaže se za što manju ulogu države u ekonomiji i ljudskim životima, namenjujući joj ulogu „čuvara“ koji bdi nad tržišnim poretkom, u Srbiji je danas politika u poziciji da trguje svojim političkim kompetencijama, moćima i uslugama i da, zapravo, bude ključni faktor u svim razmenskim odnosima. Civilizovano (liberalno) shvatanje, naravno, isključuje mogućnost da politički uticaji budu usluge koje se prodaju ili kupuju. Politička moć u načelu ne može da se prodaje/kupuje, kao što ni ljubav ne može da se proda/kupi. Zašto se, onda, u našem narodu kaže: politika je kurva? U patrijarhalnom srpskom društvu skoro je prirodno reći da je data politika „naša majka“. Ali, sada vidimo da je „mama“ u stanju da, takoreći, samu sebe proda, pošto je reč o društvu u kojem je sve na prodaju... Zato ne čudi slučaj jednog sjajnog umetnika koji je, nedavno, na (beogradskom) trolejbusu napisao ili, bolje, naslikao reči: MAJKA NA PRODAJU. To je sasvim umesan prikaz vladajućeg stanja u Srbiji. Sve je na prodaju, i zakon, i pravo, i politička moć, pa zašto, onda, ne bi bila i majka?! To bi, bez sumnje, moglo da se nazove neoliberalizam na srpski način. U toj političkoj strategiji uloga politike/države samo je prividno limitirana. Ona nije pokretač i čuvar zakonske regulacije tržišta, ona je i sama deo tržišne igre/razmene. I to je, onda, njen ključni deo, bez kojeg vrednosti u svom vrednosnom identitetu nisu moguće. U takvoj političkoj strategiji limitiran je, samo, zapovedni (direktivni) način intervenisanja, ali ne i dogovorni. Ovaj poslednji se ili selektivno drži zakona ili ih putem izigravanja, manipulacije i korupcije krši... Sada se nameće pitanje: da li je taj tržišni model politike u stvari deo globalne, neoliberalne političke strategije koja, manje-više, postoji svuda u svetu? Neoliberalizam zagovara slobodno (svetsko) tržište na kojem se ne razmenjuje samo roba (novac, kapital) nego na prikriven ili otvoren, direktan ili indirektan način i političke volje, odnosno političke odluke i usluge. Na slobodnom svetskom tržištu sve je na prodaju, a ponegde su to i same države! U tom kontekstu neka država može da se pojavi kao „noćni čuvar“ slobodnotržišnog poretka u kojem je i sam taj „noćni čuvar“ namenjen prodaji ili rasprodaji. Zaista, da li je Srbija jedna takva država? Nadamo se da nije. Ali, u Srbiji danas vlada načelo slobodne prodaje/kupovine svega, pa i političke volje. Pri tom, treba imati u vidu da je korupcija, samo, ekstremni oblik tržišnog ponašanja politike, da je posledica, a ne uzrok. Valja, na kraju, pomenuti veoma fin iskaz jednog teoretičara novca i tržišta: „Sa novcem kao vrhunskom vrednošću, život manje vredi.“ Isto pravilo, bez sumnje, važi i za politiku kao merilo svih vrednosti... Ono što vredi je, u stvari, nesamerljivo.