Čipuj me nežno

Godine 1948, koja se na Balkanu pamti po Informbirou i pritisku ruskog Velikog Brata, Hari Stokman u SAD objavljuje istraživanje “Komunikacija kao odraz moći”. On predviđa široku primenu RFID tehnologije i razvoj radiofrekvencionih komunikacija, za čiju preteču smatra špijunsku „bubicu“ ruskog pronalazača Leona Termina. Dve decenije kasnije počinje prva komercijalizacija RFID (radio frequency identification) tehnologije, da bi osamdesetih godina prošlog veka ušla u široku primenu. Danas, radioidentifikacioni čip, jeftin i masovan, ne služi više samo za označavanje robe i životinja, već se ugrađuje i u ljude. Proizvodi ga „VeriChip“, podružnica kompanije „Applied Digital“. Nešto veći od zrna pirinča, implantira se u nadlakticu, ili šaku, neograničeno traje, nevidljiv je i koristi se za špijuniranje, kao sredstvo plaćanja, te za očitavanje podataka. Prvi ga je ugradio DŽon Halamka, šef informatike Harvardske medicinske škole i užasnuo protivnike, koji smatraju da RFID čip sadrži previše ličnih podataka i omogućava potpunu velikobratovsku kontrolu. Uprkos tome, više hiljada ljudi je dozvolilo ugradnju, među kojima su i posetioci jednog paba u Škotskoj. „Ako to znači manje gužve i kraće čekanje u supermarketima, četvrtina Nemaca bila bi srećna da ima mikročip implantiran pod kožu”, tvrdi jedan od čelnika IT industrije Nemačke, Avgust Vilhelm Šer..