Vecetija

Tri noći nismo pošteno u Vidovu spavali zbog lasica, naših nestašnih podstanarki. U krov su nam se tiho uselile, a onda, mic po mic, po noći, odozgo su silazile. Na kraju, samo što po nama nisu hodale i za uši nas grickale. A Saška se toliko sa njima zbližila da ih je, kao mačiće, milovala i to me dodatno sprečilo da ih iselim grubo, nasilno, a to nije, baš, preporučljivo. Jer, lasica ti čuva dom od zmija i pacova, bajo, a zna i da se osveti ako joj naudiš porodici, zna, bre, da ti otruje ukućane potamaniš li joj mladunce! Nego, za vikend, iz Beograda, vratila nam se Biljana. Ne, nije od nas pobegla sa bajkerima, već nas je zbog isteklog godišnjeg odmora ostavila, šta ćeš, zove korporacija. A Bilja je, odranije, znala da se lasice boje noćne svetlosti kao slepi miševi, pa smo počeli da spavamo, bože me prosti, pod upaljenim svećama. I, da vidiš, nema noću više lasica da dobuju po patosu, po teglama, nema ih da inventarišu po ormanima, da stepuju po stolovima. I, gle, odjednom mi lasice fale, a onoliko su me izbezumljivale, pa sam se još i uplašio da su nas napustile, a one se jadne šćućurile u kaminu i pored prozora kao hipnotisane; i roditelji i deca. Svetlost, svetlost je opojna, čak i kada je noćna, luciferska. A pod svećom se i knjige drugačije čitaju, kao da se na noćnom svetlu neko drugo štivo prikazuje, a ne ono što po danu čitaš. Držim, tako, pod svećom, u rukama predratni prevod Platonovog “Fedona”, sa predgovorom dr Brane Petronijevića. I znao sam, na neviđeno, da ću nešto važno iščupati. Kako!? Tako lepo! Jer, primerak “Fedona” koji mi je u rukama zaveden je pod broj 1 u biblioteci belopalanačke gimnazije “Nikita Remizijanski”. Pa šta! Kako, pa šta!? Taj bibliotekar ili direktor lično, mora da je znao koliko je “Fedon” važan, da se u njemu krije neka velika tajna, koju će neko da raščivija, neki bistri maturant ili neki matori belosvetski prevejani bezbožnik na dugom godišnjem odmoru u zavičaju, u Vidovu. Još kao brucoš sam znao da Platon nije bio one noći u Sokratovoj tamnici sa ostalim učenicima kad je Učitelj, osuđen na smrt, “zbog trovanja mladeži”, morao da popije pehar sa kukutom. Ali, gle čuda, Sokrat je u tamnici, čitavih mesec dana, i dalje mogao učenicima da propoveda, to jest, da “truje mladež”. A u tamnicu je, obratite pažnju, dolazilo, uglavnom, JEDANAEST učenika, među njima i Platon. Ali, ne lezi vraže, Platon se, naprasno, razboleo i u Sokratovu tamnicu nije dolazio tako da nije bio ni svedok Sokratove smrti. Da Platon nije Sokrata vlastima ocinkario kao Juda Isusa? U taj čas, sveća počne, napadno, da pucketa kao da se na Vidovo spustila Sokratova duša. A pucketa mi i u lobanji, u čakri na temenu, a K. G. Jung, moj guru iz Švice, počinje svoju besedu: ”Ti znaš da je Sokratu pravo ime ISOKRAT! I on je, kao i Isus, imao jedanaest učenika. Zatim, Isokrat ima i ženu Ksantipu koja je nad njim imala moć kao Marija Magdalena nad Isusom. Obojica su osuđena zbog huljenja na bogove, obojica sa učenicima imaju tajne, oproštajne večere. I, najzad, obojicu su izdali najverniji učenici; Isusa izdaje Petar i ne prisustvuje raspeću na Golgoti kao što Petar, je l` da, zbog bolesti ne prisustvuje Sokratovoj smrti u tamnici. Elem, razmišljaj o tome, moj dečače, da je priča o Isusu pozajmljena, da je, u stvari, prepričana sudbina Sokratova! Prevara, hrišćanstvo je velika prevara solunskih Grka i Jevreja!” Ovde me stomak jako zavrti; da li od Jungove razorne priče ili od ljutog bećarca starog tri dana? I kud ću, šta ću, ajd, trk u livadu! Nego, gde ću!? Neću, valjda, da pravim klozet u Vidovu?! Svud su oko Vidova livade i šumarci, „sve su ti toj vecetija”, što bi rekao svojim gradskim unucima pokojni Vlada Čerčil iz Mokre. A kampanja za pravljenje klozeta na mene je, brate, velika! Navalili beogradski konformisti, dobro, tu su i oni debeli starosedeoci koji ne mogu ni da čučnu, a kamoli da čučeći meditiraju o „Fedonu”. A dok na mesečini čučiš, svašta se, bato, setiš! Jer, pazi ovamo: kao Platon, šatro, zbog bolesti nije prisustvovao Sokratovoj smrti, a ovamo napisao – „Fedona”!? Pa se pitam čučeći i stenjući; nije li Platon prisvojio i rukopis učenika Fedona, inače, Sokratovog miljenika? Liči to na Platona! On je, bre, uništio deset hiljada Demokritovih stihova, čitav ep „O prirodi” i to samo zato što nije pisan na grčkom. E, sad, da li bih se svega ovoga setio na udobnoj, komfornoj klozetskoj šolji? Teško! Jer, komfor ubija prvo telo, a onda i um. Kada sam na livadi posao završio, olakšan, kao top sam zaspao. Onda moja Crna mi silazi u san sa Velikih kola, pa će i ona o klozetima: „Sa klozetskom šoljom se ova civilizacija na smrt razbolela, davno, pre mobilnih telefona i interneta. Pa i taj Platon je, zajedno sa svojim učenicima, čučao u žbunju iza svoje Akademije.”