Veliki potop ili velika prevara

Uvek popularna tema za izbegavanje neželjenih tema“, jedna je od definicija globalnog zagrevanja na „Vukajliji“, srpskom onlajn rečniku slenga. Ima i ona po kojoj je to „pojava koja će izvesti Srbiju na more“, a piše da je globalno zagrevanje i „najveća životna briga svih dobitnika Oskara i MTV nagrada“. Ne, nisu to Srbi naopaki pa „ne vide dalje od svoje tarabe“, nego i okolo, po svetu, vesti o uzrocima i posledicama globalnog zagrevanja i kataklizmatični scenariji o kraju Planete kakvu poznajemo, poslednjih su se godina dobro ohladili. Tome posebno doprinose kontradiktorni naslovi kojima nas mediji bombarduju poslednjih godina: „Klimatske promene će odnositi milion života godišnje“, „Globalno zagrevanje – globalna prevara“, „Globalno zagrevanje - četiri stepena do propasti“, „30.000 naučnika osporava teoriju o globalnom zagrevanju“... Medijske naslove, opet, diktiraju dva, međusobno suprotstavljena naučna lobija koji brane svoje teorije. Po prvoj teoriji promenu klime i globalno zagrevanje prouzrokovao je čovek sagorevanjem fosilnih goriva i preteranom emisijom ugljen-dioksida (CO2) u atmosferu. NJu propagira vrlo respektabilan aparat, insistira se na broju od oko 2.500 naučnika okupljenih oko Međuvladinog panela za klimatske promene UN (IPCC), koji sprovodi zvaničnu politiku UN o globalnom zagrevanju. Pre neki dan je, tako, zvaničnik iz programa UN za ekologiju Ahim Štajner izjavio da klimatske promene predstavljaju „veliku pretnju po mir i bezbednost u budućnosti“, jer će se eksponencijalno povećati obim prirodnih katastrofa. Uzrok nedavnog pomora 500 tona ribe na Filipinima, na primer, jeste globalno zagrevanje, preneli su mediji, a iz Međunarodne agencije za energiju stiže alarmantno upozorenje: Rekordna emisija ugljen-dioksida, zabeležena prošle godine, može samo da uveća broj katastrofa. Profesor Lord Stern iz Londonske škole za ekonomiju, autor izveštaja o ekonomskim posledicama klimatskih promena, predviđa da će do 2100. godine srednja temperatura da se poveća za više od 4 stepena Celzijusova. „Takvo zagrevanje poremetiće živote miliona ljudi širom planete, vodeći do masovnih migracija i sukoba. To je rizik koji bi svaka normalna osoba trebalo da se trudi da smanji“, upozorio je Stern. Druga teorija, međutim, kaže da su klimatske promene stalne i da na njih utiče udaljavanje Zemlje od Sunca, da su klimatske promene sastavni deo normalnog evolucionog toka Zemlje. Samo u Americi više od 30.000 naučnika potpisnici su peticije kojom se (kao i njihove ruske kolege) suprotstavljaju stavu IPCC-a o globalnom zagrevanju. Naučnici u svetu, koji se suprotstavljaju jednostranom pristupu problemu, vrhunski su stručnjaci iz mnogobrojnih oblasti – klimatologije, geologije, biologije, meteorologije, glaciologije, okeanografije, hemije, fizike, matematike... Okupio ih je Komitet za životnu sredinu američkog Senata (EPW). Oni tvrde da su mnogobrojne studije, analize i podaci u prethodnoj deceniji ozbiljno doveli u pitanje uverenje kako se Planeta opasno zagreva i kako je čovečanstvo glavni krivac za to. Zaključak ovih naučnika u izveštaju EPW iz 2008. jeste da dugoročne prognoze ne predviđaju zagrevanje, a emisije CO2 nisu tako velike da bi mogle da utiču na klimu. „Globalno zagrevanje je postalo nova religija“, rekao je fizičar Ajvar Gijever, dobitnik Nobelove nagrade. „Sve je to samo izgovor za punjenje fondova i povećanje državne kontrole“, bili su neki od komentara naučnika u pomenutom izveštaju. Žak Širak je jednom izjavio da je Kjoto – prvi korak ka globalnoj vladi. „Kad je prije 130.000 godina naglo porasla temperatura i nastalo veliko globalno zagrijavanje, nije bilo ni čovjeka ni automobila ni tvornica“, reči su hrvatskog akademika Vladimira Paara. On podseća čitaoce NIN-a da naučnici zavise od onih koji plaćaju njihova istraživanja: „Postoje oprečni interesi različitih industrijskih i energetskih grupacija, geopolitičkih lobija, krupnog kapitala itd. Poznato je, na primjer, da naftni lobi naglašava opasnost od radioaktivnosti zbog nuklearnih elektrana, a nuklearni lobi opasnost od globalnog zagrijavanja zbog CO2 efekta. Naučnici, kao i svaka druga profesija, nisu neovisni o onima koji ih plaćaju. Pristranost najčešće može biti u tome da se pri istraživanju vrlo složenih pojava vrši selekcija faktora koji će se uzeti u obzir. O tome ima u svijetu dosta literature. Zamjerka IPCC-u je da nisu u dovoljnoj mjeri uzeli u obzir prirodne faktore koji bitno utječu na klimu, a niti dovoljno ukazali na nepouzdanost i ograničenost istraživanja koja koriste.“ Afera „Klimagejt“ iz 2009. jeste baš to - nenaučna „selekcija faktora“. Naime, uoči samita o klimatskim promenama u Kopenhagenu pre dve godine hakeri su provalili u prepisku između britanskih i američkih naučnika–klimatologa, među kojima su mnogi članovi Međuvladinog panela za klimatske promene UN. I obelodanili skandaloznu imejl prepisku u kojoj su ovi ugledni naučnici „podešavali“ rezultate istraživanja, „štimovali“ ih, pogodne objavljivali, nepogodne sakrivali sve da bi „ojačali“ teoriju po kojoj je globalno zagrevanje rezultat ljudskih aktivnosti, tj. rekordnih količina ugljen-dioksida koje se sagorevanjem fosilnih goriva (derivati nafte, ugalj) emituju u atmosferu... Skandal o manipulaciji podacima unutar glavnog tela UN za ovu oblast, postao je još zanimljiviji kada je visoki član Međuvladinog panela o klimatskim promenama izjavio da napad na centralni kompjuter - server Katedre za izučavanje klimatskih promena britanskog Univerziteta Istočna Anglija nije nikakav amaterski posao, već prefinjena i politički motivisana operacija. Neko je znao da iz mora imejlova i dokumenata koje su naučnici razmenili u periodu od 13 godina pažljivo izabere one koji su očigledno pokazali manipulaciju podacima. To je mogao samo neko vrlo stručan: „Činjenica je da su znanstvenici po pitanju globalnog zagrijavanja svjesni ograničenog dosega svojih tvrdnji, što priznaju privatno, a osobito kad odu u mirovinu pa više nisu ovisni o financiranju vlastitog znanstvenog projekta. Vjerojatno je da u slučaju ’provale’ prepiske među znanstvenicima nisu bili u pitanju hakeri, nego savjest nekog znanstvenika.“ Uskoro su, međutim, stigle i ozbiljne optužbe da su ruske tajne službe osmislile čitavu operaciju, ne bi li raskrinkale mejnstrim teoriju koju finansira nuklearni lobi. Samo zato što Rusija, koja je zajedno sa SAD optužena da je odložila Kjoto, nema zašto da se plaši globalnog zagrevanja za razliku od drugih zemalja, tvrde nuklearci, propagatori teorije o globalnom zagrevanju. Jer većina nepreglednih ruskih rezervi nafte i gasa leže na dalekom, ledenom severu, i do njih se ne može doći. Kremlj zato, tvrdi se, nije zainteresovan za nauku o klimatskim promenama, jer zna da ukoliko globalno zagrevanje menja klimu, milijarde dolara od prirodnih izvora i fosilnih goriva postaće im dostupno. S druge strane, naučnici smatraju da će posledice globalnog zagrevanja imati katastrofalne razmere u Rusiji, zato što led pokriva veliki deo teritorije zemlje. Rusi, međutim (60 odsto njih) ne veruju da su klimatske promene ozbiljna pretnja. A ruski naučnici su i najozbiljniji protivnici teorije globalnog zagrevanja.  Ni Amerika u ovom slučaju nije amnestirana. SAD su se, za vreme predsednika Obame, bar deklarativno, priključile „borbi“ protiv globalnog zagrevanja i klimatskih promena, u stvari borbi za smanjenje emisije CO2, mada su unutrašnji otpori veoma veliki. Na prvom mestu zbog činjenice da globalna borba protiv globalnog zagrevanja globalno i košta, tj. u ekonomskoj krizi je cena prevelika da bi se smanjile količine CO2 koje se sagorevanjem fosilnih goriva emituju u atmosferu i prave čuveni „efekat staklene bašte“. A ovde i jeste reč o ceni. Jer iza svega su samo interesi moćnih energetskih lobija. Osamdesetih godina prošlog veka je naftna industrija uložila dosta novca kako bi nuklearnu energiju diskvalifikovala kao opasnu. Tada je naftni lobi dobio bitku ali ne i rat. Poslednje dve decenije lobiji nuklearnih energenata smislili su da globalno zagrevanje „zavrte“ u priči o štetnim i za čovečanstvo pogubnim emisijama CO2 iz naftnih derivata. Postalo je moderno izbegavati naftu, živele nuklearke! Ali ne zadugo. Naftni lobi nije mogao baš da izazove cunami u Japanu, ali da im je išao naruku – jeste. Katastrofa u Japanu dovela je do ponovnog preispitivanja nuklearne energetske politike. Promene klime su deo geofizičkog sistema, kazao je nedavno Mlađen Ćurić, profesor Fizičkog fakulteta sa grupe za meteorologiju u Beogradu. A naučnici sve razloge ovih promena ne znaju. Samo je genijalni Milutin Milanković, reče dr Ćurić, shvatio promene kao deo geofizičkog sistema, uzimajući u obzir i Zemljinu putanju oko Sunca koja se menja tokom izuzetno dugih vremenskih perioda. „Akumuliranje ogromne količine energije u vodenim prostranstvima, koja se kasnije emituje kroz vodene struje, važan je parametar prilikom analize globalnog zagrevanja koji se ne uzima dovoljno u obzir. To je izuzetna energija, jača od bilo kakvog ljudskog uticaja“, objašnjava profesor Ćurić. I hrvatski akademik Paar se poziva na epohalno otkriće Milutina Milankovića i podseća da je srpski naučnik „u nedavnoj monografiji slavne Smithsonian Institution u Vašingtonu svrstan među sto najznačajnijih znanstvenika u svjetskoj povijesti iz svih znanosti povezanih sa Zemljom (astronomija, geologija, geografija, biologija, ekologija, evolucija itd.).“ Milankovićevo otkriće jeste da gravitacijski uticaj drugih planeta i Meseca na Zemlju uzrokuje izmenu „superledenih doba“ i „supermeđuledenih doba“, s periodom od oko sto hiljada godina. Mnogi naučnici, zato, na osnovu Milankovićeve teorije tvrde da smo pred još jednim ledenim dobom, a da od globalnog zagrevanja nema ništa! Dr Paar dalje objašnjava: „Ako se pokušaju objektivno sagledati sve raspoložive znanstvene informacije, mislim da slijedi zaključak: na Zemlji se već milijun godina izmjenjuju dugotrajna ’superledena doba’ (tzv. Milankovićeva ledena doba, u trajanju od oko pedesetak hiljada godina) i ’supermeđuledena doba’ (Milankovićeva ’globalna zagrijavanja’, u trajanju od desetak do nekoliko desetaka hiljada godina). Sada je Zemlja već oko 11.000 godina u ’supermeđuledenom dobu’. Međutim, unutar ’supermeđuledenog doba’ klima ima toplija razdoblja (’malo globalno zagrijavanje’, u trajanju od nekoliko desetljeća do nekoliko stoljeća) i hladnija razdoblja (tzv. ’mala ledena doba’). Na primjer, ’malo globalno zagrijavanje’ bilo je u Evropi u 10. i 11. stoljeću, kada se led na Grenlandu otopio i tamo se naselili Eskimi i bavili se poljoprivredom i stočarstvom. Da bi nakon toga nastupilo ’malo ledeno doba’, uništilo vikinšku poljoprivredu i civilizaciju na Grenlandu. Dok je, na primjer, najizraženije ’malo ledeno doba’ bilo u Evropi otprilike od oko 1680. do 1720, kada su ljetne hladnoće desetkovale poljoprivrednu proizvodnju, nastala je glad i ratovi za hranu, sjeverni Jadran je zimi bio zaleđen debelim slojem leda.“ Tako su poslednje dve hiljade godina obeležene nepravilnim smenama „malih globalnih zagrevanja“ i „malih ledenih doba“. To se može očekivati i u budućnosti. U Evropi je, na primer, od 1970. do 2000. godine temperatura rasla, kaže Paar, a u 21. veku dalji rast je zaustavljen: „Neki znanstvenici to interpretiraju kao naznaku početka novog ’malog ledenog doba’. A veliko ’superledeno doba’ koje će biti dosad neviđeni izazov čovječanstvu? Čini se, prema fizikalnim proračunima, da će ono nastupiti u daljnjoj budućnosti, za više tisuća godina, ali tu ima i nepoznanica.“ „Superledeno doba“ na Zemlji se završilo pre 130.000 godina, posle vladavine od pedeset hiljada godina. Tada je veliki deo Evrope bio pod debelim slojem večnog leda. Nivo mora u Jadranu bio je 140 metara niži nego danas, a severni deo Jadrana je bio kopnena površina, najsevernija tačka Jadrana bio je današnji Zadar. „To će se opet ponoviti za sljedećeg ’superledenog doba’ koje će zasigurno vladati za nekoliko desetaka tisuća godina“, kaže Paar. I to će biti ogroman izazov za čovečanstvo, bude li dotad ljudski rod postojao, hrana će moći da se uzgaja samo u staklenicima, većina poljoprivrednih površina neće moći da se koristi. A grejanje staklenika će mnogo koštati. Stanovništvo srednje Evrope će se ili seliti na jug, ili će se skupo grejati. Potreba za energijom će višestruko narasti. I tamo se, za nekoliko hiljada godina u budućnosti, zatvara krug o otimanju za energetsku prevlast na Planeti. Paar još napominje da kao ni u prethodnom, ni u sledećem „superledenom dobu“ Balkan neće biti prekriven večnim ledom, osim većih planinskih masiva kao što su Alpe, Velebit, Durmitor: „Ali niža temperatura znatno će smanjiti poljoprivrednu proizvodnju i višestruko povećati potrebu za izvorima energije. No možemo biti optimisti da će znanost dati nove praktički neograničene i ekološki povoljne izvore energije.“ Zanimljivo je i to što naučnici koji se suprotstavljaju IPCC-u pretpostavljaju da je baš pojačana emisija CO2 u industrijskom dobu odložila ulazak Planete u novo ledeno doba. Paar zaključuje: „O tome se dosta spekulira, ali ima dosta nepoznanica. Konkretno, kada je prije jedanaest i pol hiljada godina došlo do naglog globalnog zagrijavanja, došlo je i do naglog porasta CO2 u atmosferi. Zašto? Još zagonetnije, porast CO2 nije prethodio porastu temperature nego naprotiv, kasnio je nekoliko stoljeća za porastom temperature. Što je uzrok a što posljedica?“ Nego, hladila se Zemlja ili se topila, biće otimačine za prirodne resurse. Malo otopljenje, veliki novac Zemlja se, reći će skeptici, ne vrti oko Sunca nego oko novca. Tako je, čini se, i sa teorijama o globalnom zagrevanju. Briga o planeti na kojoj živimo, opravdano se sumnja, u pozadini je borbe za različite ekonomske interese. Ili, kako je to svojevremeno rekao novinar i publicista Henri Luis Menken, „žurba da se spase čovečanstvo je skoro uvek samo fasada za žurbu da se njime zavlada“. Stručnjaci su, baš zato, odmah sve i izračunali. Zagovornici teorije o globalnom zagrevanju kao posledici industrijalizacije i negativnog uticaja čoveka govore o gubicima i do sedam milijardi dolara. I prete da će ignorisanje globalnog zagrevanja izazvati ekonomske posledice jednake Velikoj depresiji s kraja `20-ih godina prošlog veka ili aktuelnoj svetskoj ekonomskoj krizi. I da će porast temperature na globalnom nivou najviše pogoditi najsiromašnije, zbog očekivane redukcije u proizvodnji hrane i nedostatka vode za piće. Sa druge strane, skeptici govore da bi primena Kjoto sporazuma imala prevelike troškove u svetskoj ekonomiji i vratila bi svetsku privredu 100 godina unazad. I oni imaju svoju računicu. Godišnje gubitke od najmanje pola milijarde dolara i nestanak stotine hiljada radnih mesta. Sumnju da se iza svega kriju ekonomski interesi velikih sila i multinacionalnih kompanija, potkrepljuju i međusobne optužbe zastupnika teze da je za globalno zagrevanje kriv čovek i onih koji veruju da se radi o prirodnom procesu na koji je nemoguće uticati. Prvi ove druge optužuju da su plaćenici naftno-gasnog lobija koji bi pretrpeo najveće posledice ukoliko bi se radikalno smanjivala emisija štetnih gasova, a time i proizvodnja energije korišćenjem fosilnih goriva, dok ovi drugi prve optužuju da rade za nuklearni lobi. Kako god bilo, na različite studije i istraživanja o uticaju globalnog zagrevanja potrošene su milijarde dolara, a ova poslednja, koju su uradili stručnjaci sa Univerziteta u Bostonu, pokazuje da kineski ugalj, suprotno ustaljenom mišljenju i tvrdnjama, više nije jedan od glavnih uzročnika globalnog zagrevanja. Naprotiv. Oni odjednom tvrde da kineski ugalj ne da ne zagreva, on zapravo doprinosi hlađenju planete, jer pored ugljen-dioksida ispušta čestice koje rashlađuju. Kina je, podsetimo, drugi najveći proizvođač uglja u svetu i posle SAD najveći zagađivač ugljen-dioksidom, pa su upravo na nju, do sada, i vršeni najveći pritisci da smanji emisiju štetnih gasova u atmosferu. U jednoj ranijoj studiji Univerziteta u Stokholmu, o troškovima globalnog zagrevanja, navodi se da će obavezno smanjenje emisije štetnih gasova sasvim sigurno koštati svetsku ekonomiju, ali da će nedelovanje imati razornije posledice. I po životnu sredinu i po ekonomiju. Prema njihovoj analizi, svet bi mogao do 2025. godine da izgubi 271 milijardu dolara usled ogromnih šteta od uragana, neizbežnih migracija i propadanja nekretnina zbog rasta nivoa mora, nedostatka energije, kao i nedostatka vode i hrane zbog smanjenja poljoprivredne proizvodnje. Na ovo protivnici teze o globalnom zagrevanju kao posledici delovanja čoveka i industrije, odgovaraju kako je to računica proistekla iz ekonomskog interesa nuklearnog lobija. Prisećajući se, usput, kako se pre tri decenije u svetu vodila žestoka javna kampanja protiv nuklearne energije, da bi se, sada, pogotovo pre katastrofe u Fukušimi, predstavnici najvećih svetskih ekonomskih sila dogovarali o izgradnji što više reaktora. Tako se na sastanku G8 iz 2008. godine Japan obavezao da će do 2030. godine podići udeo energije proizvodene iz nuklearki na 40 odsto, a Sjedinjene Američke Države i Rusija da će u narednih 20 godina sagraditi više desetina novih nuklearnih postrojenja. I uprkos nameri Nemačke da odustane od nuklearne energije u narednim decenijama, lideri svetskih ekonomija i dalje su, manje-više, saglasni da nuklearna energija mora biti alternativa fosilnim gorivima iz kojih se trenutno proizvodi više od 60 odsto svetske energije, ali i da se mora povećavati udeo energije proizvedene iz obnovljivih izvora energije. Napomenimo da su i nagli porast proizvodnje biogoriva pratile kontroverze i rasprave svetskih analitičara o tome šta je preče - jesti ili se voziti. Jer je energija proizvođena iz obnovljivih izvora neuporedivo skuplja, a i proizvodnja biogoriva, pre svetske ekonomske krize, uzrokovala je nagli rast cena hrane usled preusmeravanja proizvodnje žitarica za potrebe proizvodnje goriva. Stručnjaci s pravom sumnjaju da se iza odluke o forsiranju nuklearnih reaktora kriju interesi velikih zapadnih sila da smanje zavisnost od uvoza nafte i gasa, što onu od Rusije, što od arapskog sveta. Upravo iz tih razloga, najbučniji zagovornici globalnog zagrevanja i jesu Francuska, koja 80 odsto energije proizvodi u nuklearnim reaktorima i kojoj nikako ne odgovaraju eventualne kampanje protiv ove vrste energije, i SAD koje žele da smanje ekonomski rast Kine, Indije i drugih zemalja u razvoju, ali i svoju zavisnost od uvoza nafte. Ipak, simptomatično je da Sjedinjene Države, koje su prednjačile u zagovaranju teorije o globalnom zagrevanju i insistirale da usvajanju Kjoto protokola, zapravo nikada nisu ratifikovale ovaj međunarodni dogovor, te stoga nisu dužne ni da ga primenjuju, iako su i zvanično najveći zagađivač planete. Što bi rekli skeptični naučnici, velike sile bi najviše volele kada bi mogle da zadrže postojeću emisiju štetnih gasova u svojim zemljama, ali bi zato onim manje razvijenim, koji su pri tom i mnogo manji zagađivači, da narede da smanje uticaj štetnih materija na atmosferu. Time, naravno, i da smanje proizvodnju u takozvanoj „prljavoj“ industriji. Jer, pogledajmo šta se preduzima kako bi se smanjilo zagrevanje planete i ispuštanje ugljen-dioksida. Ujedinjene nacije preporučile su tako uvođenje dodatnog poreza na naftu i njene derivate, a mnoge zemlje uvele su i takozvane ekološke takse. Zbog sve raširenijeg tržišta „karbon kredita“, tačnije trgovanja dozvoljenim emisijama ugljen-dioksida, naučnici u zemljama u razvoju skloni su da veruju i da velike multinacionalne kompanije zapravo pokušavaju na ovaj način da dođu do novih tržišta i jeftine radne snage. Obavezujući lokalne političare zemalja u razvoju da poštuju odredbe Kjoto protokola, oni zapravo dolaskom u te zemlje istiskuju lokalnu industriju, a onda kupujući takozvani CO2 kredit, tačnije otkup dozvoljene emisije ugljen-dioksida, nastavljaju svoju proizvodnju. I em su otklonili konkurenciju na tom tržištu, em su dobili jeftinu radnu snagu, a time i veći profit. Nema sumnje, međutim, da je naftašima nuklearna katastrofa u Fukušimi došla kao kec na deset da svetu dokažu da nuklearne elektrane možda proizvode čistiju energiju, ali zato i najmanji kvar može proizvesti nesagledive posledice po životnu okolinu. Očigledno je da borba naftno-gasnog i nuklearnog lobija nije ni blizu kraja i da, barem za sada, fosilna goriva nemaju adekvatnu alternativu. Pogotovo je neće imati ako se ispostave tačnim tvrdnje sve većeg broja svetskih naučnika da planeti predstoji ledeno doba, a ne porast temperatura, što će potpuno srušiti teoriju o štetnom uticaju čoveka na Zemlju. Borba za Arktik Prema nedavnom pisanju Rojtersa, globalno zagrevanje doprinelo je alarmantnom otapanju leda na Arktiku, što je, sa jedne strane, ugrozilo živi svet, ali je, sa druge, čoveku omogućilo lakši i jednostavniji pristup nalazištima nafte, gasa i ruda. I tako izazvalo trku sličnu zlatnoj groznici, pa se sada vodeće ekonomije sveta utrkuju koja će pre do prirodnog bogatstva Arktika. Inače, prema podacima iz studije američkog Geološkog zavoda, u Arktiku se krije približno 90 milijardi barela nafte, a prve procene pokazuju da se ispod leda na Severnom polu nalazi trećina svetskih zaliha prirodnog gasa. Nuklearni reaktori zemlja broj Sjedinjene Američke Države 164 Francuska 58 Velika Britanija 27 Rusija 30 Japan 30 Kina 23 Kanada 22 Nemačka 18 Švedska 11 Najveći proizvođači nafte zemlja proizvodnja (u mil. barela na dan) Rusija 9,5 Saudijska Arabija 8,3 Amerika 5,4 Iran  4 Kina 3,8 Meksiko 2,6 Kanada 2,6 Ujedinjeni Arapski Emirati 2,4 Irak 2,4 Kuvajt 2,4 Najveće rezerve nafte zemlja rezerve (u milijardama barela) Saudijska Arabija 262 Kanada 179 Iran 126 Irak 115 Kuvajt 102 Ujedinjeni Arapski Emirati 98 Venecuela 77 Rusija 60 Libija 39 Nigerija 35 Borba za opstanak Zagrevanje Zemlje, odnosno globalno zagrevanje, oseća se sve više, životinje posebno reaguju na efekat „staklene bašte“ – menjaju ponašanje, traže bolja mesta za život, ali pojedine vrste izumiru. Istovremeno, i biljni svet nije pošteđen od klimatskih promena, a kod biljaka se najčešće dešava da ranije cvetaju, uginu ili se pojedine vrste uopšte više i ne obnavljaju. Uprkos tome što se u poslednje dve decenije sve češće alarmiraju stanovnici Zemlje da vode računa o životnoj sredini, ali i o flori i fauni, izgleda da apeli ne pomažu, a kako za NIN kaže prof. dr Anđelka Mihajlov, kopredsednica “Ambasadora životne sredine” i član Nacionalne komisije za Unesko, neke vrste biljaka i životinja već reaguju na povećanje temperature i „pomeraju“ se na hladnije, njima prirodnije lokacije: „Životinje i biljke sele se severnije ili na više nadmorske visine kako bi pronašle pogodna mesta za razvoj i život. Isto tako, klimatske promene utiču na menjanje životnog ciklusa biljaka i životinja, temperatura postaje viša, mnoge biljke počinju da rastu i cvetaju ranije u proleće i traju duže u jesen. Migracije ptica događaju se ranije i one lete na bliže lokacije od nekadašnjih, a u nekim zemljama se ptice uopšte više ne sele, jer im je klima pogodna tokom cele godine. Najviše pažnje danas izazivaju životinje na Arktiku, koje neće imati gde da migriraju, pošto nema hladnijih regiona – dakle, preti im nestanak!“ Predviđanja svetskih stručnjaka iz ove oblasti nisu nimalo optimistična. Naime, oni kažu da bi globalno zagrevanje moglo da doprinese masovnom istrebljenju divljih životinja u bliskoj budućnosti, delovanjem na čak milion vrsta, što je oko četvrtina svih poznatih vrsta. Ovo proročanstvo sa rezervom prihvata docent dr Aleksandar Ćetković, sa Biološkog fakulteta u Beogradu: „Izneta kalkulacija tehnički nije korektna, pa verovatno ne dolazi od stručnjaka. Naime, biološka nauka trenutno barata sa oko 1.750.000 otkrivenih i dokumentovanih vrsta živog sveta, od čega su 75 odsto životinje, ali i sa procenama da je realni broj znatno veći, odnosno da na Zemlji trenutno živi između pet i 30 miliona vrsta, a možda i više. Međutim, nesporno je da veliki procenat proučenih biljaka i životinja već spada u neku od zvaničnih kategorija ugroženosti, da su na putu ka izumiranju usled delovanja čoveka, a ovaj procenat stalno raste. Od konkretnih brojki ovde su bitniji trendovi, koji su nesporno veoma dramatični. Među brojnim uzrocima, klimatske promene za sada uglavnom nisu ključni razlog - nemaju veliki udeo u dokumentovanim slučajevima propadanja vrsta, ali ne znači da to neće postati u skoroj budućnosti.“ S druge strane, dr Anđelka Mihajlov kaže da postoje procene da jedna četvrtina svih biljaka i životinja na Zemlji može izumreti u narednih 100 godina, a gubitak jedne vrste direktno bi uticao i na izumiranje mnogih drugih: „Istraživanja na uzorku od 1.103 kopnenih biljaka i životinja pokazuju da će od 15 do 37 odsto njih izumreti zbog klimatskih promena do 2050. godine.  Brzi pomak na tehnologije koje manje emituju gasove sa efektom staklene bašte, u kombinaciji sa praćenjem ciklusa ugljenik, mogao bi spasiti od 15 do 20 odsto vrsta od izumiranja. Ove promene će veoma uticati i na čoveka. Najveći je problem što homo sapijens još nije doživeo ovakve klimatske promene, i sada je teško predvideti kako će se čovek prilagoditi rastu temperature na Zemlji”, kaže dr Mihajlov. Arktik je mesto gde se posledice globalnog zagrevanja osećaju dva do tri puta više nego u ostatku sveta, a polarni medvedi, čije je prirodno stanište Severni pol, u stanju su da plivaju devet dana kako bi pronašli novu ledenu kuću, jer se suočavaju sa velikim problemom – domovi u kojima žive tope se i nestaju... Ne stižu dobre prognoze od svetskih ekologa. Oni očekuju da će se krajem ovog veka otopiti arktička kapa, a da bi se to sprečilo, tvrde, hitno se mora smanjiti emisija ugljen-dioksida širom sveta. Otapanje leda na Severnom polu uzrok je zbližavanja izolovanih životinja različitih vrsta, pa se sve više rađaju hibridi – mešanci. Odgovornost čoveka prema flori i fauni je od ključnog značaja za opstanak živog sveta, ali i za čovečanstvo. To za NIN tvrdi i profesorka Radmila Stikić sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu: „LJudi treba da brinu o flori koja ih okružuje, jer im ona obezbeđuje ne samo hranu i energiju, kiseonik, već i reguliše temperaturu naše planete. Moraju se pojačati aktivnosti u konzervaciji i očuvanju biljnih vrsta u ekosistemima. Posebno je značajno održanje šumskih ekosistema jer se u njima nalaze dve trećine svih biljnih vrsta i doprinose stvaranju i očuvanju 80 odsto nadzemnih i 40 odsto podzemnih rezervi ugljenika koji su neophodni u lancima ishrane. Očuvanje šumskih ekosistema je jedan od najefikasnijih načina za smanjenje emisije ugljen-dioksida“, kaže prof. Stikić i dodaje: „U urbanim sredinama, u svetskim metropolama, povećavaju se zelene površine. Pokrenuta je i inicijativa ’zeleni krovovi’, koja bi trebalo da doprinese uštedi energije i opštem poboljšanju stambenih i ostalih životnih uslova. Korišćenje zelenih krovova je danas hit u građevinarstvu. Potrebna je i stalna edukacija stanovništva o efektima klimatskih promena, smanjenju emisije štetnih gasova i korišćenja fosilnih goriva, afirmacija inicijativa i projekata zaštite životne sredine na nivou lokalne zajednice, posebno onih koji su vezani za očuvanje biodiverziteta. U okviru Evropske unije sve više se finansiraju naučni projekti u koje su aktivno uključeni predstavnici lokalne zajednice i za njih se uvodi novi termin – ekspozoni.“ Srbija je daleko od zelenih krovova, ali naše biljke se ne razlikuju mnogo od drugih u oblasti jugoistočne Evrope po pitanju ugroženosti. Profesorka Stikić kaže da je problem što se većina pre svega poljoprivrednih kultura u toku letnjeg perioda nalazi u fazi najveće osetljivosti na sušu i visoke temperature i zbog toga gubici i ukupnog prinosa i kvaliteta mogu biti veoma veliki. „Taj problem se može rešiti navodnjavanjem, ali se u našoj zemlji navodnjava negde ispod pet odsto poljoprivrednih površina.“ Uticaj klimatskih promena oseća se i kod nas, a u narednim godinama, kako kaže dr Anđelka Mihajlov, možemo očekivati nove „stanovnike“: „U Srbiji se oseća globalno zagrevanje, ali tek će klimatske promene uraditi svoje, te za početak možemo očekivati neke nove insekte...“ Sat otkucava, sve brže, svetske vlade pokušavaju preventivno da utiču na efekat staklene bašte - te im ide, te ne mogu da se slože ko će da troši manje ili više benzina, da smanji emisiju štetnih gasova.... A koliko je situacija ozbiljna i da je neophodno odmah reagovati objašnjava dr Ćetković: „Za preventivne mere je kasno, mi ovde metaforički govorimo o spasavanju kuće koja već dugo gori, i postepeno gubi sve veći deo inventara, ali se za sada to dešava relativno sporo, mnogima skoro neprimetno (a dešava se svuda, naročito u raznim pomoćnim prostorijama, na unutrašnjim instalacijama, itd...). Pitanje je da li ćemo zaustaviti požar pre nego što bukne i zahvati ključne konstrukcije, a odgovor nemaju ni najveći svetski autoriteti u ovoj oblasti.“ Dok „zemlja gori“ flora i fauna pokušavaju da se izbore za opstanak. Belim medvedima, pingvinima, kitovima, slonovima..., izgleda da se ne piše dobro, te ne bi trebalo da nas iznenadi ako se za pedesetak godina neka životinja „hibrid“ prošeta kroz Srbiju u potrazi za ledom, ili ako trešnje procvetaju u januaru.