Norveška ostaje Norveška

Tama i tišina polako prekrivaju jedan od najgorih mirnodopskih pokolja koji je moderna Evropa videla, a svetska javnost Norvešku postepeno prepušta periferiji svoje pažnje, gde je i pre 22. jula mahom bila. Norveška se vraća u relativnu medijsku anonimnost svakako i stoga što je svet koji smo sagradili toliko tragično mesto da čak ni masakr 77 nevinih ljudi nema šanse da se na naslovnim stranama zadrži duže od nedelju dana. Tokom prethodne, sasvim obične svetske sedmice, Amerika se u poslednji čas dogovorila kako da spreči bankrot a da i dalje ostane raj za krupni kapital, sirijska vojska je tenkovima napala pobunjeni grad Hamu i ubila desetine demonstranata, u libijskom građanskom ratu i zvanično se više ne zna ko na koga puca, na rogu Afrike suša ugrožava živote 12 miliona ljudi, a uhapšeni meksički mafijaš Hoze Antonio Akosta Ernandez priznao je da je tokom svoje kratke karijere – 33 su mu godine – naredio 1.500 ubistava. I to je tek deo lavine ispod koje će nestati masakri u Oslu i Utoji. Zemlja koju nije uspeo da ubije Anders Bering Brejvik vraća se, međutim, u zapećak svetske scene delom i zbog onog „bravo“ sa početka teksta. Norveška je, naime, uspela da ostane Norveška u kritičnim prvim danima nakon tragedije. Barem za sada, u njoj nema ni „rata protiv terora“, ni „patriotskog akta“ ni hronično „crvenog“ stepena opasnosti od terorizma. Naprotiv. norveška bezbednosna agencija PST objavila je da se opasnost od terorističkih napada nije povećala. „Nema ničega u našim bezbednosnim procenama zbog čega bi bilo neophodno da podignemo nivo spremnosti“, rekao je direktor policije Ejstajn Malon. I dodao, mnogo efektnije: „Ne želimo da bodljikava žica, barikade i oružje budu deo norveške svakodnevice“. Norveška, jednostavno rečeno, prestaje da bude zanimljiva jer odbija da se pretvori u ratnu zonu. Nema sumnje, naravno, da će se takozvana bezbednosna kultura ove zemlje donekle promeniti. Ministar pravde Knut Storberget najavio je da će predložiti strože kazne za zločine mržnje, više neće biti moguće parkirati automobil pred samim foajeom premijerovih odaja – što je uradio sumanuti zločinac – a Oslo će zaposliti još stotinu policajaca. U Norveškoj, međutim, nema zapaljivih izjava, preventivnih hapšenja, paničnih prijava paranoičnih građana, predloga da se bezbednjaci puste da se prisluškivačima igraju po volji ili zahteva za uvođenje smrtne kazne. Nema ni DŽordža Buša da objavi novi krstaški rat, ali zato ima premijera Jensa Stoltenberga da kaže da će „norveški odgovor na nasilje biti više demokratije, više otvorenosti i više građanskog učešća u politici“. Bezbednosne propuste norveške policije, sve u svemu, mnogo je oštrije kritikovala strana štampa nego oni najpozvaniji – sami Norvežani. Stoltenberg je prema nekim analizama norveške štampe dobio 94 odsto podrške za upravljanje krizom, a opozicija, inače bučna kao u bilo kojoj drugoj zemlji, takođe nije našla razlog da kritikuje „bezbednosnu naivnost“. U Norveškoj, čini se, i dalje nikome ne pada na pamet da se za građanske slobode bori mlateći ih pendrekom. Ako najcrnji dan savremene norveške istorije negde postavi novu bodljikavu žicu oko ljudskih prava, to će po svoj prilici biti drugde, a ne u Norveškoj. Biće, na primer, u Engleskoj, gde je policija vestminsterskog okruga u Londonu na Brejvikov zločin reagovala tako što je građanima preporučila da joj prijavljuju svakog anarhistu. Genijalne ideje da se protiv desničarskog ekstremizma bori tako što će nadzirati ljude levičarskih uverenja verovatno se neće dosetiti nijedan Norvežanin. Slučaju Andersa Brejvika za sada nedostaje i međunarodna komponenta, što dodatno doprinosi laganom jenjavanju planetarne pažnje. Bojazni da je on pokušavao da nabavi spore antraksa na međunarodnom crnom tržištu, spekulacije nekih ruskih medija da je ubica dobio obuku u vojnoj sabotaži od bivšeg agenta KGB u Minsku, kao i Brejvikova hvalisanja o raznovrsnim internacionalnim mrežama istomišljenika nisu potvrđena. Šefica već pomenute PST Jane Kristijansen i šef policije Osla Johan Fredrikson odvojeno su izjavili da nema nikakvih dokaza da je Brejvik iza sebe imao ma kakvu domaću ili međunarodnu podršku. Zločinac iz Osla, kako stoje stvari, ubijao je sam. Kada imamo masovnog ubicu, često imamo i pitanje o njegovoj „normalnosti“. Često, a ne uvek, jer se pitanje „normalnosti“ ređe postavlja kada bombe eksplodiraju u ime islama. Tada nam se mahom čini dovoljnim objašnjenje da je reč o mržnjom zadojenom fanatiku. Brejvik je, pak, jedan od nas, Evropljana, bele rase, a mi i mržnja i fanatizam i varvarstvo, to – molim vas – nekako ne ide zajedno. Zato je epitet „ludak“ uz ime ubice, barem u prvim izveštajima o pokolju, mada ne u opštoj upotrebi, bio upadljivo čest u evropskim i američkim medijima. Međutim, dokaza Brejvikove uračunljivosti – to jest sposobnosti da upravlja svojim postupcima i da shvati njihove posledice – bilo je isuviše da bi ta iluzija opstala. Ponovimo samo da je reč o čoveku koji je masakr pripremao devet godina, koji za to vreme nije navukao ničiju sumnju, koji je svoj zločin nazvao „užasnim, ali nužnim“, i koji ga je objasnio na 1.500 strana koje jesu sulude, ali i suviše koherentne da bi bile delo „ludaka“. Na stanovištu da je Brejvik uračunljiva osoba stoji i vodeći norveški forenzičar Torjai Rajgnestad. On je izjavio da bi neuračunljivoj osobi čak i vožnja od Osla do Utoje bila previše komplikovana. Mada je norveški državni tužilac Tor-Aksel Buš najavio da ni optužnicu, a kamoli presudu protiv Brejvika nećemo imati pre 2012. godine, zaključak da masovni ubica nije bolesnik, već mržnjom zadojeni desničarski fanatik, teško se može nazvati ogrešenjem o zakonski proces. Do 2012. masakri u Oslu i Utoji biće arhivirani svugde osim u Norveškoj. Ono što ne sme da bude arhivirano nigde jeste razumevanje za Brejvikov pokolj koje je stizalo i iz takozvanog „mejnstrima“ evropske politike. Član italijanske – pardon, padanske – Lige za sever i poslanik Evropskog parlamenta Mario Borgecio rekao je da se sa nekim Brejvikovim idejama u pogledu islamske pretnje Evropi „svakako može složiti“. Dodao je da je norveški masakr „greška multirasnog društva“ i začinio nazvavši takvo društvo „odvratnim“. Borgeciov stranački kolega Frančesko Speroni branio je prijatelja od ogorčenja javnosti rekavši da su „Brejvikove ideje odbrana zapadne civilizacije“, te da ne vidi zašto bi Borgecio trebalo da podnese ostavku. Speroni je, inače, takođe poslanik Evropskog parlamenta, gde vodi poslaničku grupu pod imenom „Evropa slobode i demokratije“. Erik Helsborn, lokalni političar parlamentarne stranke Švedskih demokrata rekao je da se „u Norveškoj koja pripada Norvežanima ovakva tragedija nikada ne bi dogodila“. Svi oni, naravno, osuđuju nasilje. To je, međutim, nevažno. Mogu ga i ne osuditi. U svetu u kome većina ljudi provodi život u egzistencijalnim brigama, a to važi i za Evropu, svaka izjava poput Borgecijeve ili Speronijeve nuđenje je žrtvenog jarca i poziv je na linč. Ali onda, da li treba zaboraviti da je Dejvid Kameron proglasio multikulturalnost Britanije propalom? Da je holandska ministarka za imigraciju Rita Verdonk pre nekoliko godina htela da imigrante obeležava bedževima? Ni Norvežani, nažalost, nisu nevini za kugu evropskog rasizma. Mnogi su norveški muslimani vređani, i mnogima je prećeno u prvim satima nakon eksplozije u Oslu, jer su čak i Norvežani pretpostavljali da je reč o „islamskom terorizmu“. A ako je terorista musliman, onda su svi muslimani teroristi, i ova falična i ubilačka logika vredi čak i za mnoge Norvežane. Zato bravo za Norvešku, ali sa strahom u srcu.