Pretnja konačne propasti

Nekima od najrazvijenijih zemalja zbog prezaduženosti preti bankrot, a svet se nalazi pred najvećom finansijskom krizom od Drugog svetskog rata naovamo. Političari i bankari grčevito traže rešenja. Američka uprava federalnih rezervi je pod sve većim pritiskom da preduzme mere kako bi ublažila paniku na finansijskom tržištu, a Evropska centralna banka daje milijarde dolara za otkup bezvrednih državnih obveznica Ova nedelja je na svetskim berzama počela veoma, veoma loše. Prvo su azijske berze zabeležile velike gubitke, a kako su se otvarala finansijska tržišta po Evropi i SAD, tako su se počele množiti negativne vesti i naslovi tipa “crni ponedeljak, utorak...”. Akcije vodećih firmi su padale i padale, čak ni intervencija Evropske centralne banke, koja je za nekoliko milijardi evra otkupila državne obveznice Italije i Španije nije zaustavila dramatični pad. Dolar je gubio vrednost, zlato je dostiglo rekordnu cenu. Političari su sve nervozniji, a njihovi birači sve bešnji. Zbog ogromne prezaduženosti Vašingtona čak su i američke državne obveznice izgubile svoju top-vrednost, a kreditni rejting SAD je sa najbolje pozicije AAA pao na AA+. Time je i američki dolar automatski pretrpeo snažan udarac kao svetski vodeća valuta. Sve to ima razarajuće posledice: širom sveta akcije na berzama danima dramatično gube vrednost, a šef Evropske centralne banke (ECB), Žan-Klod Triše ocenjuje da se svetski finansijski sistem nalazi u najdubljoj krizi još od Drugog svetskog rata. U utorak se nastavila panika na berzama. Vodeći američki indeks Dow Jones je pao za 5,55 odsto i dostigao najniži nivo od oktobra prošle godine, a slične dramatične gubitke su zabeležili i ostali berzanski indeksi u Nemačkoj, Japanu i drugde. Dolar je nastavio da pada u odnosu na evro, jen i švajcarski franak. Istovremeno, zlato poskupljuje svakog dana i ove nedelje je dostiglo najvišu cenu u istoriji: jedna fina unca zlata (31,1 gram) je dostigla cenu od 1196,5 evra, zato što ulagači nastavljaju da panično prodaju riskantnije investicije u strahu od novog talasa recesije u SAD i zauzvrat kupuju zlato i jake valute. Sve ove potrese je, po već skoro ustaljenom običaju, izazvala najjača svetska privreda i najprezaduženija zemlja sveta. Jer, kad kihne Amerika, “ostatak” sveta dobije zapaljenje pluća, kako je neko nekada rekao. Ogromno zaduženje SAD, koje je u utorak iznosilo 14,6 biliona dolara (a raste svake sekunde za nekoliko stotina hiljada dolara!!!), pretilo je da velesilu dovede do bankrota. Posle dugih rasprava i prepiranja postignut je istorijski dogovor između vladajućih demokrata i opozicionih republikanaca. Direktna posledica sporazuma u Vašingtonu, kojim je dozvoljeno povećanje duga, bio je pad rangiranja Amerike od strane kredit-rejting agencije Standard & Poor’s, što je izazvalo bes političara, ali i panično reagovanje svetskog finansijskog tržišta, koje nisu očekivali ni najpesimističniji eksperti. “Šokirani smo što se ovo tako brzo desilo, sve je jako emotivno”, rekao je u utorak jedan berzanski stručnjak u Londonu. U američkoj prestonici je u utorak uveče (kada je ovaj broj NIN-a već zaključen) trebalo da se održi sastanak Uprave federalnih rezervi (Fed), institucije koja je pod sve većim pritiskom da preduzme mere da bi ublažila paniku na finansijskom tržištu, izazvanu mogućnošću novog talasa recesije u SAD. Analitičari ističu kako je problem u tome što je ograničen obim mera koje bi Fed mogao da primeni, pa neki dovode u pitanje delotvornost eventualnog budućeg stimulativnog programa, prenose američki mediji. Većina analitičara ne očekuje da će Fed izvršiti neku veću promenu monetarne politike, a neki se pitaju da li nedavni šokovi na berzama uopšte zahtevaju intervencije američke centralne banke. Ekonomisti koji tvrde da Fed nema baš puno manevarskog prostora podsećaju da su kamatne stope blizu nule, a Fedov bilans stanja iznosi rekordnih 2,9 biliona dolara, zahvaljujući primeni programa nekonvencionalnog „labavljenja monetarne politike”. Harvardski profesor i nekadašnji glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, Kenet Rogof je sadašnju krizu nazvao “velikom kontrakcijom”, kakve se dešavaju svakih 75 godina. On očekuje dalje padove na tržištima i optužuje evropske državnike da su mislili, kao i većina finansijskih analitičara, da će se sadašnja recesija rešiti sama od sebe. Vlasti treba javno da priznaju da se do danas nagomilani dugovi nikada neće moći u potpunosti vratiti, rekao je on francuskom listu “Liberasion”. On ne isključuje mogućnost da bi neke zemlje jednostrano mogle da istupe iz evrozone, kako bi sačuvale svoju privredu. I dok neki panično viču da je svet na ivici (finansijske) propasti, racionalniji ekonomisti pokušavaju da smire strasti. Jedan od najuglednijih nemačkih ekonomista Peter Bofinger ne vidi „nikakav racionalni“ razlog za ogroman pad vrednosti akcija. Privrede razvijenih zemalja ne beleže tako radikalne padove, stoga na aktivnosti svetskih berzi utiču „psihološki faktori, a naročito ponašanje po uzoru na mentalitet stada“. Suštinski razlog sadašnje krize jesu napori pojedinih država da pokušaju da izglade posledice nedavne krize nastale na tržištu nekretnina i novca. Te države su stvorile preambiciozne programe za podršku bankama i podsticanje konjunkture – a to je izazvalo dužničku krizu, kaže Bofinger. Akcije su na svetskim berzama od početka maja izgubile na vrednosti čak 20 odsto. Najnoviji podaci Kine o stopi inflacije većoj od očekivane su povećali strepnje investitora, već ionako zabrinutih zbog sporog privrednog rasta i sniženja kreditnog rejtinga SAD, kao i dužničke krize u Evropi. Panika oko evropske krize je ipak nešto splasnula, budući da su prinosi na italijanske i španske državne obveznice pali nakon odluke ECB da počne otkup tih obveznica. Ali upravo ova intervencija ECB izaziva polemiku unutar Unije, jer prevazilazi stvarna ovlašćenja Centralne evropske banke. Zadatak ECB je da utiče na tržišna kretanja putem monetarne politike – znači štampanjem ili povlačenjem gotovog novca i snižavanjem ili povećanjem osnovnih kamata. Otkup državnih obveznica, međutim, znači, da se ECB bavi i fiskalnom politikom, čime gubi svoju originalnu nezavisnost, a istovremeno „razvodnjava“ finansijsko tržište, kako je rekao jedan nemački bankar. Jer, ECB otkupljući obveznice prezaduženih zemalja kupuje nešto što očigledno niko ne želi i što, samim tim, nije više toliko vredno. Tim merama se naravno raduju bankari i investitori, pa i špekulanti, koji se sada mogu ratosiljati svojih skoro bezvrednih papira, a istovremeno se oslobađaju svakog rizika, koji sada prelazi na Evropsku centralnu banku – i time, automatski, na celu evrozonu. Posebno se u Nemačkoj čuju oštre kritike ovakve politike, pa se čak ističe da ECB ne treba da pomaže Italiji, jer je njena privreda, navodno, sposobna sama da rešava nagomilane teškoće. Prezadužena Italija je postala najveći problem evrozone, veći čak i od poslovično prezadužene Grčke. Ukoliko najnoviji pokušaj stabilizacije te privrede kroz paket mera štednje i otkupom obveznica ne uspe, čitavoj evrozoni preti bankrot, upozoravaju eksperti. Dug Italije iznosi 1.900 milijardi evra, što čini 120 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Rim mora da se dodatno zaduži u naredne dve godine za dodatnih 200 milijardi evra, kako bi samo isplatio prispele kamate i otplatio stare kredite. Apeninska republika je treće po veličini tržište obveznica na svetu. Ako bi tu došlo do ozbiljnih poremećaja ili do sloma tog tržišta to bi izazvalo međunarodnu finansijsku krizu, prema kojoj bi ova današnja izgledala naivno, tvrde analitičari. Stoga EU mora svom važnom članu da pomogne po svaku cenu. Naravno, ECB je imala i preduslove za ovu najnoviju finansijsku podršku: od italijanske vlade se zahteva da ubrza privatizaciju komunalnih preduzeća, kao i da sprovede reformu tržišta rada – a sve su to bolni zahtevi, koji nailaze na žestoke otpore javnosti. Slično je i u prezaduženoj Španiji, četvrtoj po značaju ekonomiji Evropske unije, koja je takođe u žiži finansijskih tržišta. Madridu je sve teže da nabavi svež novac, a i kada ga dobije, obavezuje se na visoke kamate. Strani investitori zaziru od ulaganja, jer Španija pati od recesije i ima najvišu stopu nezaposlenosti u evrozoni. Skoro svaki drugi mladi Španac ili Španjolka je bez posla i bez nade da će se to uskoro promeniti. Tako od ovog proleća širom zemlje se širi protestni pokret „Indignados“ (Ozlojeđeni), koji okuplja prevashodno omladinu besnu zbog ekonomske krize, nezaposlenosti i rigidnih mera štednje vlade, kojima su skresana mnoga do sada nasleđena prava. „Ozlojeđeni“ zahtevaju korenite društvene i ekonomske reforme, ali Španija, kao zavisna članica EU i evro-zone, to ne može sama da uradi, čak i kad bi htela. Rejting agencije Rejting agencije su institucije koje imaju za cilj da pojedinačnim i institucionalnim investitorima pruže valjane informacije u vezi sa finansijskim zdravljem emitenta odnosno o njegovoj sposobnosti da izmiruje obaveze nastale po osnovu izdatih hartija od vrednosti. Dakle, predmet analize i procene su emitenti, pre svega, dužničkih finansijskih instrumenata, bilo da su u pitanju kompanije ili razni nivoi javne uprave. Tema rejting agencija mogu biti i same zemlje kada se faktički ocenjuju ukupni ekonomski uslovi na jednom tržištu koje čine stanje javnih finansija, devizne rezerve, transparentnost tržišta kapitala, investicije, politička stabilnost i dr. Većina najpoznatijih rejting agencija (Fitch, Moody’s, Standard & Poor’s) otpočela se razvijati početkom prošloga veka u SAD. Ubrzani razvoj tržišta kapitala 70-ih godina doneo je prve veće promene u funkcionisanju ovih ustanova koje su faktički dobile nacionalni i privilegovan status na koje su bili upućeni svi emitenti kojima je rejting bio neophodan. Ova trapava regulacija, kao i potencijalni konflikt interesa nastao naplaćivanjem usluga direktno od emitenata bili su, kasnije će se ispostaviti, uvod u totalnu degradaciju i gubljenje legitimiteta ove industrije. Premda je registrovano stotinak rejting agencija u svetu, tri od njih Fitch, Moody’s i Standard & Poor’s drže oko tri četvrtine tržišta. Ovakva pozicija vremenom je ovim institucijama davala dominantan tretman na tržištu i preveliki uticaj, dok su emitenti u nameri da emituju hartije sa visokim rejtingom bili osuđeni na nekonkurentsku uslugu ovih oligopola. Dodatnih problema ovoj industriji doneo je konflikt interesa nastao iz činjenice da se finansira od strane emitenata zainteresovanih da njihov rejting bude što viši (samim tim troškovi prikupljanja kapitala niži). Ovakva uzročno-posledična sprega vodila je veštački visokim rejtinzima i nespremnosti agencija da, kada je to bivalo očito, snize ocenu, jer bi ovo dalje vodilo eroziji klijenata i posla u budućem periodu. Takođe, vremenom, ustaljena praksa agencija je postalo savetovanje klijenata u strukturiranju hartija kako bi se dobio zadovoljavajući rejting. Ove radnje kulminirale su za vreme hipotekarne krize tokom koje se ispostavilo da je masa strukturisanih proizvoda u svojoj pozadini nosila ili mršav ili nikakav kolateral, premda su se prodavale pod najvišom rejting ocenom. Štaviše, agencije su odlagale snižavanje rejtinga ovih hartija što je samo ubrzalo kasniju krizu i oštrinu njenih posledica. Istini za volju, treba reći da i rejting agencije svoje ocene dodeljuju na osnovu inputa klijenata (emitenata), pa su i ove institucije u praksi često bile obmanjivane, a sve usled namere klijenta da obezbedi što jeftiniji pristup tržištu kapitala. Američka Komisija za hartije od vrednosti (Securities and Exchange Commission) nakon izbijanja hipotekarne krize sprovela je istragu ne bi li utvrdila da li su agencije bile „izmanipulisane“ u ocenjivanju kompleksnih proizvoda u čijoj su osnovi bile hipoteke. Rezultati su bili veoma skromni, odnosno tek ukidanje savetodavne uloge ovih ustanova, te propisivanje različitih načina u bodovanju prostih i strukturisanih finansijskih instrumenata. Aktuelni odnos američke države i S&P-a pokazao je da ovaj segment tržišta kapitala i dalje u veoma dubokoj krizi te da je u bliskoj prošlosti napravljena tek kozmetika kada je u pitanju deregulacija ovih institucija. Kao i za ostale reformske stvari, novi talas krize bi mogao biti dobar alibi za sređivanje stanja na tržištu rejting agencija, ali sudeći po idejama vodećih američkih političkih elita to će biti teško ostvarivo. Nenad Gujaničić, Sinteza invest grupa DŽek Kvin Nema olakšanja U napetoj raspravi o budžetskom deficitu kako u Kongresu, tako i u Senatu, dominirali su u velikoj meri kongresni lideri. Može se očekivati da ćemo iste ove lidere videti i u središtu nastavka diskusije oko mera smanjenja deficita, s obzirom na centralnu ulogu Zajedničkog komiteta, koji uskoro treba da bude imenovan. Zadatak ovog tela je da identifikuje buduća područja kresanja izdataka i, ako je to moguće, povećanja prihoda. Panel od 12 članova Kongresa, iz obe partije i oba doma, biće sastavljen od pojedinaca posvećenih stavovima svojih vođa u dotičnim domovima, te je verovatnoća podele u bilo kojoj od dve partije u najboljem slučaju ekstremno mala. Desi li se ipak neki takav slučaj automatski će se aktivirati mere koje će biti bolne za obe stranke i njihovo članstvo. U narednim nedeljama i mesecima brojne industrije će proučavati relativne zasluge (i mogućnost sprovođenja) kompromisnog rešenja između članova panela, s jedne strane, a s druge, o primeni mera za aktiviranje. Nemojmo smetnuti s uma da ako se pokrenu te aktivnosti, očekivana kresanja troškova se neće desiti pre 2013. A u 2012. će Kongres biti slobodan da modifikuje ili povuče bilo koje od ovih kresanja putem redovnog zakonodavnog postupka. Mnoga su pitanja ostala posle prošlonedeljnog glasanja o zakonima o zaduživanju. Slede neki od detalja ovog dogovora: Dvopartijski dogovor o zaduženju uključuje tri povećanja nivoa zaduženosti, trenutno povećanje od 400 milijardi dolara na 14,7 biliona dolara i dva sledeća povećanja od 500 milijardi dolara i 1,5 biliona – koji zajedno iznose 2,4 biliona dolara do kraja 2012. godine. Sporazum identifikuje skoro jedan bilion dolara inicijalnih smanjenja troškova u narednih deset godina i formira poseban zajednički komitet, koji treba da identifikuje dodatnih 1,5 biliona dolara u budućem smanjenju troškova za deset godina. Imenovanje određenih članova u ovaj komitet može da ukaže na pravac budućih rezanja troškova ili eventualnih promena poreza. Ipak, čitav proces će veoma naličiti na pregovore oko kresanja budžetskih izdataka, kojima je u velikoj meri dominiralo vođstvo u oba doma. Zakon o kontroli budžeta predviđa i formiranje kongresnog zajedničkog komiteta za odabir, čiji je cilj da reducira budžetski deficit za najmanje 1,5 biliona dolara u narednih deset godina. Za glasanje u tom komitetu biće dovoljna prosta većina, kako bi se usvojile preporuke i zakonski nacrti, koji se šalju predsedniku, Predstavničkom domu i Senatu. Debate o tim predlozima su ograničene i nisu dozvoljeni nikakvi amandmani, što znači da u svakom od domova postoji mogućnost samo prihvatanja ili odbijanja. Ako ovaj zajednički komitet ne bude mogao da predloži nove zakone, biće pokrenuto opšte kresanje troškova od 1,2 biliona dolara (50 odsto za odbranu, 50 odsto za nevojni sektor). (Autor je predsednik lobističke firme “Quinn Gillespie & Associates” , bivši predsednik Demokratske stranke SAD i šef kabineta predsednika Klintona. Tekst prenosimo uz odobrenje East West Bridge iz Beograda) Neizvesna jačina udara Ignorisanje, populističke izjave i tromost Srbiju su tokom prethodne krize, 2008. godine, kada je panika zavladala čitavim svetom, skupo koštali Katastrofa na svetskim berzama mora uticati i na Srbiju – naravno, pitanje je kako, koliko i šta je moguće uraditi da se negativni efekti maksimalno smanje. Srbija nije izolovana od svetskih uticaja, i finansijska kriza, koja se po prirodi stvari direktno preliva na kompletnu ekonomiju, uticaće i na nas. Dalje smanjivanje stranih investicija i drugi negativni efekti mogu dovesti do serije loših posledica, uključiv rast nezaposlenosti, smanjivanje kupovne moći, slabljenje ekonomije i privrede u celini. Predsednik vlade Mirko Cvetković, koji je na početku krize iz 2008. govorio da bi ona mogla čak i da podstakne srpsku privredu, kao svojevrstan izazov, ovaj put je hitno reagovao i sazvao sastanak sa predstavnicima Narodne banke, resornim ministrima i članovima Fiskalnog saveta o tome kako da Srbija dočeka dolazak nove krize. U trenutku izlaska ovog broja NIN-a trebalo bi da je već poznat rezultat tog sastanka. Brzina i kvalitet državne reakcije odraziće se na realan život građana. Ignorisanje, populističke izjave i tromost Srbiju su tokom prethodne krize, 2008. godine, kada je panika zavladala čitavim svetom, skupo koštali. Bio je to rezultat procene domaćih političkih lidera koji su pozicionirajući se na javnoj sceni smelo i bahato najavljivali da će kriza Srbiju ne samo zaobići, već da je ona može iskoristiti u pozitivnom smeru. Bio je to neodgovoran i u krajnju ruku bezobrazan odnos političke elite prema državi i njenim građanima. Rizik da će se mračan scenario zaista odigrati postoji, ali malo ko od srpskih ekonomista veruje da je on baš neminovan za Srbiju, pogotovo jer je premijer reagovao dovoljno brzo. Ipak, svaki neodgovoran potez države u uslovima ovako značajne svetske krize i izostanak plana o kontramerama hod je na ivici provalije. On može dovesti državu pred bankrot. Dodatno ugrožena sopstvenim siromaštvom, velikom nezaposlenošću, atrofiranom privredom, Srbija je pred novom raskrsnicom i niko ne može sa uverljivom ozbiljnošću da predvidi kojim intenzitetom će finansijska kataklizma koja se odigrava s one strane Atlantika udariti, kao reakcija, na naše finansije i u kom pravcu će nas odvesti. Pred Vladom Srbije je zadatak da razmotri sve moguće negativne efekte na koje se kriza može odraziti i da pripremi kontramere o kojima pre sastanka ništa konkretno nije rečeno. Miodrag Mihajlović, šef pres-službe Vlade Srbije, kaže da te mere Vlada razmatra, ali da ne zna da li će one, i kada, biti prezentovane javnosti. Iz kabineta premijera Mirka Cvetkovića uoči odlaska ovog broja u štampu, u utorak uveče, za NIN kažu da prate događaje na svetskoj sceni, ali da niko ne može da predvidi u kom pravcu idu i kako će se odraziti na Srbiju, te da je još suviše rano odrediti kontramere. Šta se događa sada? Iako ima uvid u najnovije, revidirane podatke o realnoj američkoj privrednoj aktivnosti, a oni ukazuju na to da je situacija još lošija no što je to izgledalo, Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Republike Srbije i dalje je jedan od optimista. On, za razliku od katastrofičara, računa na skromni udar krize na domaćem terenu. Ipak, kaže: „To što verujem da nećemo ući u krizu istog intenziteta kao 2008. godine i nije za utehu. Ni mala kriza, nakon velike, nikako nije dobra.“ To ne znači da Vukčević u potpunosti isključuje i razorne efekte. Berze već naslućuju da svetska privreda ne ide očekivanim tokom i tu vidi možda čak i veći problem od finansijskih turbulencija vezanih za rejting i javni dug SAD. Razmatranje svih mogućih scenarija navodi ga na zaključak da u postojećim okolnostima, jednostavno, ne postoji jedan izvesno dobar put za Srbiju. Ta situacija zahteva, kako preporučuje, oprez. Oprez građana i države. Navikli na vođenje internih ekonomija u oštrim, surovim uslovima decenijskih finansijskih kriza, Vučković našim građanima gotovo nema šta da savetuje. „Oprezno i bez bilo kakvog preteranog trošenja i zaduživanja“, ipak kaže. To u čemu su građani i inače disciplinovani, na šta ih primorava realna situacija, važi i za državu. Politička elita mora striktno da sledi sledeća uputstva, ako želi da izbegne bankrot države. Bez obećanja. Potpuna disciplina. Održavanje javnih rashoda na planiranom nivou. Bez ambicioznih, raskalašnih planova. Strogo pridržavanje propisanih granica u pogledu budžetskog deficita i javnog duga. Obećanja i kratkoročni populistički potezi u rizičnim momentima poput ovog, mogu biti ne samo veoma opasni. „Ne bi bilo dobro da u predizbornom periodu politika preuzme primat nad ekonomijom i ponovo uzme privredu za taoca“, upozorava Vučković. Odgovorno ponašanje isključuje paniku, ali ne i ignorisanje strepnje o ulasku u istu krizu kao 2008. godine. „Moguće je da se to desi. Rizik je isti, ali ne možemo reći da će tako izgledati. Primetan je pad na Beogradskoj berzi, ali ako želimo da budemo optimisti - to može biti prolazna berzanska panika nakon koje ćemo uploviti u mirnije vode“, kaže Vučković. Negativni scenario ne možemo isključiti, jer smo deo svetske privrede, i to se pokazalo i 2008. godine, kada smo gotovo momentalno, u isto vreme sa svetom i mi upali u krizu. Ta kriza iz 2008. godine podnela je račun za opadanje aktivnosti industrijske proizvodnje, pad bruto domaćih proizvoda, pad plata, za one koji su imali sreću da zadrže posao, i, porast nezaposlenosti, naravno. Hoće li nova kriza prouzrokovati pad investicija u Srbiji? I bez krize Srbija je beležila usporavanje investicija, talas privatizacije je gotovo okončan, krupnih investicija i nije bilo. Moguć je odlazak pojedinih investitora, to je logičan zaključak, ali od prodaje investicija ne treba praviti paniku. Može se očekivati i porast kamatnih stopa. Da je porast kamatnih stopa neizbežan, ubeđen je Đorđe Đukić, ekonomista. Da Srbija ne može da ostane imuna na finansijsku kataklizmu koja se dogodila u SAD za njega je bilo jasno već nekoliko dana nakon što je stigla ključna vest o smanjenju rejtinga SAD, koja je direktno i silovito gotovo u momentu uticala na kretanja na finansijskim tržištima. Olakšavajuću okolnost za Srbiju u ovoj krizi on vidi u činjenici da je nemačka privreda izašla iz krize a da je veliki deo našeg izvoza namenjen baš tom tržištu. „Međutim, zbog velike verovatnoće izbijanja nove recesije u svetu, mogu biti ugroženi naši izvoznici u delu plasmana svoje robe na druga područja, a uz to i domaći uslovi poslovanja im nisu naklonjeni“, navodi on. Niko od ozbiljnih profesionalaca ne može proreći koliko će kriza trajati u svetu i u zemlji. Đukić kaže da Srbija samo efikasnim prilagođavanjem može umanjiti njeno negativno dejstvo i izbeći rizik od bankrotstva zemlje. Vladajuća politička elita, smatra, treba da proceni težinu dejstva spoljnih faktora na domaću privredu i munjevito da reaguje kontramerama, gde je to moguće. Svako dalje zaduživanje države za njega je hazardno u ovim uslovima. U suprotnom, post festum ćemo saznati šta se desilo, a poreski obveznici platiće cenu na kraju. Državna bankrostva Dužan kao Grčka... • Prva evropska zemlja koja je ostala bez novca bila je Engleska 1340. godine. Kralj Edvard II nije bio u stanju da vrati kredite italijanskim bankama. Pozajmljeni novac je potrošen na neuspelu invaziju Francuske, koja je dovela do Stogodišnjeg rata. A prezadušenost Britanije je dovela u finansijske teškoće i fjorentinske banke, koji su olako davali novac krunisanim glavama. • Titulu rekordera državnih bankrota drži Španija. Ne računajući aktuelnu krizu, ta zemlja je do sada 13 puta upala u “dužničko ropstvo”. Samo tokom vladavine Felipa II Španija je tri puta bankrotirala: 1557, 1575. i 1596. jer je on vodio silne ratove, koji su zahtevali i do 90 odsto budžeta, a novca za to nije bilo. • Najveći zvanični državni bankrot je objavila Argentina 2002. Finansijski sistem te latinoamaričke zemlje se urušio zbog više od 100 milijardi dolara spoljnog duga. Uzroci su bili prezaduženost zemlje i precenjena vrednost nacionalne valute – pezosa – prema dolaru. • Da čak i suvo grožđe može dovesti do državnog bankrota pokazuje Grčka (odatle potiče i poznata uzrečica). Najvažniji izvozni artikal je krajem 19. veka bilo suvo grožđe, jer mu je cena skočila zvog boleština koje su napale francuske vinograde. A onda su Francuzi uveli zaštitne carine, njihovi vinogradi su se oporavili, te je cena tog artikla višestruko pala, a Grčka je bankrotirala. • Rusija je 1998. po peti put u svojoj istoriji doživela bankrot. Moskva nije mogla da isplati državne obveznice u vrednosti od 13,5 milijardi američkih dolara. Razlog je bio pad cena sirove nafte, kao i visoka zaduženost ruske privrede.Tada su ruski oligarsi zaradili neverovatna bogatstva. • Nekada moćna Osmanska imperija je 1876. morala da proglasi državni bankrot. Razlog je bila proizvodnja svile i vune, važnih izvoznih atikala, jer se Carigrad više nije mogao meriti sa masovnom proizvodnjom evropskih fabrika. Osim toga, u to vreme padaju i ustanci i ratovi na Balkanu, koji su mnogo koštali Portu. A državnu kasu je praznila i ogromna birokratija, čije potrebe ni povećani porezi – koje seljaci nisu hteli da plaćaju – nisu mogli da namire. • Francuska je 1805. bila na ivici bankrota, zbog mućki jednog trgovačkog konzorcijuma, koji je špekulisao sa španskim rezervama srebrom u Meksiku. Moćni Napoleon je tada osudio stvaranje “lažnog novca”. Ta zemlja je između 1500. i 1800. doživela ukupno osam bankrota. • Nešto kasnije, 1811, bankrotirala je i austrijska carevina. Pošto je Beč izgubio peti koalicioni rat protiv Francuske i morao da plati reparacije od 85 miliona franaka – carske finansije su se raspale. Ali Bečlije nisu naučile lekciju: 1812. Carevina se opet zadužila da bi ratovala protiv Napoleona – i bankrotirala je. • Meksiko je od svoje nezavisnosti (1821) preživeo osam bankrota. Poslednji put je država priznala svoju insolventnost 1982, kada je obznanjeno da su nagomilani spoljni dugovi u visini od 80 milijardi dolara – a veći deo domaćeg kapitala je pobegao u inostranstvo. Branko Radulović Dorćol Menhetn Na Šestoj aveniji na Menhetnu stoji neobičan časovnik koji umesto sekundi broji dolare. Svake sekunde časovnik pokazuje tačan iznos javnog duga SAD. Početkom ove nedelje, prolaznici su mogli da vide da je dug prešao 14,5 biliona dolara. Da bi se pojavio pomenuti iznos na displeju časovnika potrebno je četrnaest cifara. Od ukupnog duga, deset biliona (ili hiljada milijardi) je u rukama privatnog sektora i stranih poverilaca uključujući i države poput Kine. Za samo tri godine od početka krize učešće državnih hartija od vrednosti SAD u portfelju pomenutih “investitora” uvećano je za više od četiri hiljade milijardi dolara. Ovaj dramatičan skok zaduženosti je pre par godina zahtevao dodavanje cifara na pomenutom časovniku. Iako su SAD zasipale tržište dužničkim hartijama od vrednosti, ono je sve te obveznice i zapise gotovo nezajažljivo prihvatalo. Naravno, razlog kontinuirane potražnje državnih zapisa i obveznica SAD svakako nije bio visok prinos, već sigurnost, a u slučaju Kine i želja da se spreči jačanje domaće valute. Dolare od uvoza Centralna banka Kine koristi za kupovinu obveznica SAD, čime povećava tražnju za dolarom i održava kurs koji pogoduje kineskom izvozu. Bilo kako bilo, kreditni rejting SAD je smanjen i tržišta su reagovala. Iako se u prvi mah misli da pad rejtinga treba da poveća cenu daljeg zaduživanja SAD (smanji cenu obveznica i zapisa koju investitori plaćaju za obećanje da će im biti vraćena određena dolarska suma u budućnosti), to ne mora, a verovatno i neće, biti slučaj. Paradoksalno, slabiji rejting dodatno uvećava tražnju za državnim hartijama od vrednosti. Naravno, ovo važi samo u određenim okolnostima, a ne u situacijama u kojoj se nalaze države poput Grčke. Razlog je zapravo jednostavan. Slabiji rejting državnih hartija od vrednosti znači da su i korporativne hartije (u toj državi) manje sigurne. Investitori, nemajući adekvatnu zamenu, u strahu od daljeg pogoršanja situacije „beže“ i dalje u relativno sigurnije državne hartije. Takođe, tržište dužničkih hartija od vrednosti vlade SAD je jedino dovoljno veliko, pa bez obzira na sigurnost, tržišta državnih hartija drugih zemalja sa najboljim rejtingom ili tržišta dragocenih metala jednostavno nisu dovoljna da utole „glad“ za sigurnošću. U svakom slučaju zabrinutost od novog pogoršanja i recesije raste. Razlog je jednostavan. Ono što se „vredno“ guralo pod tepih skoro jednu deceniju, nije moguće rešiti za dve ili tri godine. Pored toga, ni ekspanzivna monetarna, ni ekspanzivna fiskalna politika nisu, niti mogu (uz prihvatljive posledice) rešiti osnovni problem koji generiše krizu – problem prezaduženosti. Sa fiskalne strane, smanjenje poreskog opterećenja ima ograničeni efekat jer privatni sektor u uslovima krize koristi uštede više da zakrpi svoje bilanse, a manje za investicije. I javna potrošnja ima ograničene efekate, pri čemu bi njeno ponovno korišćenje u širim razmerama doprinelo drastičnom uvećanju javnog duga. Naravno, oni koji zagovaraju ekspanzivniju fiskalnu politiku smatraju da je za date okolnosti dosadašnja veličina intervencije bila neprimereno mala (iako je udvostručila javni dug). S monetarne strane, ni politika „kvantitativnog labavljenja“ nije uspela da otkloni opasnost. Štaviše, verovatno da je FED kupovinom obveznica sve do juna ove godine, motivisao njihove prodavce da novac preusmere na berzu veštački stvarajući novi mehur koji je upravo počeo da puca. Šta preostaje? Nama dobro poznate (i nesprovedene) strukturne reforme. Usvojeni balansirani budžet je korak u pravcu dovođenja u red javnih finansija. Reč je ipak o meri na dugom štapu i na kratak rok, ne treba očekivati rezultate. SAD za razliku od evropskih zemalja nema potrebe da reformiše svoje ionako liberalno tržište rada, niti ima mnogo toga da „privatizuje“, ali ima nagomilane probleme u oblasti zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Ono što je svakako mogući ishod je dug period stagnacije, poput onog koji je zadesio Japan. U tom slučaju neminovno sledi i promena američkog načina života u kome će sve odnosno svega biti manje. Manje velikih automobila, manje šoping molova, manje skupih ratova ... Da li Srbija može da izvuče neke pouke? Ne baš. U stvari grešim. Jedan moj kolega (nije ekonomista) dao je dobar predlog. Negde u Beogradu trebalo bi staviti sličan časovnik koji bi prikazivao veličinu javnog duga. Siguran sam da bi ovaj potez za sada bio delotvorniji od Fiskalnog saveta. Moj predlog je da to bude Dorćol. (Autor je docent na Pravnom fakultetu u Beogradu)