Bratstvo po mrlji

Prednosti letovanja na desnoj obali Jadrana za građane Srbije su očigledne – kod kuće su u čitavom regionu, svejedno da li na hrvatskom ili crnogorskom primorju. Isti je jezik, ma šta o tome mislili i govorili eksperti; iste su novine u kioscima na budvanskoj i rovinjskoj rivi. Tačnije, isti su to tekstovi. Još tačnije, isti su likovi koji špartaju novinskim stupcima. Ista je mentalna matrica. Isti su to zločinci. Ukratko, bratstvo i jedinstvo na delu i danas, kada smo se konačno razbratili i razjedinili. Biće da nismo slučajno sedamdeset godina obitavali u onoj „veštačkoj tvorevini”. Bez tako istih kapitalaca i kapaciteta ni ovaj poslednji rat ne bi bio moguć. Slovaci i Česi se razvode malo drugačije. Zajednički imenitelj bivšeg JU prostora je mentalitet. Najdalje smo u zajedništvu otišli kroz naša istorijska posrnuća. Svejedno da li hapse Mladića ili Merčepa, Đuru Brodarca ili Gorana Hadžića, isti se likovi okupljaju na protestima, iste se optužbe i argumenti potežu. Žestoki su protivnici Međunarodnog suda u Hagu, jer je taj sud blagonaklon prema NJihovima, a prestrog prema Našima. Oni bi da zločincima sude domaći sudovi, gde su sudije i optuženi na ti; gde su advokati klijenti svojih klijenata u vansudskim poslovima. Ne mogu da se pomire sa činjenicom da je prošla ona duga decenija totalnog ludila kada se pod zaštitom države moglo pljačkati i ubijati. U čudu se pitaju gde su stara, dobra vremena kada se nacionalnost poštovala kao kvalitet po sebi nezavisno od sadržaja mozgovlja. Kako je divno bilo biti Hrvat na Papuku početkom 90–ih godina prošlog veka, ili Srbin u vozu na stanici Štrpci. Otplovio je Đuro Brodarac, vlasnik života i smrti županije sisačko–moslavačke, ratni zapovednik Policijske uprave, a da nije imao proces koji bi dokazao ili opovrgnuo optužbe o njegovoj odgovornosti za stotinak života koje je u onim smutnim vremenima pojeo mrak. Advokati optužuju državu da je neljudskim uslovima u ćeliji zatvora ubila Brodarca. Zar tako završavaju hrvatski branitelji koji su stvarali samostalnu državu Hrvatsku, pita se oporba? Tu i jeste problem. Kako procesuirati zločince – ispuniti jedan od uslova za prijem u EU – a istovremeno sačuvati oreol herojstva osumnjičenim generalima? Oreol herojstva na koji je svaki puk slab. Jer, herojstvo i patriotizam su bile glavne monete u manipulacijama i izluđivanju građana na svim stranama. Druga je stvar što su do poslednjeg, svi ti heroji, „naši” i „njihovi”, sve braneći nejač i ognjišta, stekli nezamislivo mnogo keša i nekretnina. To bi nekako uvek da se preskoči, prikrije, učini nevažnim, što polazi za rukom, i tamo i ovde, budući da se skandali i afere uspešno neutrališu upravo novim skandalima i aferama. Ipak, sada kada je haška lista do kraja ažurirana, i tamo i ovde, nešto su utihnuli glasovi profesionalnih patriota. Premišljaju se da li da rade za paušal ili po taksimetru? Očekivao sam više od dvorskih pesnika, od dežurne bulumente narikača i profitera, koji su nekada znali svojski da zapnu u širenju pravde i srpstva. Nije lepo zaboraviti mecene. Zašto ćute pjesnici o slavonskoj hrastovini i američkom grabu, glavnom izvoznom artiklu prvog čoveka provizorijuma zvanog Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem; srpskom patrioti i časnom saradniku hrvatskih tajnih službi. Zašto su jaganjci utihnuli? Ako su junaci u Hagu, nisu i sponzori. Da li se plaše moguće akcije razotkrivanja mreže jataka i finansijera svih ovih godina? Teško da će to krenuti pre novih izbora. Možda će akcija i krenuti, ali bez završnog rezultata. U tome su naše bratske bezbednosne službe majstori. Svi ti karadžići, brodarci, krajišnici, glavaši, merčepi, hadžići imaju uvek isti početak: obred inicijacije obavljen proneverom u socijalističkom preduzeću, ili kakvom mračnom ulogom u stambenoj komisiji i muljanjima samouopravljačkim. I naravno, u dugogodišnjem saradništvu sa lokalnom filijalom Udbe. Bratstvo po mrlji nikada, nigde i ništa ne radi zbog uverenja i džabe. Oni znaju da narod voli da veruje u heroje. A ne voli da se odrekne svojih zabluda. Po pravilu usmerava bes i mržnju na one koji mu otvaraju oči, umesto na manipulatore i lopove. Jer, mnogo je lakše i bezbrižnije gledati svet širom zatvorenih očiju. Da nam je prostor i pored graničnih rampi, pasoša, grbova, himni i zastava i dalje zajednički pobrinula se glupost. I kao što mi imamo lika kome su Mocart i Betoven savremenici, tako i oni imaju veselnika koji veruje da je Isus stvoritelj sveta. (Bilo bi zanimljivo saznati šta je po njemu onda udeo Boga?) Kakva slučajnost, i naš i njihov lik su gradonačelnici. Obojica, siguran sam, veruju da je važno da se nosi krstača oko vrata, na debelom zlatnom lancu od dvadeset i četiri karata. A da si u Hrvatskoj kod kuće, vidi se i po bizarnim vestima: recimo, nekog momka pretukla tri vesela Daruvarca, samo zato jer ih je pretekao automobilom. Muški ponos Daruvaraca to nije mogao podneti. Dok traje fudbalska vansezona, momci se podsetili braniteljskih dana. Kasnije će, na stadionima, „naše” i „njihove” patriote sve to nadoknaditi. Opet je Srbija „povlašćena” zemlja u odnosima sa Vašingtonom. Nisu prošle ni dve nedelje od ispunjenja haških uslova, a već je nagrađena pozicijom uslovljavanja. Možda Vašington procenjuje da je vreme da se u Srbiji opet malo ojačaju radikalni elementi. Oni su, ipak, najzahvalniji saradnici. I zato, nastaviti izluđivanje zdravog razuma po isprobanoj recepturi. A mesto radnje: Kosovo. Jesu u krupnom planu srpske svetinje i napaćeni narod, međutim, mnogo važniji je onaj drugi plan gde se obrću mafijaški poslovi. Bratstvo i jedinstvo srpskih i albanskih tajkuna. NJihov interes je da ovaj deo regiona što duže ostane izvan uređenog sveta. I ne samo njihov. Kubatura određuje ponašanje, kako pojedinca, tako i države. Isti krug zla i licemerja postoji svuda, pa i u visokim kancelarijama velikih sila. A njima odgovara da skromna pamet upravlja Srbijom. Pametna vlast baca vruć krompir u tuđe dvorište. Amerika i Zapad uvek tipuju na manje kvalitetan materijal. Zato im Đinđić nije odgovarao. Kao ni Rusima. Bio je isuviše lucidan i nepredvidiv. Velike sile vole skromnu, predvidivu pamet. I zato, kad krene kriza, loš materijal uvek ima veće šanse da se nametne. Setimo se koliko je Miloševićeva drčna politika bila komplementarna tadašnjim planovima Vašingtona. Ta nas je politika i dovela do bombardovanja i nezavisnosti Kosova. Da je Miloš Obrenović vodio takvu politiku, još bismo bili pod Turcima. Mada, kako stvari sada stoje, Turci su nam suđeni. Zajedno ćemo u Uniju. Balkansku, naravno.