Srbiju potapa drugi talas

Iako Srbija još nije izašla iz prvog talasa krize, koji je ostavio dramatične posledice, drugi talas, prema proceni ekonomista verovatno slabiji od prvog, ipak bi mogao biti poguban za već poljuljanu i ranjivu srpsku ekonomiju. Kao u živom blatu, iz koga već tri godine pokušavamo da se izvučemo, mogli bismo dodatno potonuti, bez previše izgleda za srećan scenario. Prve prognozirane posledice za Srbiju sumorne su. U špicu krize, koji se kod nas očekuje za pola godine, mogli bismo imati oko 100.000 radnih mesta manje, dinar slabiji za desetak odsto, manji izvoz i dramatično manje investicije. „Novi nalet krize mogao bi ostaviti još oko stotinak hiljada ljudi bez posla. Pošto je posle prvog udara iz 2008. godine, prema tvrdnjama MMF-a, u Srbiji oko 400.000 ljudi izgubilo posao, znači da bi ukupno pola miliona ljudi u zemlji ostalo bez primanja“, tvrdi za NIN ekonomista Dragovan Milićević. Tako ćemo u 2012, četvrtu godinu krize zaredom, ući sa daljim smanjenjem broja zaposlenih, mogućim kursom od preko 110 dinara za evro i investicijama verovatno dva do tri puta manjim od planirane tri milijarde evra za ovu godinu. Izvoz će možda i najviše trpeti, jer su pogođena upravo tržišta kojima smo mi okrenuti. „Pošto Italija, Austrija i zemlje CEFTA trpe krizu, a to su naša izvozna tržišta, lako može da se desi da presahne ionako slab izvoz. Ako bismo se našalili, mogli bismo reći da će zbog slabog izvoza i udari ove krize kod nas biti slabiji nego drugde“, tvrdi za NIN ekonomista Miodrag Zec. Mada se mora priznati da je ovoga puta Vlada Srbije na vreme uočila drugi talas krize, nijedna konkretna mera do sada nije doneta. Sve što je javnosti najavljeno nakon sastanka premijera, ekonomskog dela Vlade, guvernera i članova Fiskalnog saveta, bilo je planirano i ranije - novi aranžman sa MMF-om i pridržavanje zacrtanih fiskalnih pravila. Sastanak kao da je više imao za cilj da nam pokaže kako nadležni ovoga puta „ne spavaju“ i spremno čekaju novi udar, nego što je doneo konkretne rezultate. Da li je Vlada krenula marketingom na krizu ili se radi o opreznosti u donošenju mera, pokazaće nedelje pred nama. Kako bilo, predlog ministra ekonomije Nebojše Ćirića da se smanji obavezna rezerva banaka, što bi za posledicu imalo povoljnije kredite za privredu, nije usvojen, a nije doneta nijedna mera štednje niti one za podsticanje izvoza ili očuvanje radnih mesta. „Biće još sastanaka sa privrednicima i bankarima, pa je moguće da će tada biti usaglašene i neke konkretne mere. Činjenica je da smo još u krizi i da imamo goruće probleme nezaposlenosti i nelikvidnosti. Uz to je važno da štedimo i vodimo strogu fiskalnu politiku, zbog čega nam je važan aranžman sa MMF-om“, ističe za NIN Nebojša Ćirić, ministar ekonomije. Na MMF, kao na jedinu slamku spasa, gleda i čitava Vlada Srbije. Ipak, o merama štednje niko ne govori. Za razliku od naše, vlade većine evropskih zemalja već su donele takve mere. Neke, poput Italije, i dosta rigorozne. Tako je Berluskonijeva vlada usvojila mere štednje, vredne 45,5 milijardi evra, kako bi se budžetska ravnoteža umesto 2014. postigla godinu dana ranije. Za prosečnog Italijana to znači da će do 2014. godine biti siromašniji za 2.000 evra godišnje, a najbogatiji Italijani, koji zarađuju preko 90.000 evra godišnje, biće i dodatno oporezovani. Slične mere za smanjenje deficita i javnog duga donela je i Francuska, a Nikola Sarkozi je i kroz nekoliko ličnih gestova javnost pripremio na štednju. On je polovinom jula otkazao gala prijem u čast nacionalnog praznika, koji je trebalo da košta državnu kasu oko 700.000 evra. Takođe je najavio i da će do 2013. broj automobila koje koriste državni službenici biti smanjen za 10.000, a broj stanova ili kuća za 7.000. I susedna Rumunija uvela je nove mere štednje sa ciljem da u sledeće dve godine uštedi po dve milijarde evra. U tom periodu neće se povećavati penzije, stečene posle 2001. godine, a nastaviće se i sa smanjivanjem zaposlenih u javnom sektoru. Isto bi moralo da važi i za Srbiju, jer bi dalje agresivno zaduživanje radi finansiranja sve većih budžetskih rupa oslabilo kreditni rejting zemlje i donelo nove nevolje. „Ova kriza je delom posledica rešavanja prethodne, jer je u rešavanju narastao javni dug. Zato sada odgovori na nju moraju biti drugačiji, i pre svega moraju uticati na održavanje visine javnog duga i neprobijanje fiskalnog deficita. U našem slučaju to znači da je važno da ne probijemo visinu javnog duga od 45 odsto BDP-a, kao i da se uklopimo u planirani deficit od 4,1 za ovu i 3,2 za narednu godinu“, objašnjava za NIN Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu i savetnik premijera Cvetkovića. A ako se hitno ne nađu načini za štednju, prema upozorenjima iz Fiskalnog saveta, u budžetu za 2012. godinu imaćemo nepokrivenu budžetsku rupu od oko 800 miliona evra. Polovina od toga - čak 400 miliona evra, nastaće zbog većeg finansiranja lokalnih samouprava. „Iako je na sastanku kod premijera postignuta puna saglasnost oko potrebe novog aranžmana sa MMF-om, i poštovanja zacrtanih fiskalnih pravila, to neće biti lako ostvarivo. Naročito nakon usvajanja Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, koji predviđa veći transfer sredstava gradovima i opštinama, ali ne i prebacivanje obaveza na njih. Deficit je već u julu bio veći od planiranog i verovatno ćemo ga premašiti u ovoj godini. Ako nešto hitno ne preduzmemo, neće biti lako ni da se dogovorimo o aranžmanu sa MMF-om“, kaže Arsić. On predlaže da lokalne samouprave preuzmu dodatne funkcije (dakle, obaveze i plaćanja), kako bi se delom rasteretila republička kasa. Još ne želi da precizira o kojim se obavezama radi, ali napominje da bi to moglo biti prekid učešća države u finansiranju lokalnih projekata, kao i prebacivanje dela socijalne zaštite na lokalni nivo. Bez toga, tvrdi on, deficit u narednoj godini biće 5 umesto 3, 2 odsto BDP-a, a doći će i do brzog rasta duga, koji je dostigao 43 odsto BDP-a. A tek tada bismo se našli u ozbiljnom problemu. Potopljena privreda, sa tegom oko vrata od 800 miliona evra, koliko godišnje izdvaja za otplatu kredita i refinansiranje postojećih, očekuje od države brza rešenja. Tako Dragoljub Vukadinović, direktor Metalca, za NIN izdvaja dve moguće hitne mere – poreska oslobođenja i subvencionisane kredite za privredu. S druge strane, ekonomisti upozoravaju na pogubnost politike subvencija, jer, kako tvrdi LJubomir Madžar, „stvaramo zavisnost privrede od subvencija, koja umesto toga treba da se potvrdi na tržištu“. I Madžar, kao i Zec, smatra da Srbiji nisu dovoljne samo kratkoročne mere (one mogu poslužiti za gašenje požara u krizi), već temeljne reforme od kojih vlast beži već deset godina. „Glavni uzrok naših ekonomskih problema je dugotrajna unutrašnja kriza, koju samo dodatno podgrevaju spoljni udari. Naši unutrašnji neskladi i neravnoteže su daleko ubitačniji od eventualnih posledica svetske krize. Srbija bi bila u velikom škripcu čak i da u svetu nema krize”, tvrdi Madžar. Potrebnu reformu javnog sektora, PIO fonda, poreskog sistema i smanjenje javne potrošnje, Madžar ipak ne očekuje ni u ovoj ni u narednoj, izbornoj godini. “Vlada je koaliciona, znači hendikepirana, jer su joj vezane ruke za ozbiljne reforme. Ona nema manevarski prostor da učini ono što bi trebalo, a svaka minorna snaga u koaliciji može da je obori ili da predloži nešto pogubno za javne finansije. Reforme su taoci takvih vlada”, tvrdi Madžar. Kao operativne, hitne mere Vladi predlaže da reši problem nelikvidnosti, time što će sama početi da plaća svoje dugove privredi od čak milijardu evra, kao i da naplati 4-5 milijardi evra nenaplaćenih poreza. “Ništa od toga Vlada nije smela da dozvoli, pa se ispostavlja da umesto da uvodi disciplinu, sama Vlada pravi nered u državi”, oštar je Madžar. Za odlučne reforme, kao jedini trajni način da se izađe iz krize, založili su se i privrednici okupljeni u Uniji poslodavaca Srbije. „Stanje privrede u Srbiji je takvo da se nikakvim kratkoročnim merama neće postići značajno poboljšanje i preokret koji je potreban našoj zemlji”, ističe se u saopštenju Unije. Ključne reforme, prema oceni privrednika okupljenih u tom udruženju, potrebno je sprovoditi u javnom sektoru gde je zaposleno 535.000 ljudi, odnosno 30,6 odsto od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji, što je gotovo trostruko više od proseka u zemljama EU. Sprovođenjem dugoročnog programa prebacivanja zaposlenih iz javnog u privatni sektor obezbedilo bi, procenila je Unija, godišnji višak u budžetu od milijardu evra. Malo ko ipak očekuje da će Cvetkovićeva vlada imati hrabrosti da u predvečerje izbora započne oštre reforme. NJih, istini za volju, čekamo već deset godina. Neku novu vladu, na proleće sledeće godine, sačekaće još sumornija Srbija od ove. I nagomilani ekonomski problemi, čija će razmera i kod nas, čini se, više zavisiti od brzine oporavka zemalja evrozone i mera italijanske, francuske i drugih evropskih vlada, nego naše vlade. Novi udar krize mogao bi ipak da donese i nešto dobro (Dinkić bi rekao - da bude naša šansa), jer će možda samo naše ubrzano tonjenje prenuti vlast i primorati je da u jednom trenutku započne davno obećane reforme. Ili ćemo, vrlo brzo, sasvim potonuti.  Nikola Pavičić, predsednik kompanije Tarket Put u provaliju Država nema političku volju da se uhvati u koštac sa problemima, koji nas dugo muče, a koji će u novom talasu krize, samo eskalirati. Umesto smanjenja javne potrošnje i jasnih mera štednje, sastanak u Vladi Srbije pokazao je samo spremnost državnog vrha da se dalje zadužuje. Jer šta je drugo novi aranžman sa MMF-om nego novo zaduživanje. Nemamo smišljene reformske poteze već krpimo rupe i gasimo požare. To je politički kukavičluk Vlade“, kaže u razgovoru za NIN Nikola Pavičić, počasni predsednik kompanije Tarket i savetnik potpredsednice Vlade Verice Kalanović. Šta privrednici očekuju da država učini uoči novog talasa krize? Nismo od Vlade čuli nikakve konkretne mere koje će preduzeti, čak ni neke kratkoročne, a kamoli suštinski rez, kojim se zadire u koren krize. Nismo čuli da Vlada planira da smanji javnu potrošnju, a to od nje očekujemo, kao i reformu javnog sektora, u kome se nerazumno troši. Dakle, reformu javnih preduzeća, ali i prosvete i zdravstva. Tek kada bi se tu napravili rezovi, u budžetu bi se otvorio prostor za ulaganje u agrar i realno podsticanje izvoza. Skoro smo uništili prerađivačku industriju, bez koje nema izvoza, a bez izvoza nećemo moći da servisiramo dugove. Dug u visini od 45 odsto BDP-a prihvatljiv je za „normalne“ države, koje imaju izvoz, ali ne i za Srbiju koja ima najniži izvoz po stanovniku u Evropi. Pre svega toga, privreda očekuje od države da reši problem nelikvidnosti, čiji je sama glavni generator. Pošto država duguje privredi čak milijardu evra, a nema pare da plati, uporno odlaže rešenje problema nelikvidnosti. Očekujete li od Vlade u narednom periodu konkretne mere? Ne, pošto zbog približavanja izbora stranke beže od rešavanja problema. Izgubili smo ovu godinu za reforme, izgubićemo sigurno i sledeću kada su izbori, što znači da su teške godine pred nama. Šta su onda posledice tog nečinjenja Vlade u drugom udaru krize? Biće sve više anarhičnih ponašanja i protesta, poput onih putara, malinara i drugih. Ulazimo u vrstu haosa. Sigurno nas očekuje i novi talas otpuštanja. Od 106.000 privrednih subjekata registrovanih u Agenciji za privredne registre, čak 66.000 su u blokadi, što znači da ne uplaćuju plate ni doprinose, pa je jasno da će u narednih godinu dana mnogo ljudi iz tih preduzeća ostati bez posla. Jasno je da Vlada nema hrabrosti i volje da krene u rešavanje ovih problema, već uljuljkuje ljude da ćemo daljim zaduživanjem rešiti sve probleme. A to je put u provaliju. Vladimir Vučković, urednik MATA i član Fiskalnog saveta Zašto nam treba MMF Ponekad nervozni profesor na istom potpitanju obori više studenata. Profesoru je pitanje jako bitno, studenti, jedan za drugim, ne znaju odgovor i ispit vrlo brzo može biti završen. Studenti se mogu samo tešiti da su se dobro spremili i da su znali svoja pitanja. Kasnije će se truditi da nauče i sporno pitanje, ali neizvesno je da li će i u sledećem ispitnom roku profesoru baš ono biti najvažnije... U ekonomskim krizama se ispostavlja da su države bile kao nedovoljno spremni studenti. Investitori pronalaze velike „rupe u znanju“ – uviđaju da su neravnoteže neodržive i povlače kapital. Ekonomski debalansi, kao što su spoljnotrgovinska neravnoteža, budžetski deficiti i javni dugovi, berzanski baloni, finansijski rizici, akumulirali su se zapravo u prosperitetnim periodima. Krizu je teško predvideti zbog toga što se ne zna u kom trenutku će „profesor biti nervozan“, tj. kada će tržišta prepoznati neravnotežu i prestati da alociraju kapital u rizične poslove i države. Ekonomska kriza iz 2008. godine pod lupu međunarodne javnosti postavila je banke i druge finansijske institucije. Tada je bilo najvažnije dokazati da su finansijski sistemi stabilni i da banke nemaju skrivene gubitke. To nije lako, investitori su, kao profesori, nervozni i iracionalni, pa su i stabilne države trpele pritisak ćudljivih tokova kapitala. U Srbiji je u jesen 2008. godine povučeno nekoliko milijardi evra devizne štednje i dinar je snažno depresirao. Ipak, može se oceniti da je prvi udarac krize Srbija podnela na nogama, zahvaljujući stabilnom bankarskom sistemu. Kasnije je usledila kriza realnog sektora i tu je bilo manje manevarskog prostora, jer je praktično bilo nemoguće izbeći prelivanje svetske recesije. Tri godine kasnije izgleda da se „najvažnije pitanje“ menja. Kriza nije okončana, jer su globalna recesija i masovne državne intervencije ostavile nagomilane dugove. Na radaru investitora sada su države sa nesređenim javnim finansijama. Budžetski deficiti i javni dugovi, a ne bankarski sistemi, biće prvi na proveri. Ukoliko domaći i strani investitori procene da se uvećava verovatnoća da država ne isplati poverioce, prvo bi uvećane premije za rizik podigle kamatne stope, a u jednom trenutku bi kapital presahnuo. Tada bi budžetski deficit morao naglo da se redukuje, porastom poreza i/ili kresanjem javnih rashoda, što bi nas uvelo u novu recesiju i što bi ugrozilo osnovne funkcije države. Zbog svega navedenog, potpuno je ispravno što je fiskalna disciplina postavljena u centar antikriznih mera. Kako se spremiti za novo „najvažnije pitanje“? Budžetski deficit Srbije od oko četiri odsto i javni dug od oko 40 odsto bruto domaćeg proizvoda nisu preveliki, ali su i daleko od tolerantne zone. Preporuke su jednostavne. Prvo, valja iz godine u godinu umanjivati budžetski deficit i javni dug. Zakonski okvir za to već postoji i određen je fiskalnim pravilima. Drugo, u procesu budžetskog uravnoteženja ne bi trebalo da stradaju kapitalni rashodi, tj. javne investicije. Treće, treba uveriti investitore da će plan o budžetskom prilagođavanju zaista biti i sproveden. Moguće je razmišljati i u drugačijem smeru. Alternativa je da se ne ide na kresanje budžetskog deficita, već da se smanjenjem poreza i/ili povećanjem rashoda podstaknu tražnja i privredna aktivnost. Ovakav scenario, međutim, manjkav je iz nekoliko razloga. Za razliku od velikih država, teško da bi investitori tolerisali visoke i dugotrajne budžetske deficite i da bi Srbija mogla jeftino da finansira narastajuću fiskalnu neravnotežu. Dalje, za razliku od velikih država, fiskalni impulsi prelili bi se prevashodno na inostrane države (preko našeg visokog uvoza) i na cene. Dakle, čini se da je fiskalno prilagođavanje jedina racionalna opcija. Fiskalno prilagođavanje će se lakše ostvariti uz pomoć Međunarodnog monetarnog fonda. Opredeljenje ove institucije, dokazano i u našoj zemlji, upravo je ispravljanje fiskalne neravnoteže. MMF je, uostalom, podržao uvođenje i primenu fiskalnih pravila. Dalje, investitori su uvereniji da će planirano fiskalno prilagođavanje biti i ostvareno ukoliko se ekonomska politika planira i sprovodi uz pomoć Fonda. Premije za rizik koje se pripisuju dužničkim hartijama Srbije tada su manje, pa je manji i teret duga. Zbog svega navedenog treba podržati najavljeni aranžman iz predostrožnosti sa MMF-om, pogotovo što bi se zaista dodatno zadužili samo ako bi došlo do nepredviđenog poremećaja. Suština ovog aranžmana i nije povlačenje sredstava i jačanje deviznih rezervi, već davanje podrške ekonomskoj politici. Nova saradnja sa MMF-om usledila bi u izazovnom periodu. Do kraja godine očekuju nas rebalans budžeta za ovu i usvajanje budžeta za sledeću godinu. A sve to u predizbornom periodu, kada se lako može napustiti princip odgovornih javnih finansija. Jasno je da bi investitori mogli da postanu nervozniji i da je zbog toga dobro imati MMF na našoj strani. Konačno, svaljivanje krivice za nepopularne poteze na MMF je dobro poznata praksa, ne samo u našoj zemlji. Bolje i tako nego da se nepopularne mere uopšte ne sprovode.