Srbija do Tvitera

Srbija je dobila još jednom po prstima zbog Tvitera. Predstavnici Evropske komisije (EK) su reagovali na primedbe nezadovoljnog tviteraša iz Srbije, koji je protestovao zbog zabrane satiričnih i lažnih profila srpskih političara. Iz EK su poručili da će se tokom sledećeg susreta sa srpskim vlastima razgovarati o tom slučaju, i da EK pažljivo prati sve što se dešava na temu slobode izražavanja i ljudskih prava u Srbiji. Društvene mreže i Tviter su slavljeni tokom pobuna u arapskom svetu kao sjajno sredstvo komunikacije, i oštro su kritikovani pokušaji tamošnjih režima da blokiraju Tviter i društvene mreže. Euforija je trajala sve dok Tviter i ostali nisu stigli pred sopstvena vrata. Nakon nereda u Engleskoj, preti se prekidanjem komunikacije na društvenim mrežama, kao i prekidom Blekberi servisa, u slučajevima organizovanih nasilnih protesta. Hipokrizija zapadnih političara? Trebalo bi, ipak, naglasiti važnu razliku. Nije isto kada se neki sistem komunikacije koristi za svrgavanje nedemokratskih i despotskih režima, za malo sprdnje sa lokalnim političarima, ili za organizovanu nabavku besplatnih farmerki, patika, i dukseva. “E, baki, ajd dođi ovde kod ‘Najk’ radnje, nema pandura, al požuri, nestaće tvoj broj”, i satirične poruke preko Tvitera nekoga ko se zove Vook Jeremic, svakako nemaju istu težinu. Ta suptilna razlika izgleda nije baš najjasnija srpskim političarima. Time što su krenuli da tužakaju naloge na Tviteru, domaći političari su nas samo izložili bespotrebnoj kritici zbog ugrožavanja slobode govora, i pokrenuli neka nova pitanja. Jedno od njih je, recimo, kako li se oni tek ponašaju kada je u pitanju kontrola domaćih medija, i šta li tek preživljavaju urednici i novinari koji nekog političara predstave u nešto negativnijem svetlu? Kakva li se tek lavina obruši na neki lokalni medij, koji kritikuje rad vlasti, ako su tamošnji političari spremni da se preganjaju oko naloga na Tviteru, koji naravno nije pod njihovom kontrolom? Ako je neko, dakle, morao da uloži trud da šalje mail-ove na stranom jeziku, da tumara po često komplikovanim internet-lavirintima za pritužbe, da pokušava da objasni ko je, šta je i zašto se žali, kako li je tek neko spreman da onako po starom dobrom običaju okrene preistorijski telefon, i onako po srpski sočno &%#!!?*!!$#&*! nekom uredniku povodom njegove uređivačke politike. I usput mu skrene pažnju da pazi šta radi. A to su pitanja na koja se mogu dobiti samo neveseli odgovori. I ko se, inače, još ozbiljno bavi Tviterom? Neka od opravdanja koja su stizala iz kabineta političara glasila su da se putem lažnih, a naizgled pravih naloga, šire lažne informacije, koje građane mogu dovesti u zabunu. Zanimljivo je kako političari precenjuju pre svega računarsku pismenost u Srbiji, a onda i moć Tvitera kao kanala komunikacije. Velika je verovatnoća da je ogroman broj građana Srbije prvi put čuo za Tviter tek kada je i pokrenuta čitava gužva oko cenzure na internetu, a to važi i za veliki broj onih koji imaju računar. A kada se sve sabere i oduzme, svejedno više niko nije blesav da zvanične informacije traži na potpuno nezvaničnim internet-kanalima. Što će reći, sami tražite đavola ako verujete da sve što se nalazi na nalogu Vook Jeremic, ili već nekako slično, piše upravo srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Zapadni mediji su već prošli tu fazu, u kojoj se mislilo da je Tviter sledeća velika stvar nakon prepečenog hleba. Nakon što su shvatili da je ponekad skoro nemoguće razlikovati prave od lažnih informacija, entuzijazam je splasnuo, i sada se takve informacije više ne primaju zdravo za gotovo. Biće da se domaćim političarima ipak usladila ta komesarska kontrola medija, pa su se nekako nameračili da se snađu i u ovom novom informatičkom dobu. Tačnije, da se modernizuju time što će kontrolisati i internet. A to nas onda direktno svrstava u grupu zemalja koje zabranjuju korišćenje Fejsbuka, blokiraju Gugl pretraživač, ukidaju Tviter, i na razne slične načine podižu informatičke zidove prema spoljnom svetu. Ako je to društvo u koje žele da nas ubace, onda neka nam to bar jave. Može i telefonom (Autor je novinar iz Beograda)