Bajpas dovoljan za zatvor

Dok Srbijagas i drugi distributeri gube veliki novac jer ne mogu da naplate račune za gas, dodatnu štetu nanose im krađe tog energenta kojima pribegavaju brojna domaćinstva. Dug koji potražuje samo Srbijagas za legalno utrošeni gas dostigao je 680 miliona evra, a dodatni godišnji manjak zbog nelegalnog priključivanja na gasovod meri se stotinama hiljada evra. Milan Đukić, direktor Sektora za pravne i kadrovske poslove Srbijagasa, kaže za NIN da se šteta od krađe posle njenog otkrivanja utvrđuje upoređivanjem prosečne mesečne potrošnje tog domaćinstva i perioda tokom kojeg je gas nezakonito korišćen. „U proseku, jedno domaćinstvo može da ukrade 300 do 400 evra gasa što na godišnjem nivou iznosi i do 5.000 evra. Godišnje otkrijemo 10 do 15 domaćinstava koje krše zakon što znači da nam samo oni za godinu dana nanesu štetu između 70.000 i 80.000 evra, a gde su oni koji još nisu otkriveni“, navodi Đukić. Postoje četiri načina za krađu gasa. Najzastupljeniji, u čak 95 odsto slučajeva, jeste takozvano bajpasovanje. Kod tog tipa krađe, građani pre mernog uređaja seku postojeću cev na koju montiraju novu i njome zaobilaze odnosno premošćavaju (bajpasuju) merač i direktno snabdevaju kuću. U toj situaciji merni uređaj ne uspeva da evidentira stvarnu potrošnju. Drugi po popularnosti je slučaj u kome se domaćinstvo direktno priključuje na distributivnu mrežu bez pribavljenih papira i odobrenja distributera. To se radi iako je zaprećena i zatvorska kazna. Đukić objašnjava da pojedine građane jednostavno mrzi da pribave sve saglasnosti i plate takse. On objašnjava da procedura nije komplikovana, ali da mora da se napravi projekat gasne instalacije, da se instalacija sprovede, testira, overi, plati taksa i da je Srbijagas nakon toga priključi na mrežu. Treći način krađe je korišćenje gasa bez priključenog merača potrošnje, a četvrti je namerno prepravljanje merača kako ne bi pouzdano merio utrošeni gas. Međutim, mnogim građanima je plaćanje svih troškova za uvođenje legalnog priključka preskupo jer kod pojedinih distributera samo naknada za priključenje košta i više od hiljadu evra. Zato se odlučuju na samostalnu akciju. Na pitanje da li se usuđuju da sami „čeprkaju“ po cevima ili za to angažuju stručnjake, Đukić odgovara da je to najzanimljivija stvar. U pojedinim slučajevima zatekli su tako urađeno bajpasovanje da se vidi da je sve radio profesionalac koji je instalaciju uradio na način gotovo identičan situacijama kada se pravi legalna gasna instalacija. „S druge strane, viđali smo i potpuno sulude načine priključivanja na mrežu gde su građani koristili obično PVC crevo za vodu da bi gas doveli do kuće. To je ravno samoubistvu, kao da držite napunjen pištolj. Eksplozija bi sigurno raznela celu kuću, a ukućani bi ili poginuli ili bi imali teške telesne povrede u zavisnosti od toga gde se u tom trenutku nalaze“, upozorava Đukić. Tri do četiri teške nesreće dogodile su se u poslednjih nekoliko godina, navodi naš sagovornik. On podseća na poslednju, koja se dogodila u Pančevu. U eksploziji je uništena cela kuća, a jedna osoba zadobila je teške opekotine. Đukić navodi da se za rizičnije načine priključivanja odlučuju siromašniji građani dok oni sa više novca ipak plate da im se sistem za krađu uradi na pouzdaniji način. Krađe su prisutnije južno od Beograda, ali nisu „imuni“ ni oni na severu Vojvodine iako je to razvijeniji deo zemlje od juga, ističe Đukić. On navodi da su, za razliku od krađe struje, kod gasa retki slučajevi da se nezakonitim radnjama bave i veoma bogati građani. „Komplikovanije je i opasnije baviti se krađom gasa, pa se verovatno bogati zato ne odlučuju na tako nešto. Ipak, imali smo slučaj da se u Bečeju time bavila jedna javna ličnost, koja je čak bila član lokalne skupštine. On je ujedno i jedan od onih koji su najduže uspevali da izbegnu da budu otkriveni. Odolevao je čak tri godine. Otkrili smo ga sasvim slučajno nakon što se posvađao sa osobom koja mu je uradila nelegalnu instalaciju“, podseća Đukić. Za sada se u krađu upuštaju samo domaćinstva. Đukić ističe da do sada nisu otkrili nijednu firmu koja je pokušala da prođe jeftinije sa gasom. „To ne znači da ih nema, ali za sada ih nismo uhvatili. Ipak, ne verujemo da se time bave jer da bi preduzeće kralo gas za to bi moralo da zna barem dvoje-troje ljudi u firmi. Ukoliko bi došlo do svađe među njima, verovatno bismo ih otkrili pa je zato za njih rizičnije da se upuštaju u tako nešto“, kaže naš sagovornik. Kaznena politika, kao i u mnogim drugim oblastima, ne obeshrabruje one koji se bave nezakonitostima. Kako kaže Đukić, više puta su predstavnici Srbijagasa razgovarali sa tužilaštvima kako bi se popravila reakcija države prema onima koji kradu gas. On ističe da je problem bio to što je sudstvo krađu gasa i struje tretiralo kao bilo koju drugu krađu, a otežavajuća okolnost bila je ta što je bilo potrebno dokazati nameru da se krađom gasa sebi ili drugom pribavi protivpravna imovinska korist. Međutim, poslednji Zakon o energetici uveo je poseban član „Neovlašćeno korišćenje energije“ koji predviđa zabranu samovlasnog priključenja objekta, uređaja ili instalacije na prenosni, transportni ili distributivni sistem, kao i korišćenje energije bez mernih uređaja, mimo mernih uređaja ili suprotno ugovorenim uslovima u pogledu pouzdanog i tačnog merenja preuzete energije. Iako su predviđene teške zatvorske kazne za nelegalne radnje (i do tri godine), izrečene mere ipak su bile blaže. „Krivične prijave koje smo podnosili dobile su epilog na sudu, ali smatramo da su kazne blage i zato smo imali sastanke sa predstavnicima sudskih organa. Najčešće to budu uslovne kazne odnosno zaprećena kazna do šest meseci zatvora, uslovno dve godine. To jednostavno ne odvraća one koji razmišljaju o krađi gasa niti one koji su kažnjeni da to ponove. Takođe, tražili smo i da kaznena politika bude ujednačena na nivou cele zemlje – kaže Đukić. Naš sagovornik smatra da je za uspešno okončanje krivičnog procesa bitna i koordinacija između pravne službe distributera i njegovih radnika koji otkriju krađu. Đukić podseća da se u trenutku otkrivanja prevare poziva policija i pravi zapisnik. „Dovoljno je samo da radnik distributera na sudu potvrdi da ostaje pri onome što je naveo u zapisniku. Međutim, poznato je da ne ide radnik iz Novog Sada da proverava merne uređaje u Leskovcu, a u malim sredinama u kojima se svi poznaju, dolaze u nezgodnu poziciju kada moraju da svedoče na sudu“, zaključuje Đukić. Mnogi distributeri pokušavaju da naplate kazne i do hiljadu evra uz obavezu naknade sume koju nisu naplatili tokom perioda neovlašćenog korišćenja gasa. Takođe se od kradljivaca očekuje da plate i novi merač i troškove ponovnog priključenja na mrežu. Međutim, da imaju taj novac građani se nikada ne bi ni odlučivali za nezakonite radnje pa je sudski proces neminovan. Ovako, lakše je platiti „stručnjake“ koji bajpasovanje obave za 100 do 200 evra. Uz blage kazne računica šta je isplativije je jasna, pogotovo što je kradljivac uveren da baš njega neće otkriti i da njemu eksplozija na instalaciji ne može da se dogodi. Ni Britanci nisu imuni „Ako je za utehu, možemo reći da se ovim `radnjama` ne bave samo naši potrošači. Prema proceni britanske agencije za kontrolu u energetici Ofgem, vrednost struje i gasa koji Britanci ukradu za godinu dana dostiže čak 100 miliona funti“, podseća Đukić. Dovitljivost Građani se na najrazličitije moguće načine dovijaju da izigraju distributere, a neki su išli i do toga da ugrađuju svoje „delo“ u zid ili ga sakrivaju izgradnjom novog, specijalno za tu „priliku“. Jedan od zastupljenijih načina bajpasovanja cevi, navodi Đukić, jeste presecanje originalne cevi u zemlji gde je novu cev teže otkriti. Kod intervencija na mernom satu, građani vole da koriste postavljanje magneta ili da buše sat pa podešavaju brojač na željeni nivo.