Mladi ponovo jašu matore

Banke u Srbiji očigledno znaju šta rade. Umesto posrnuloj privredi, koja više nije u stanju da se zadužuje, a ni stare kredite ne može da vraća na vreme, i zaposlenima, koji za banke postaju sve rizičniji klijenti, zbog nesigurnog radnog mesta i sve češćih kašnjenja plata, banke su se okrenule penzionerima. Što bi rekao jedan domaći ekonomista, nije ni čudo, jer se najlikvidniji novac na tržištu Srbije trenutno nalazi upravo u rukama penzionera. NJihova mesečna sledovanja su, barem za sada, sigurna, stabilna i redovna, a nisu ni mnogo manja od prosečnih zarada u srpskoj privredi. Uz to, penzionera u Srbiji ima oko 1,5 miliona, što je gotovo četvrtina stanovništva naše zemlje. A i skorija istraživanja Republičkog zavoda za statistiku o mesečnim prihodima domaćinstava pokazuju da trećina prihoda ove zemlje dolazi iz penzija i da se prihodi od penzija približavaju prihodima zaposlenih. Zato je i ono što je pre samo dve ili tri godine bilo nezamislivo, sada postalo praksa. Starosna granica za vraćanje kredita pomerena je sa 65 na 75 godina, a najnoviji bankarski proizvod upravo su senior krediti ili, srpski rečeno, krediti namenjeni najstarijima. Penzioneri koje su banke pre samo nekoliko godina prepoznavale kao izuzetno rizične i gotovo nepoželjne klijente, iako su i oni imali polisu životnog osiguranja baš kao i svi drugi klijenti, odjednom su postali i više nego poželjni. Povodeći se za najnovijom bankarskom ponudom kredita za penzionere, NIN je istraživao da li su postali najplatežnija i najmanje rizična kategorija za banke? Da li je tačno da, umesto ustaljene fraze da zaposleni u Srbiji na svojim leđima nose jednog penzionera, jednog nezaposlenog i jedno dete, penzioneri zapravo izdržavaju svoju decu i unuke? I šta to govori o životnom standardu građana ove zemlje, ako se ispostavlja da su građani u mirovini „najbogatiji“, a poznato je da čak 75 odsto njih mesečno primi manje od 29.000 dinara, jedva dovoljno da pokrije troškove minimalne potrošačke korpe? Nije za čuđenje da najstariji sve češće izdržavaju svoju decu, pogotovo južnije od Beograda, kažu nam ekonomisti sa kojima smo razgovarali. Za razliku od devedesetih kada su penzije prilično kasnile i bile jednako nesigurne kao i zarade, ali su građani imali više ušteđenog novca, danas su penzije redovne i stabilne, iako su izuzetno niske. Prema istraživanju koje je pre nekoliko godina sprovodio Sindikat penzionera, čak 48 odsto najstarijih je izjavilo kako finansijski pomaže svoju decu, koja su ili nezaposlena ili pak nemaju dovoljno da bi prehranili porodicu. Da ne govorimo da je Srbija, što zbog balkanskog porodičnog sindroma, što zbog niskog životnog standarda, zemlja u kojoj je broj dece koja u četvrtoj ili petoj deceniji života još uvek žive u porodičnoj kući svojih roditelja, dvostruko veći nego u zemljama zapadne Evrope. Prema podacima Republičkog fonda za penzijsko-invalidsko osiguranje prosečna penzija za jun bila je oko 23.500 dinara, dok je prosečna junska zarada iznosila 39.000 dinara, gotovo 12 odsto više nego u maju. Ipak, analitičari upozoravaju da ovi podaci ne bi trebalo da nas ubede da su zarade znatno veće od penzija. Jer, uvid u prosečna primanja zaposlenih po oblastima u kojima se one isplaćuju pokazuje velike razlike. Pa tako zaposleni u bankama, osiguravajućim kućama, duvanskoj industriji ili preradi nafte primaju dvostruko više od proseka, dok radnici u industriji, građevini, trgovini i uslugama zarađuju oko ili ispod prosečne penzije. Dodajmo i da dve trećine zaposlenih u Srbiji upravo radi u ovim sektorima. „Drugim rečima, dve trećine radnika u našoj zemlji mesečno zaradi iznos prosečne penzije u Srbiji“, kaže nam ekonomista Miroslav Zdravković i dodaje da je to nedovoljno da svojoj porodici obezbede osnovne životne potrepštine za jedan mesec. I istraživanje Republičkog zavoda za statistiku o zaradama isplaćenim kod pravnih lica pokazuje da čak 41 odsto zaposlenih u Srbiji mesečno prima bruto zaradu između 20.000 i 40.000 dinara što, kada se oduzmu porezi i doprinosi, znači da na ruke dobije i manje od 70 odsto od tog iznosa. Da ne govorimo da je Srbija skoro rekorder po broju nezaposlenih, kao i da nekoliko stotina hiljada ljudi fiktivno ima radno mesto, ali za to ne prima platu. „Moram da pomažem deci. Sin mi je pre nekoliko godina ostao bez posla, bio je vozač direktora u jednom preduzeću. Sada ima 58 godina i nema šanse da bilo gde nađe posao. Unuk mi je takođe nezaposlen, jer svuda traže radno iskustvo. Jedino snaja radi, ali to je 35.000 dinara mesečno. Od toga ne može da se živi. Ja imam porodičnu penziju koja je 28.000 i pomažem im da bi mogli da prežive. Meni je ipak potrebno manje nego njima“, priča za NIN sedamdesetsedmogodišnja Jelena Kostić iz Beograda. Izvan Beograda je još gore, pokazuju podaci. U opštinama na jugu ili istoku Srbije prosečna zarada skoro da i ne prelazi iznos prosečne penzije, a broj nezaposlenih je odavno prešao 50 odsto. Rade samo srećnici koji su zaposleni u policiji, školama, zdravstvu ili administraciji, i još pokoji zaposleni u trgovini. Industrije tamo odavno već nema, a od poljoprivrede može samo da se prehrani. Prema zvaničnim podacima u čak 15 opština u Srbiji prosečna zarada ne prelazi 23.500 dinara, koliko trenutno primaju i penzioneri, dok je u još petnaestak opština ona tek nekoliko stotina dinara iznad prosečne penzije. Ekonomisti skreću pažnju da je i ova visina plate posledica, pre svega, nešto viših primanja zaposlenih u državnoj službi ili obrazovanju, dok se u privatnom sektoru tamo radi za oko 15.000 do 18.000 dinara. „Javno sam u jednoj TV emisiji rekao da me izdržavaju tast, tašta i majka, a moja primanja su ipak veća od prosečnih. Nažalost, u Srbiji deca sve češće žive sa roditeljima, nemaju posao, niti mogućnost da se osamostale. Ali, visok procenat zaposlenih koje izdržavaju roditelji od penzija nikako ne znači da su penzije velike. Naprotiv, one su izuzetno niske i veliki broj penzionera prima mesečno manje od 15.000 dinara. To samo znači da je nezaposlenost velika i da su zarade minorne i da su nam potrebni veća produktivnost i mnogo više novih radnih mesta“, kaže Miroslav Zdravković. Ekonomisti upozoravaju da je ovakva situacija neodrživa i da ćemo u narednim decenijama, ukoliko se nešto ne promeni, i zvanično imati veći broj penzionera od broja zaposlenih. A to će onda značiti i sve težu isplatu penzija jer za to neće biti dovoljno novca u državnoj kasi. Ipak, još gore bi bilo smanjivati i ovako male penzije, jer bi to značilo još lošiji životni standard građana i još više gladnih koje onda ni penzioneri ne bi mogli da pomažu i izdržavaju.  Bankarske ponude za seniore Sa svojim ponudama za najstarije građane prvo su krenule AIK banka, Inteza, Erste i Oportjuniti banka. Starosna granica za vraćanje keš kredita penzionerima je pomerena na 74 ili 75 godina, dok u AIK banci nude otplatu i do 80. godine života, ali uz neophodnu hipoteku položenu kao garanciju banci da će pozajmljeni novac biti vraćen. Ovi gotovinski ili potrošački krediti su u dinarima, nemaju valutnu klauzulu, dok se godišnja kamatna stopa kreće od 12 do 19 odsto. U nekim bankama je potrebno i učešće od 20 ili 30 odsto od iznosa kredita, dok su se neke banke odlučile za veću kamatnu stopu, ali kredit reklamiraju bez troškova obrade, depozita ili učešća, što je klijentima, procenjuju, primamljivija ponuda. Plate niže od penzija Prosečna penzija 23. 438 Bela Palanka 20.525 Gadžin Han 21.823 Niš – Palilula 22.127 Crna Trava 22.367 Trgovište 22.621 Knjaževac 22.713 Rekovac 22.783 Kuršumlija 22. 842 Malo Crniće 23.018 Medveđa 23.076 Vladičin Han 23.156 Golubac 23.159 Nova Crnja 23.197 Niš – Pantelej 23.412 (januar-jul 2011, u dinarima) Izvor: Republički zavod za statistiku