Jahta

Nema kolumniste koji se u slučaju Željka Mitrovića nije opredelio za vlasnika jahte ili za Hrvate. Nekako je više onih koji su naše gore list, mada nije lako prevladati duboko ukorenjenu zavist prema nekome ko u svojoj sredini ima tako skupu igračku kao što je jahta. Mitrovićeva posvemašna ljutnja, uz pretnje bojkotom, više je nemoć nekoga koji nije navikao na nemoć, nego neka velika šteta po hrvatski narod. Ali iako individualna zađevica nije dobro došla u trenutku kada su iskrsla ozbiljnija zaoštravanja povodom proslave „Oluje“, struje tog vetra nekako da smanje količinu gnevnih bofora. Racionalni i staloženi predsednici ove dve eks-Ju republike uzaludno se trude da primerne lične odnose pretvore u paradigmu naših nacionalnih odnosa. Jahta je još tokom 20. veka sve više postajala statusni simbol, da bi posle rata krstarenje jahtom po morima sveta postalo omiljena rubrika i ozbiljnijih listova i ilustrovanih časopisa. Sa koliko ponosa su jugoslovenske novine prenosile vesti kad bi neki naš političar ili umetnik dospeo na jahtu grčkog milijardera Aristotela Onazisa. Deo imidža Tita, kao svetskog moćnika, bila su njegova krstarenja „Galebom“ i ugledni gosti, sa kojima je na palubi lakše bilo na neformalnim susretima u ligeštulu raspravljati o veoma značajnim temama, a ne sumnjam i sa korisnim rezultatima po našu zemlju, koji su prevazilazi vrednost jedne, ruku na srce, ne mnogo luksuzne jahte. Reč jahta je nastala polovinom 16. veka u Holandiji, maloj zemlji velikih pomorskih tradicija. Jaghtschip je bio naziv za brze piratske brodiće (jaght - lov, ship - brod). Reč jaght (od staroholandskog glagola jachten - juriti, loviti, istog je porekla kao i nemačka reč za lov Jagt; potiče od sanskritskog prideva jazojagan - nemiran, živahan. Duhoviti međuratni američki pisac Skot Ficdžerald u jednom svom proznom delu je napisao rečenicu: „Toliko sam na krstarenju dobro zabavljao svoje goste, da sam morao da potopim svoju jahtu da bih naterao goste da idu kući.“