Magija slika u ogledalu

Grafike, dobro probrane i stavljene u dobar red, snabdeće informacijama, ne samo u vezi sa naukama i lepim umetnostima, već u vezi sa svime što se može zamisliti“, rekao je čuveni kolekcionar Mišel de Malroe. Kada se unazad pogleda razvoj ove umetničke discipline i uporedi sa njenim statusom danas, ova se tvrdnja čini zaista tačnom. Vitalnost grafike, koja se danas intenzivno stvara svuda u svetu i u koju se prirodno uključuju savremene tehnologije i trendovi, svedoči o tome. Šta je grafika danas? LJiljana Ćinkul, istoričarka umetnosti, kustoskinja Grafičkog kolektiva i član žirija Prvog međunarodnog trijenala grafike održanog takođe ovog leta, kaže da se isto pitanje može postaviti i za slikarstvo, skulpturu, crtež. „Živimo u vremenu radikalnih i temeljnih transformacija u vizuelnim umetnostima čiji je integralni deo i grafika. Grafički medij je jedan aspekt savremenog izražavanja čiji su parametri u procesu redefinisanja a granice između medija (slikarstvo, skulptura, ili grafika) u izvesnoj meri se rastvaraju. Tako je i poimanje grafike danas znatno fleksibilnije, često u znaku teze grafika - bez ograničenja, a tokom poslednjih decenija upadljiva je primena novih tehnologija reprodukovanja; relativizovana su i pitanja umetničkog originala, autorskog otiska, tiraža – tradicionalnih svojstava i kodeksa tipičnih za ovaj medij. Ovo je vreme digitalne ere u kojoj sve brže cirkulišu slike i informacije, ere u kojoj postoji mišljenje da klasične grafičke tehnike gube nekadašnju moć. I umetnička scena i njene strategije su drugačije. Ipak, složićemo se da mašina samo obrađuje ideju, ona je ne rađa“, ukazuje Ćinkul. Velika izložba Prvog međunarodnog trijenala u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ ne daje konačan odgovor na pitanje šta je grafika danas ali svakako pokazuje snažan potencijal ove umetničke discipline i ogromnu posvećenost autora koji u njoj stvaraju. O tome govori i način na koji je ova izložba organizovana, zahvaljujući pre svega inicijativi i istrajnosti „tri musketara umetnosti štampane grafike” – Suzani Vučković, Biljani Vuković i Maji Đurović. Ovako ih je nazvao profesor dr Filip Maurer, likovni kritičar koji je veoma pozitivno ocenio ceo događaj posvetivši mu i esej. U njemu on ističe da izložba Trijenala sa više od 250 izloženih radova umetnika iz čitavog sveta u najrazličitijim tehnikama odražava trenutnu situaciju umetnosti štampane grafike i nudi odličan uvid u višestruke teme, tehnike i trendove međunarodne grafičke scene, izbegavajući, međutim, grafičke instalacije i animirane filmove, koje bi zahtevale organizacioni i tehnički ulog van prostora Paviljona. Maurer podseća da je umetnost grafike obezbedila široki auditorijum i da danas više ne razgovaramo o raznovrsnim tehnikama i njihovom usavršavanju, nego o medijskom karakteru umetnosti štampane grafike, pitanju njenog predmeta i strategijama distribucije. Razlog za to jeste taj što u celokupnoj istoriji umetnosti štampane grafike, koja datira od 15. veka, ona nikada nije bila shvatana kao sama primena izvesnih tehnologija, već kao medijum za masovnu multiplikaciju, publikaciju i distribuciju slika s ciljem da se znanje, sud o nečemu kao i lepota učine dostupnim velikom broju ljudi. Umetnost štampane grafike podjednako je služila vladarima i tajkunima za propagandu, kao i otpadnicima za agitaciju“, kaže on. Na početku, grafika je bila nestabilna, potrošna i zamenljiva, dok je prolazila svoj bipolarni put između reprodukcije i originala, da bi se tek kasnije izborila za poziciju samostalne likovne discipline, ukazuje Dragana Kovačić, autorka koncepcije izložbe Izvorna istina crnog i belog, održane ovog leta u Atrijumu Narodnog muzeja. Na ovoj izložbi mogli su se videti radovi holandskih i flamanskih majstora nastali u periodu od početka 16. do 18. veka. Prizori svakodnevice i pejzaža, koje su oni predstavljali u svojim delima, pokazuju da je grafika mogla da zadovolji čovekovu potrebu da prikaže svoj život i da pruži referentnu sliku društva u jednom periodu. U tom smislu, kao izvor saznanja, grafika je preteča fotografije, ukazuje Kovačićeva. Ona objašnjava da su štampane grafike bile uobičajeni dekor kuća, reprezent onoga u šta je društvo verovalo, odraz njegovog ukusa i interesovanja. „One su bile najuže povezane s društvom kao njegove potrebe za sopstvenom slikom, odnosno, predstavom, tačka u kojoj se njegovi segmenti sažimaju. Posredstvom štampanih grafika bila je podstaknuta konzumacija vizuelnih sadržaja, zbog čega se grafika može tumačiti i kao prvo sredstvo masovne komunikacije“, objašnjava Dragana Kovačić. Biljana Vuković, umetnica i redovna profesorka Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu koja poseduje naročitu sposobnost da istakne posebnosti umetnosti grafike i lakoću u razumevanju uticaja različitih tehnika na njen razvoj, objašnjava da je svaka nova tehnika kad se pojavila napravila bum, kao veliki talas koji bi se potom povukao i postavio novu tehniku na mesto koje joj pripada. „Postojala je papirna revolucija, materijal pronađen 105. godine u Kini, kome je trebalo više od hiljadu godina da odatle preko Samarkanda i Arabljana stigne do Španije, to jest, do Evrope, toliko je njegova tajna čuvana. Kad je konačno dospeo na najstariji kontinent, započeo je razvoj grafike i to najpre drvoreza kao najstarije i najelementarnije grafičke tehnike. Teme su isprva bile religijske. Pravile su se jeftine drvene ikonice otiskivane u drvorezu, a kasnije su tako nastajale i karte za igranje. Grafika je i tada bila, a i danas je umetnost komunikacije“, ističe naša sagovornica. Nakon drvoreza, pojavio se bakrorez rođen kroz otiskivanje šari sa drški oružja na papir, a potom bakropis koji koristi kiselinu. Litografija je donela revoluciju u štampi, a šezdesete godine 20. veka je osvojila sito štampa, naročito primenjivana u pop–artu. Mnogi veliki umetnici oprobali su se u grafičkoj umetnosti. Rembrant je poznat po svom serijalu Ecce homo, Onore Domije po ilustracijama i političkim karikaturama u novinama, Francisko Goja po svedočanstvima o strahotama rata, Dali je ilustrovao Božanstvenu komediju, a Endi Vorhol kritikovao potrošačko društvo. „U grafiku se najprirodnije ugrađuju digitalne tehnologije. Mnogi umetnici su imali izložbe na bilbordima i banerima u gradu. Grafika je veoma savremen medij. Ona se nalazi i u formi prostorne instalacije, umetničke knjige ali i animacije“, ističe Vukovićeva. I same autore grafika krasi poseban, tolerantan odnos prema kolegama, pa bi se moglo reći da se oni njihovim radovima možda više raduju nego na primer drugi vizuelni umetnici. Grafičari su po prirodi posla, od fakulteta pa nadalje, upućeni na saradnju. Kada su u radionici, jedni drugima pomažu, dok se u slikarskoj klasi slikari maltene ograde paravanima i svako radi za sebe: „Slikari su individualci, a mi smo sticajem okolnosti kolegijalni, volimo da sarađujemo. Ima jedna stvar kad grafičari štampaju - trenutak kada se podiže otisak, kolege se okupe, iščekuju i raduju se ako je nešto dobro ispalo“, kaže Biljana Vuković. Nama „običnim ljudima“ ovakav proces rada može izgledati kao prilično neizvestan, ali profesionalci to zovu „magičnošću grafike“. „Grafika je oblast alhemije budući da se sve radi po recepturama i zahtevima određene tehnike, ali u svakoj od njih postoje momenti iznenađenja i savladavanja prepreka, zato je grafika kao igranje šaha - jedan potez vodi do drugog, svaka faza predstavlja novo iznenađenje. To je kreativan i uzbudljiv proces u kome ima mnogo eksperimenta, a pored toga, postoji i taj triki momenat s obzirom na to da sve što radite, izvodite obrnuto, kao u liku u ogledalu“, objašnjava naša sagovornica.