Tačke dodira

Naslov: „Fotoalbum“ Vladimir Stojnić i „Gostoprimstva“ Goran Korunović Izdavači: Povelja, Kraljevo, 2010 i Treći trg, Beograd, 2011. Kako će izgledati srpska poezija za deset ili dvadeset godina? Hoće li biti poetički kompaktnija nego što je to danas, kada više niko ne ume sa sigurnošću da kaže šta u njoj zaista dominira, i hoće li biti manje opterećena onim što je u svojoj tradiciji poslovično bila: težnjom da osim uspostavljanja odgovarajuće, koliko individualne toliko i opštevažeće slike/dijagnoze sveta, bude i aktivan (čitaj: ispolitizovan, ideologizovan) odgovor tekućem vremenu? Na ta pitanja, razumljivo, nije moguće kategorično odgovoriti, jer ničeg promenljivijeg nema od poezije koja sledi i verifikuje život u njegovom najdubljem, esencijalnom vidu, ali se barem ponešto od tog hipotetičkog odgovora može nazreti u poeziji novih pesnika, naravno, onih, da parafraziram jedan stih Gorana Korunovića, čije pesme zadržavaju pažnju i u kojima nema previše poznatog govora o onome što nas čini onakvim kakvi smo i onim što jesmo. U postojanom Vavilonu današnje srpske pesničke scene ovoga puta izdvojio bih dva nova, već sasvim profilisana i prepoznatljiva glasa, pomenutog Gorana Korunovića, koji je, već zapažen kao kritičar poezije i tumač književnosti, debitovao zbirkom Gostoprimstva, i Vladimira Stojnića, koji se, takođe agilan u promosivanju rada novih pesničkih generacija, nakon prve knjige Vreme se završilo (2008; nagrada Mladi Dis), sada oglašava knjigom Fotoalbum. U mnogo čemu različiti, stihovi Stojnića i Korunovića bliski su makar u dve ravni: jednu bih nazvao autopoetičkom, što se vidi u potpunoj konceptualnoj dovršenosti njihovih rukopisa, gde se knjiga shvata kao programski dosledno izvedena celina, bez viškova bilo koje vrste i bez rukavaca koji bi vukli na neku drugu stranu od one zadate konstrukcijskim naumom, a višak konstrukcije, mlada gospodo, na trenutke, srećom, samo na trenutke, sputava iznenađujuću slobodu pevanja. (Kada pročitate deset pesama iz „jedne ruke”, ma koliko uspelih, smanjuje se čar iznenađenja, jer već znate da će i deset narednih biti takve ili tome slične, štono bi se reklo, u duhu zadatog koncepta.) Druga bliskost, istini za volju, realizovana na različite načine, kod Korunovića lirski i postveristički, a kod Stojnića piktografski, vidi se u distanci prema aktuelnoj stvarnosti. Oba pesnika, naime, koliko god da gledaju u svet u kojem postoje, uspostavljaju i jezički posebne, poetske vizije stvarnosti, sa sugestivnošću i svežinom koju, nažalost, sve ređe srećemo kod mnogo ispisanijih pesnika, pa čak i onih koji sa razlogom ili bez razloga, to sada nije na dnevnom redu, važe za žive klasike. U knjizi Fotoalbum Vladimir Stojnić primenio je intrigantan postupak opisa fotografije, za koju Rolan Bart u knjizi Svetla komora između ostalog kaže da je „nenamerno ponavljanje slučajnosti” i da u „beskraj reprodukuje ono što se dogodilo samo jednom”; fotografija, naime, prema Bartu, a reklo bi se i prema pesničkoj interpretaciji Vladimira Stojnića, „mehanički ponavlja nešto što se u stvarnosti nikad ne može ponoviti”. Stojnić, tako, u svom Fotoalbumu ređa prizore koji su se, jednom i nikad više, ukazali na različitim stranama sveta i u različitim vremenima, pri čemu se, kao zbirni efekat njegove knjige-projekta, pomalja mozaična, aleatorična panorama masovne pojave zvane ljudski život u vremenu. Neobično i ubedljivo. U knjizi Gostoprimstva Gorana Korunovića lirski, melanholični subjekt gleda u svet mrtvih kao u svet paralelan našem svetu, locirajući rečima tačke mogućih dodira između njih. Sve je u tom fantastičnom svetu isto ili nalik ovom našem svetu koji je „i pored svih lepota od kojih se/ gubi dah/ mizerno i neizdrživo mesto”, s tim da je svet mrtvih bezvremen i smešten u depo večnosti. Reč je o estetski produktivnom nastojanju da se iz jedine perspektive koja nam je data, opišu prostori koji će nam (ako će nam) postati dostupni tek u postegzistenciji, a bez čega bi književnost bila nezamisliva, svejedno da li govorimo o Bibliji, Danteovom Paklu ili onoj ingenioznoj DŽojsovoj priči pod naslovom „Mrtvi”. Naslovom se signalizuje nastojanje da se poetskim sredstvima pripitomi svet onostranosti, koji u ljudskoj životinji budi strah i jezu, a poezija, jedino i samo ona, koliko-toliko ih ublažava.