43 miliona neizvesnih sudbina

Najveći izbeglički logor na svetu je kamp Dadaab u Keniji, otvoren još 1991. kako bi se hiljade Somalijaca privremeno sklonile od građanskog rata, koji je besneo u njihovoj zemlji. NJegov kapacitet je zvanično iznosio 90.000 ljudi, a poslednjih nedelja se u njemu već nalazi više od 400.000 gladnih, bolesnih i iznurenih izbeglica – a svaki dan se taj broj povećava za preko 1.500. Oni beže od suše i pobunjeničkih bandi, koje kontrolišu jug Somalije. Predstavnici humanitarnih organizacija, a pre svega Agencije UN za izbeglice (UNHCR), čine sve da pomognu nesrećnicima, ali u tim naporima nailaze na nerazumevanje kenijskih vlasti, koje bi najviše volele da se prognanici vrate preko granice. U ovom ogromnom prihvatilištu sada nema dovoljno ni šatora, ni vode, ni toaleta, a boleštine se šire među izgladnelim nesrećnicima, posebno među decom. Žitelji sabirnog centra Dadaab čine samo jedan odsto od ukupno 43,7 miliona sličnih sudbina ljudi koji su ostali bez igde ičega i o kojima se brinu Ujedinjene nacije. Četiri od pet izbeglica danas je našlo utočište u nekoj od najsiromašnijih zemalja u razvoju, stoji u godišnjem izveštaju UNHCR za prošlu godinu. Ova agencija kao osnovu za svoju delatnost koristi Ženevsku konvenciju, koja je doneta pre šest decenija – 28. jula 1951. godine i kojoj je pristupilo 150 zemalja. Jubilej pada u vreme kada bekstva i proterivanja imaju sve kompleksnije uzroke nego kada je Konvencija stvarana – jer njen je osnovni cilj tada bio da reši pitanje oko dva miliona prognanika širom Evrope posle Drugog svetskog rata. I to je uspešno obavila. Upravo se sada u tim evropskim, bogatim zemljama, sve više zazire od izbeglica koje pristižu sa drugih kontinenata. Dok su tokom jugoslovenskih ratova 90-ih godina, mnogi ljudi iz zločinima zahvaćenih područja bili rado prihvatani u Nemačkoj, Švajcarskoj ili Austriji, danas u zapadnoj Evropi novi talasi izbeglica nisu nimalo dobrodošli. To pokazuju i apsolutne brojke, jer se, prema podacima UNHCR, prošle godine najveći broj izbeglica nalazio u Pakistanu (1,9 miliona), Iranu (1,1) i Siriji (jedan milion). Srbija je i dalje prva u Evropi i 13. na svetu po broju izbeglica i interno raseljenih lica. Devedesetih godina sa prostora bivše Jugoslavije u Srbiju je stiglo oko 700.000 osoba i oni danas čine oko 10 odsto stanovništva. Nije teško proceniti u kakvim uslovima danas žive izbegli i raseljeni, njih čak 45.000 se smatra siromašnim. Nerešene egzistencijalne probleme imaju i oni koji su dobili državljanstvo Srbije. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i interno raseljena lica, u 2011. je bilo registrovano više od 74.000 izbeglica (iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine) i oko 210.000 interno raseljenih lica (sa Kosova i Metohije). UNHCR je izračunao koliko je opterećenje zemalja-domaćina kad je u pitanju zbrinjavanje izbeglica. Kao parametar je uzet broj registrovanih izbeglica na po jedan dolar nacionalnog prihoda po stanovniku (takozvani kupovni paritet). Tako se vidi da u Pakistanu 710 izbeglica dolazi na svaki dolar društvenog proizvoda po stanovniku, u Demokratskoj Republici Kongo ih je 475, u Keniji 247. A kao poređenje je uzeta Nemačka, industrijska zemlja sa najvećim brojem stranih izbeglica (594.000), gde 17 izbeglica dolazi na taj statistički dolar. Ovaj ogroman broj izbeglica je najveći u poslednjih 15 godina. Osnovni razlog su ratovi, nasilje i etnički konflikti koji se stalno šire. “Broj konfliktnih zona se učetvorostručio. Od početka ove godine to su još i Obala Slonovače, Libija, Sirija, Jemen”, rekao je nedavno Antonio Gutjereš, visoki komesar UN za izbeglice. On je upozorio da su više od milion prognanika iz Libije prihvatili susedni, takođe siromašni Egipat i Tunis, a ne Evropa. “U Evropi, koja živi u slobodi, vladavini prava i demokratiji, pokazivanje solidarnosti prema onima kojima je potrebna zaštita treba da se podrazumeva”, kritičan je ovaj Portugalac. On nije slučajno odabrao Rim da predstavi Izveštaj za 2010. godinu. Upravo su u Italiji od početka godine političari i štampa pisali o “talasima”, čak i “cunamiju” imigranata iz severne Afrike, a reč je o 18.000 izbeglica, koje su prebrodile Sredozemlje i preko italijanskog ostrva Lampeduze uspele da se domognu Evropske unije. Stoga je Gutjereš kritikovao stavove bogatih zemalja: “U današnjem svetu postoje zabrinjavajuće pogrešne procene o kretanjima izbeglica i osnovama za njihovu međunarodnu zaštitu. U industrijskim zemljama su veoma preterani strahovi o navodnim masovnim pokretima progonjenih, dok pravi teret njihovog zbrinjavanja nose najsiromašnije zemlje.” Tako je Kenija otvorena za begunce iz Somalije i Etiopije, koji beže od gladi. Čak i Liberija, koja je i sama bila u dugogodišnjem građanskom ratu, posle nasilnih nemira u Obali Slonovače, prihvatila je 180.000 izbeglica. Iz UNHCR upozoravaju i da se pitanje povratka izbeglica sve manje rešava, jer konflikti ne prestaju, već se šire, pa privremeno bekstvo postaje trajno. Po standardima UNHCR, čim je neka veća grupa ljudi prinuđena da duže od pet godina živi u privremenim smeštaju u egzilu, ona dobija trajni status izbeglice. Sada takvih ima 7,2 miliona, što je najveći broj deset godina unazad. Istovremeno se prošle godine svega 197.600 ljudi vratilo u svoje zemlje i kuće, što je najniži broj od 1990. godine. Mnoge izbeglice imaju taj status i više od tri decenije, stotine hiljada dece je rođeno i odraslo bez domovine – a sve pod pokroviteljstvom neke humanitarne organizacije. Najbrojniji, višedecenijski prognanici su Palestinci, koji su posle raznih arapsko-izraelskih ratova u proteklih više od šest decenija, smešteni u “privremene logore” po Jordanu, Libanu, Siriji i okupiranim delovima Palestine. NJih ima oko pet miliona i o njima se stara posebna organizacija UN – UNRVA. Jednu trećinu svih izbeglica u svetu čine Avganistanci, od kojih su mnogi napustili zemlju još pre sovjetske invazije 1979. godine, a izgledi da se vrate su sve manji, jer zemlja je i dalje u haosu. Slična je sudbina i izbeglica iz Iraka, Somalije, Demokratske Republike Kongo. Stoga Gutjereš otvoreno kaže da “svet ove ljude zapostavlja”. “NJihov život završava na neodređeno vreme u redu za čekanje (hrane, vode, lekarskih usluga). Zemlje u razvoju ne mogu više da izdrže opterećenja vezana za staranje o izbeglicama. Komesar podseća bogate zemlje da moraju povećati kontingente za prijem izbeglica, a da se zatim posvete pokušajima da se reše dugovečni konflikti i uspostavi trajan mir kako bi se izbeglice mogle vratiti u svoje domovine. Poseban problem su “interno raseljena lica” kojih širom sveta ima 27,5 miliona i čiji broj raste. Prošle godine je UNHCR ipak uspeo da skoro tri miliona interno raseljenih vrati u njihove domove, najviše u Pakistanu, DR Kongu, Ugandi i Kirgistanu. A kada će se “interno raseljena lica” iz Srbije vratiti na Kosovo i Metohiju danas je neizvesnije nego ikada.  Ženevska konvencija Status izbeglice ima lice koje je moralo da napusti domovinu zbog svoje rase, vere, nacionalnosti, političkog ubeđenja ili pripadnosti nekoj socijalnoj grupi. Konvencija registrovanim izbeglicama garantuje neka prava, kao što su medicinska nega, obrazovanje i druge socijalne usluge u zemlji prijema. Ona definiše i obaveze koje izbeglica mora da ispuni u zemlji-domaćinu.