Nesrećna Kafina

Opet sam za vikend pobegao iz Beograda na Suvu planinu, I, zaista, ne znam šta mi se to dešava? Prestonica mi je, koliko do juče, bila kao verenica, strasna ljubavnica, Beograd mi je bio verni drug, drugog nisam ni imao, ali nešto se u meni metafizički prelomilo. Konačno sam, izgleda, shvatio ono o čemu sam davno u gnostičkim spisima čitao: Bog je čoveka stvorio, a đavo je, odmah, požurio pa je grad sagradio. Da, napuštam te, polako, Beograde, to valjda i sam osećaš. Nego, i Saška bi sa mnom da živi u Vidovu, da tamo nastavi školu, da bude đak pešak, ako treba. A brzo se stiže iz pakla u raj. Imaš, bato, u pola tri autobus „Blenda turista“ koji od Beograda ne staje nigde do Pirota. Ne ulazi, bre, ni u Niš! E, sad, dobro, „u Belu Palanku“, u moju Remizijanu, mora da stane, pobratime, jer tu silazi „srpski Tolstoj sa Suve planine“. A od Bele Palanke sve je mnogo lakše. E, sad, moraš malo i šumskim putem, moraš malo da mrdneš guzicu da bi se poklonio bogu Vidu. Šiba „Blenda“ magistralom, i, šta ću, bavim se - Aleksandrovim Testamentom, bavim se, dakle, dedovinom. Postoji, bar, pet pouzdanih istorijskih izvora koji svedoče da testament Aleksandra Makedonskog, zaista, postoji i iz njega se vidi da je Aleksandrovo carstvo bilo mnogo veće, da se Putem svile nije prostiralo samo do Kašmira, već i „od Jadrana do Ledenog mora“. Zašto se, bre, to vekovima, prećutkuje? Eh, zašto!? Pa, zato što Aleksandar te zemlje „od Jadrana do Ledenog mora“ poklanja Srbima, svojim slavnim ratnicima! Uostalom, evo šta piše u tom Testamentu: “Poštovanoj srpskoj istoriji i jeziku, mi, Aleksandar, ispred nas i naših naslednika, da u regimentu sveta posle nas se vide milost i mir i naš pozdrav. Svedočim da ste vi (Srbi) sa nama celo vreme učestvovali, istinito i verno, i u kraljevskoj se opremi borili i naši pomoćnici bez oklevanja bili. Zbog toga dajemo mi vama, takođe, ovu celu teritoriju sveta, od ponoći do vlaških zemalja koje tako do podne leže, u vlasništvo i dalje nasleđe, na večnost. Da drugi tu nikada ne žive ili ako se tu nastane, ti isti moraju da budu vaše sluge, a i njihovi naslednici vaši buduće sluge da budu i to večno da ostanu.“ Iiiii!? Šta ćemo sada, Evropljani!? Ne vidite li, iz Aleksandrovog Testamenta, koliko ste smešni!? Cela je, bre, Evropa naša dedovina, uzurpirali ste nam teritoriju i imovinu, a vi kao nećete da nas primite u Evropsku uniju!? K. G. Jung se vrpolji na svom sedištu, lupka kažiprstom u praznu srebrnastu patarensku lulu, čeka nervozno puš-pauzu: “Nisi li mi, svojevremeno, pričao da je Filip Cepter taj Aleksandrov Testament u Vatikanu video?“ Pravim se da mog gurua ne čujem, kao, šatro, blenem kroz prozor u smederevsku železaru, u tu vajnu američku korporaciju... Ah, drug Tito se toliko u nju uzdao! Nego, tek, kod Lapova primetim da moja šiparica Saška pomno čita neku knjigu. „Hiljadu odgovora za devojke“, a u podnaslovu „Priprema za pubertet i menstruaciju“. Opa, bato! Tu me Saška ulovi da joj u lektiru zavirujem, pa će: “Znaš li kako crkva, pa i Vatikan, objašnjava menstruaciju?“ Naravno da znam, ali kažem da ne znam. „Kao, menstruacija je kazna za žene zato što je Eva grdno zgrešila dajući Adamu jabuku sa Drveta dobra i zla. I kako da budeš hrišćanka, pravoslavka!?“ Ali, tu nije kraj, jer Saška, kao da sam joj majka, nastavlja sa ženskim, škakljivim pitanjima: “A znaš li od čega su žene u srednjem veku pravile uloške?“ E, to ne znam! „Od ućebanih trava!“ Ovde pocrvenim od stida jer ukapiram da ceo autobus naš razgovor sluša. Pa besno kažem Saški: A znaš li ti zašto je Kain ubio Avelja? „Zašto!?“ Zato što ga je smarao sličnim pitanjima! Stižemo po punoj mesečini u Vidovo. A treba ustati rano jer u goste nam dolazi Putujuće lutkarsko pozorište „Pepino“ iz Niša. Igraće se „Nesrećna Kafina“ od čika Jove Zmaja. Igraće se za decu iz hraniteljskih porodica, a ona su smeštena, tu, u komšiluku, u niškom odmaralištu Crvenog krsta. Ah, koje je to uzbuđenje bilo! Nebojša Jovanović, art direktor „Pepina“ lično je, sa belim rukavicama, upravljao ansamblom lutaka. A priča o „Nesrećnoj Kafini“ je gotovo arhetipska: stari kralj ima lepu ćerku Kafinu i sa njom živi u usamljenom, prelepom zamku, ali po Kafinu dolazi baraba koja bi još da starog kralja ubije i opljačka... Posle pozorišne predstave, dečica se, kao pčelice, okupe u Hramu oko boga Vida, a jedan Vuk iz Niša me pita: “U školi učimo o grčkim, rimskim, pa i egipatskim bogovima... A zašto ništa ne učimo o starim srpskim bogovima?“ Eh, Vuče, Vuče, teško ti je to pitanje... Te večeri sam dugo, na punoj mesečini, sa Biljanom u ligeštulima sedeo i pio Nikolino vino. A kada sam zadžonjao, moja Crna je sišla sa Velikih kola i ovako prozborila: “Valjda si ukapirao da ti je gostovanje lutkarskog pozorišta u Vidovu, tvoj guru Jung namestio! Sa pričom o nesrećnoj Kafini hteo je da ti javi, moj stari kralju, da zalud Sašku sklanjaš iz Beograda, jer i u Vidovo doći će po nju neka belopalanačka baraba...“