Gospodari pustinjskog blaga

Obraćajući se svojim sunarodnicima Mustafa Abdel DŽalil, predsednik Prelaznog nacionalnog saveta, poručio je da će Libija posle Gadafija izgraditi pravnu državu koja će biti zasnovana na građanskim slobodama, jednakosti i transparentnosti, i u kojoj će svi građani biti jednaki i svi imati pravo da žive dostojanstveno. Ali pre nego što ostvare svoj san o novoj Libiji pobunjenici bi za protivnika lako mogli da dobiju nešto što će biti još teže pobediti i u čemu im neće biti od koristi pomoć saveznika, jer pred njima stoji rešavanje brojnih unutrašnjih sukoba. Kada se završi borba protiv Gadafija, koja ih je ujedinjavala, različite grupe boraca moraće da osnuju zajedničko rukovodstvo koje će da vodi zemlju, koja pati od plemenskog rivalstva, etničkih razlika i frakcija. Prelazna vlada, ustanovljena u Bengaziju odmah po početku pobune pre pola godine, nema čvrstu strukturu, takođe nema mnogo koordinacije između boraca u različitim delovima zemlje, a ima dosta razlike i u onome kako pojedine frakcije vide budućnost zemlje. Različite grupe, uključujući i islamiste, očekuju različite verzije nove Libije. „Prvo što ćemo uraditi je da postavimo kontrolne punktove, kako bismo razoružali svakoga, uključujući i ustanike. U suprotnom biće krvoprolića”, kaže jedan od pobunjeničkih komandanata Husam Nadžair, irski građanin koji je došao iz Dablina da bi se borio. „Sve grupe žele da kontrolišu Tripoli. Biće neophodno uspostaviti red.” Pored jaza između pristalica i protivnika Gadafija, koji je rastao kako je broj žrtava postajao veći, među samim pobunjenicima već je bilo napetosti, naročito posle ubistva Abdulaha Fataha Junisa, koji je po svemu sudeći bio žrtva unutrašnjeg raskola među saborcima. Ustanici su dosta vremena proveli i kritikujući svoje komandante, uglavnom jer su bili iz različitih sela ili etničkih grupa. Izgleda da nema nikoga ko bi mogao da pomiri sve, ili bar većinu, libijskih frakcija i obezbedi stabilan period tranzicije. Kao moguće rešenje spominje se Mustafa Abdel DŽalil, nekadašnji ministar pravde, koji je na čelu Prelaznog saveta iz Bengazija. On je među prvima, krajem februara, napustio Gadafija. Ugled koji je stekao kao sudija nikada nije osporavan, naprotiv dobio je nagrade grupa za ljudska prava zbog zalaganja za izmenu libijskog krivičnog zakona. „Želimo demokratsku vladu, ustav i ne želimo da budemo izolovani od ostatka sveta”, poručio je on. Uprkos tome što ga dosadašnji rad i rano priključivanje ustanicima preporučuju za eventualnog prvog libijskog demokratskog predsednika, sam DŽilal ne pokazuje preteranu želju da se upusti u takvu vrstu avanture. Možda voljniji da prihvati tu ulogu bio bi Mahmud DŽibril, čelnik izvršnog odbora Saveta. On je gotovo četiri godine bio na čelu Gadafijevog Saveta za nacionalni ekonomski razvoj, pre nego što je pre pet meseci dao ostavku i priključio se pobunjenicima. Brojna putovanja kao predstavnika ustanika učinila su ga najprepoznatljivijom figurom. Vodio je razgovore sa Sarkozijem koji su završili francuskim priznavanjem Prelaznog nacionalnog saveta kao jedinog legitimnog predstavnika libijskog naroda. Gene Krez, američki ambasador u Libiji, opisao ga je kao čoveka koji razume američke pozicije i „takođe se ne ustručava da iznese svoje stavove o američkoj spoljnoj politici, kaže da je Amerika ispustila zlatnu šansu da posle pada Berlinskog zida kroči na tlo Bliskog istoka”. Treći najistaknutiji lider pobunjenika je Abdul Hafiz Goga, advokat, koji je bio portparol pobunjenika u prvim danima pobune i postao potpredsednik Saveta u martu. Gadafijev sin Saif al Islam, opisao ga je kao prevrtljivca izjavivši: „Pre dve nedelje sedeo je sa Gadafijem, smejao se i aplaudirao, čak se pojavio na Al DŽaziri da brani libijski režim. Sada govori da treba srušiti režim.” To, međutim, nije ugrozilo njegove pozicije. On je najavio preseljenje Saveta u Tripoli i izbore mesec dana po Gadafijevom padu. Niko se ne usuđuje da prognozira kojim će putem krenuti post-Gadafijeva Libija. Najveću pretnju stabilnosti u prvim mesecima svakako će predstavljati ostaci starog režima i njihovi saradnici. Zato će za novu vlast najveći izazov biti pomirenje dve Libije koje su se proteklih meseci surovo borile jedna protiv druge. Oni koji su bili u vrhu Gadafijeve vlasti svakako će morati da odu, ali bi na nižim nivoima bilo poželjno inkorporirati što više ljudi u novi sistem. Naročito bi bilo poželjno da se nova vlast ne odriče stručnjaka sa iskustvom, bez kojih će biti nemoguće zemlju ponovo staviti na noge. Ako je suditi po onome što se čuje od pobunjenika, Libiju očekuju velike promene, ali zemlja niti ima institucije koje bi te reforme podržale, niti oni koji žele reforme imaju iskustva u vođenju države. Vođe pobunjenika govore da žele pomirenje, a ne osvetu, ali nije izvesno kako na to gledaju borci. Prvi zadatak biće zato povratiti javni red ne samo među sukobljenim stranama, već i među samim pobunjenicima. Nije isključeno da u borbi za plodove pobede bude i nasilja. Međunarodna podrška, u kojoj važnu ulogu imaju Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati, već im je omogućila pristup zamrznutim računima koji su nekada pripadali Gadafiju. Novu vladu očekuju milijarde dolara i mnoštvo ljudi naoružanih do zuba, koji žele deo tog novca. U toj situaciji jaz između istočnih i zapadnih grupa pobunjenika, kao i sumnja u članove režima koji su zauzeli važna mesta u vođstvu Bengazija mogli bi da poprime dramatične razmere. Prelazna vlada je uspela da dobije priznanje više od 30 država kao jedini legitimni predstavnik libijskog naroda, ali to priznanje nije stiglo iz svih delova Libije. Borci iz Misrate već su dali do znanja da nemaju nameru da se povinuju naredbama Saveta, pozivajući se na to da su svoj grad odbranili sami, pa će sami i uspostavljati vlast. Pobunjenike, međutim, ne napušta entuzijazam. Od njih se može čuti da su spremni za preuzimanje zemlje, da imaju snage koji su se mesecima obučavale u specijalnim jedinicama Katara, koje će štititi strateške lokacije i infrastrukturu, da će ubrzo doći do razoružavanja stanovništva i da će u narednim mesecima Libija imati prve slobodne izbore. Ozbiljnih procena, međutim, o tome koliko je zemlja devastirana još uvek nema. Svakako će biti neophodno da se na poslu zadrže profesionalci u naftnom sektoru, koji je Libiji obezbeđivao 90 odsto prihoda. Uprkos naporima da se sačuvaju, naftne bušotine doživele su ozbiljnija oštećenja i nije izvesno kada će biti vraćene u prvobitno stanje. Otkako su počeli sukobi Prelazni nacionalni savet uspeo je da isporuči minimalne količine Americi i Italiji. Već duže vreme, međutim, nije bilo nikakvog izvoza. Šokri Ganem, nekadašnji libijski ministar, koji je podneo ostavku pre tri meseca, kaže da zemlja ne može odmah da počne eksploataciju zbog oštećenja i pljačke, ali bi za tri do četiri meseca mogla da počne da proizvodi do 400.000 barela dnevno. „Da se vrati na prethodni nivo, biće potrebno dve godine”, rekao je on. Rojtersovo istraživanje, koje je uključilo 20 analitičara, procenjuje da će biti potrebno godinu dana da se obnovi libijski izvoz bar do jednog miliona barela dnevno, a oko dve godine da se vrati na predratni nivo od 1,6 miliona barela svakog dana. Prošle godine Libija je imala prihod po stanovniku od 14.884 dolara, što ju je činilo četvrtom državom u Africi. Da bi povratila taj nivo, moraće pre svega da sačeka da bušotine počnu da rade punom snagom. Italijanski ENI već je poslao svoje stručnjake da u tome pomognu, računajući, kao i Britiš petroleum i francuski Total, da će im nova vlast, imajući u vidu prethodne ugovore, izaći u susret. Borba oko pozicija i prava na libijsku naftu već je počela. Pobunjenici su tim povodom samo izjavili da će pristup biti otežan firmama iz onih država koje nisu podržale ustanak. Libiji, svakako, predstoji period tenzija u kome će se zemlja stabilizovati pod novom vladom ili će skliznuti u anarhiju u kojoj će se različite frakcije boriti za vlast i kontrolu nad naftom . Već kada su pobunjenici ušli u Tripoli pitanje pobede nad Gadafijem postalo je sporedno, a u prvi plan izbile su strepnje oko toga šta će novo doba doneti zemlji. Iz ambasadorske beležnice: Dušan Simeonović Bratstvo po mukama U dobrom delu naše javnosti preovladavalo je osećanje solidarnosti sa zemljom „koju bombarduju oni koji su bombardovali i nas“. Pored toga, nije se zaboravljalo da je Gadafi u procesu raspada Jugoslavije imao „prosrpski stav“, tada osuđivan od strane radikalnih islamskih država. Na kraju, navirala su i sećanja na dugotrajnu, naročito uspešnu ekonomsku saradnju nekadašnje Jugoslavije i Libije, u kojoj je Srbija imala značajno, ako ne i predominantno učešće. U određenim periodima u Libiji je radilo i do 20.000 naših radnika. Poslovi su se ređali: preduzeće „Ivan Milutinović - PIM“ izgradilo je luke u Bengaziju i Misurati, a radilo je i onu u Tripoliju. “Energoprojekt“ je izgradio Pomorsku akademiju, veliki poljoprivredni kompleks „1.000 farmi“ u naselju Garabuli, veliku upravnu zgradu u Bengaziju. Preduzeće CIP sačinilo je kompletan projekt libijske železnice, realizovalo značajne infrastrukturne projekte na jugu zemlje, „Hidrotehnika“ je izgradila sedište libijske službe bezbednosti, “Partizanski put“ napravio put do međunarodnog aerodroma u Tripoliju, „Rad“ je rekonstruisao elitni hotel „Wadan“ u prestonici. Posebno učešće u ovoj saradnji imao je „Jugoimport-SDPR“, razvijajući raznovrsnu vojno-ekonomsku saradnju. Bilo bi, sigurno, mesta i za pominjanje mnogih drugih poslova. Incidentno, u poslednjoj deceniji prošlog veka, obe zemlje su se našle na udaru međunarodnih sankcija. Libija zbog „afere Lokerbi“, Srbija kao krivac za građanski rat u Jugoslaviji. To je pojačalo osećanje međusobne solidarnosti dve zemlje (Libija je bila prva, a jedno vreme i jedina država koja je prihvatila ambasadora novoformirane SRJ ), ali kriza u obe zemlje nanela je težak udar ekonomskim odnosima. Oživljavanje političkih odnosa i ekonomske saradnje otpočinje posetom predsednika Tadića 2005. godine. Od tada trend povratka starih i dolaska novih srpskih preduzeća na libijsko tržište se nastavlja, ali tempom daleko sporijim od željenog, pre svega zbog stanja u kome se nalazi srpska privreda. Pored toga, političko i ekonomsko otvaranje Libije prema svetu poslednjih godina učinilo je ovo tržište daleko konkurentnijim i probirljivijim nego prethodnih decenija, što je bilo dodatno opterećenje za uspešniji nastup naših preduzeća. „Istorijska dimenzija“ srpsko-libijskih odnosa, posebno onih na ekonomskom polju, međutim, ima i drugu stranu medalje, i ona nikako ne bi smela da zatvara oči javnosti pred realnostima o unutrašnjem ustrojstvu te zemlje i prirodi džamahirijskog sistema koji, evo, ističe posle više od četiri decenije. Malo koje strano preduzeće, a srpska tu nisu bila izuzetak, koje je obavljalo poslove u Libiji, nije bilo uskraćeno u naplati za izvršene radove. Do minucioznosti razrađen sistem korupcije u Gadafijevoj Libiji (jedna od najviših stopa u svetu), ostavljao je lavovski deo njihove zaslužene zarade u džepovima uskog kruga privrednog establišmenta. Milionski privredni aranžmani nisu mogli biti sklopljeni bez odobrenja i „naplate“ od članova liderove porodice. Ovaj sistem je krajem prošlog veka doveden do paroksizma zvaničnom uredbom po kojoj se potraživanja stranih preduzeća (nekad i decenijama duga, gde, takođe, naše firme nisu izuzetak) mogu naplatiti njihovim odricanjem od naplate duga u visini od 50 odsto! Pa i tada, do te polovine zarade se moglo doći tek novim podmićivanjem. Realnosti života libijskog naroda pod Gadafijevim režimom tek će u narednom periodu izlaziti na videlo u punom svetlu. Dah slobode se tako jasno očitavao na licima građana Tripolija već prvih časova od ulaska pobunjeničkih snaga na glavni trg prestonice. Ne treba zaboraviti i na neskrivene aspiracije stranog faktora, zemalja koje su pomogle okončanju džamahirijske strahovlade, i koje će zasigurno nastojati da se nametnu kao mentori „nove demokratske Libije“. Srbija će, po svemu, biti među poslednjima koji će priznati nove vlasti u Libiji. To će, verovatno, morati nekome i da se objasni, uz nadu da će naići na razumevanje da „zakašnjenje” nije značilo i podršku opstanku četrdesetdvogodišnje Gadafijeve diktature. Bez toga, teško će se stati u prve redove onih koji se već spremaju da prionu na poslove obnove Libije. Ponajbolja karta za ponovni ulazak na ovo tržište biće podsećanje na poverenje i visoki ugled koji su srpska preduzeća na njemu svojevremeno ostvarila. Ambasador Savezne Republike Jugoslavije (1992-1996) i Republike Srbije (2004-2009) u Libiji Rat obojen naftom NATO je ratom u Libiji težio da izoluje i kazni stare i nove protivnike. A tu su i libijska naftna polja, čiju kontrolu alijansa želi Završetak Gadafijeve ere otvara mnogo više pitanja nego što nudi odgovora. Rat za demokratiju u Libiji obojen je naftom. Uloga NATO - pomoć civilima ili disciplinovanje neposlušnih? Specijalni interesi bogatih suseda sa severa - Italije i Francuske. Polugodišnji građanski rat koji je počeo u februaru i u kome je ključnu ulogu imao NATO, otvorio je mnoga pitanja. Jedno od najbitnijih je pitanje o motivu zapadne alijanse za učešće u ovom ratu. Onaj zvanično saopšten - zaštita civila, napad na one koji se usude da prekrše primirje kao i naglasak na neutralnosti - ne drži vodu jer su civili ginuli a analitičari su izračunali da su svih 7.549 napada ove alijanse bili usmereni na Gadafijeve snage. Naravno, nije sporno da je Gadafi sprovodio diktaturu i da su njegovi agenti ubijali njegove političke protivnike po svetu. Nije sporno ni to da su libijski ustanici bili vojno slabi da sruše Gadafijev režim, čvrsto oslonjen na organizovanu i obučenu vojsku i policiju. Još manje je sporno da je libijskim ustanicima trebalo pomoći u realizaciji tog cilja, ali je to trebalo uraditi otvoreno i bez diplomatskih igrarija. Istovremeno, nad polugodišnjom operacijom uklanjanja Moamera Gadafija sa kormila Libije konstantno je lebdela senka nafte. Da podsetimo, Libija je 17.  proizvođač ove sirovine na planeti a izvozila je oko 1,5 miliona barela dnevno. Iako je to samo oko dva odsto svetske proizvodnje, treba podsetiti da je libijska nafta visokog kvaliteta kao i da je cena njenog transporta do tržišta zapadne Evrope skromna. A koliko nafta znači za ekonomiju Libije svedoči i podatak da je 95 odsto libijskog prihoda od izvoza donosilo „crno zlato” kao i da su ti prihodi činili četvrtinu bruto društvenog proizvoda ove zemlje. Zbog svega ovoga libijski rat se može nazvati i ratom za kontrolu nafte. Sukobi sa Iranom, prisustvo Al kaide na političkoj sceni i pokušaji Rusije da čvršće kontroliše sve izvore nafte na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza koji su joj dostupni, naterali su razvijene zapadne zemlje, koje su i članice NATO, da povedu  borbu za čvršću kontrolu izvora nafte u drugim područjima. Spisku  motiva za učešće NATO-a u ratu u Libiji treba dodati i težnju alijanse da izoluje protivnike, poput Severne Koreje i kazni potencijalno nove protivnike, što je Gadafi sigurno bio, pogotovo u poslednjim godinama vladavine kada je izgubio kontakt sa realnošću. Osim toga SAD i NATO, kao najveće vojne sile savremenog sveta, smatraju da moraju sve ostale na planeti redovno da podsećaju ko je gazda u kući. Čini se da će se to isto desiti i sa najsvežijim NATO saveznicima, libijskim ustanicima. Tako je ovih dana predsednik američkog Saveta za međunarodne odnose Ričard Has izjavio da se NATO mora suočiti sa svojom pobedom i dodao da će biti potrebna neka vrsta međunarodne pomoći, najverovatnije međunarodnih snaga, da bi se u Libiji uspostavio i održao red. Opasnost od nereda potvrđuje i pretnja Mustafe Abdul DŽalila, predsednika prelazne vlade, da će podneti ostavku ako bude osvete. U daljem razvoju događaja posebnu ulogu će igrati Italija i Francuska,  koje su pre građanskog rata kupovale gotovo 47 odsto libijske nafte.  Italijanska naftna kompanija ENI je već najavila povratak u Libiju a analitičari zaključuju da su glavni gubitnici u ovom ratu, osim Gadafija naravno, ruske, brazilske i kineske kompanije koje su intenzivirale svoje prisustvo u Libiji u poslednjim godinama Gadafijeve vladavine. Italija, koja je kontrolisala Libiju od 1912. do 1943, njen je glavni spoljnotrgovinski partner od 2008. Te godine su Gadafi i i Berluskoni potpisali ugovor o saradnji kojim se Italija obavezuje da uloži pet milijardi dolara u libijsku infrastrukturu u narednih četvrt veka kao kompenzaciju za godine okupacije. Libija se istim ugovorom obavezala da će sprečavati ilegalne imigracije kao i da će otvoriti tržište za italijanske kompanije. Drugi veliki kupac libijske nafte, Francuska, imala je uspone i padove u odnosima sa ovom severnoafričkom zemljom, ali je 1967. počela da Gadafiju prodaje oružje i vojne avione „miraž 5“. Godine 1974. novim ugovorom Libija garantuje snabdevanje naftom Francuske a zauzvrat dobija tehničku i finansijsku saradnju. Osim toga, Francuska je u Libiju investirala oko 10 milijardi evra u izgradnju atomske centrale, postrojenje za desalinizaciju morske vode i nabavku 21 aviona „erbas“.  U rivalstvu sa Italijom, Francuska je pokušala da stekne prednost time što je postala prva zemlja koja je priznala Nacionalni prelazni savet kao legitimnog predstavnika naroda Libije i tako što su njeni avioni „rafal“ i „miraž 2000“ prvi napali Gadafijeve snage, samo nekoliko sati posle usvajanja rezolucije u UN. Gadafi i Zapad: PIKASO BLISKOISTOČNE POLITIKE Moamer Gadafi, koga je jedan arapski analitičar nazvao „Pikasom politike na Bliskom istoku”,  učenik je britanske oficirske škole a na vlast je došao državnim udarom 1969. Samo tri godine kasnije ulazi u prvi sukob sa Zapadom kada su pripadnici palestinskog „Crnog septembra” ubili 11 izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu, dok su mediji Gadafija optužili da finansira ovu organizaciju. Marta 1982. SAD su zabranile uvoz libijske nafte i izvoz američke tehnologije za libijsku naftnu industriju zbog Gadafijeve podrške PLO, a evropske zemlje taj embargo nisu podržale. Godine 1984. ubijena je jedna žena policajac u demonstracijama ispred libijske ambasade u Londonu, a istraga je utvrdila da je hitac došao iz diplomatskog predstavništva. Velika Britanija je tada prekinula diplomatske odnose sa Libijom i optužila Gadafija da podržava Irsku republikansku armiju - IRA. Godinu dana kasnije Gadafi je najavio da će nastaviti da podržava Frakciju crvene armije, Crvene brigade, PLO i IRA ako evropske zemlje nastave da podržavaju njegove protivnike. Godine 1986. SAD su napale libijske patrolne čamce tokom sukoba zbog libijskog prisustva u  zalivu Sirt za koji je Tripoli tvrdio da pripada njegovim teritorijalnim vodama. Iste godine Libija je optužena za eksploziju u jednoj diskoteci u Zapadnom Berlinu u kojoj je poginulo 60 osoba, a američki predsednik Ronald Regan je naredio vazdušne napade na Tripoli i Bengazi. Godine 1988. za eksploziju PANAM-ovog aviona i smrt 270 putnika nad engleskim gradom Lokerbijem optužena su dva Libijca koje je Gadafi odbio da izruči. SAD i Velika Britanija su zbog toga uvele ekonomske i političke sankcije Libiji. Gadafi  2003. godine dozvoljava međunarodnim inspektorima da kontrolišu postrojenja za proizvodnju oružja za masovno uništenje a 2006. objavljuje program za uništenje hemijskog oružja. Nakon toga SAD uspostavljaju diplomatske odnose sa Libijom i skidaju je sa liste zemalja koje podržavaju terorizam. Gadafi je instruisao i podržavao diktatora Čarlsa Tejlora, optuženog za ratne zločine u Sijera Leoneu. On je podržavao i politiku Slobodana Miloševića tokom rata u Bosni i Hercegovini i sukoba na Kosovu. Savet bezbednosti UN je 27. februara ove godine usvojio rezoluciju o embargu na oružje za Libiju i odobrio krivični postupak, pred Međunarodnim krivičnim sudom, protiv Moamera Gadafija zbog zločina protiv čovečnosti