Osigurajte da se mostovi ne ruše

Januara ove godine gradonačelnik Loznice tvrdio je da su poplave Drine i Jadra nanele štetu od 2,8 miliona evra. Da vam pravo kažem, nisam na to tada obraćao pažnju. Ali, onda sam nedavno posetio grad na jugu Srbije da vidim nasip, obnovljen i utvrđen po projektu koji je finansirala Svetska banka, po ceni od oko milion evra. Ta poseta mi je pomogla da razumem šta je to potrebno Loznici i verovatno mnogim drugim opštinama u Srbiji, kako bi se izbegle skupe štete. Zbunjeni ste? Da objasnim. Sa grupom svojih kolega posetio sam taj grad jer je jedna od aktivnosti u projektu bila popravka, ojačanje i podizanje nivoa nasipa i vodoutvrda, kao i čišćenje korita reke koja teče kroz grad. Sve to radilo se kako bi se sprečila šteta od poplava koje su se redovno događale pri visokom nivou vode. Jasno se videlo da su radovi dobro odrađeni, ali manje od dve godine nakon njihovog završetka slika baš nije bila lepa: obale reke su ponovo zarasle u korov, korito je bilo puno đubreta i kamenja, drveta i drugog otpada. Bilo mi je jasno da postoji opasnost da prva naredna visoka voda opet nanese štetu. Možete sad zamisliti kako smo bili razočarani! Stajao sam tamo i pitao sam se zašto je Vlada Srbije uložila milion dolara kredita Svetske banke ako opština neće da se potrudi da uloži nešto malo svog novca u prosto održavanje? Posebno je zbunjujuće što to nikome ne pada na pamet u vreme visoke nezaposlenosti u Srbiji kad bi se posao mogao obaviti angažovanjem nekoliko desetina ljudi, uz nešto znoja doduše, ali bez skupe mehanizacije? Dosad ste verovatno već shvatili da mi je današnja tema održavanje. I nije reč samo o rečnim koritima. Odnosi se i na puteve, mostove, snabdevanje vodom i strujom, na parkove i na bilo koju drugu vrstu infrastrukture. O tome se često u Srbiji ne vodi računa. E sad, u mnogim zemljama je „presecanje vrpce“ na novoizgrađenim objektima više „seksi“ za nadležne, ali zanemarivanje održavanja tih objekata je osnova održivog razvoja. Putevi su drugi primer ovoga što govorim. Tačno je da je od ključne važnosti za Srbiju da izgradi nedostajuće delove na autoputu Koridora 10 i da izgradi nove puteve koji povezuju gradove van tog koridora. Ali, čemu sve to ako su ostali putevi u tako lošem stanju da automobili i kamioni voze brzinom puža, povećavaju broj nesreća, a nijedan investitor pri zdravoj pameti neće da ulaže van prostora od nekoliko kilometara dalje od Koridora 10? Putevi Srbije možda čine najviše što mogu sa ograničenim sredstvima koja imaju, ali su u ogromnom zaostatku sa valjanim održavanjem. Rezultat svega je činjenica da su putevi u Srbiji u lošijem stanju nego u bilo kojoj susednoj zemlji sem, možda, Albanije i Bosne i Hercegovine. Početkom 2000-ih oko 25 odsto glavnih i regionalnih puteva u Srbiji bili su u dobrom stanju, 19 odsto u zadovoljavajućem, a 56 odsto u lošem stanju. Uporedni podaci za Hrvatsku, prema jednom istraživanju, jesu 32 odsto, 46 odsto i 22 odsto. Finansiranje održavanja puteva, koje je bilo zadovoljavajuće do početka devedesetih, drastično se smanjilo i tokom tih godina je bilo na neadekvatnom nivou. Prosečno godišnje trošenje na održavanje glavnih i regionalnih puteva u tom razdoblju činilo je nekih 0,3 odsto nacionalnog dohotka, dok u zemljama sličnim Srbiji po razvoju to iznosi oko jedan posto nacionalnog dohotka. Finansiranje sektora poboljšalo se 2002. godine, ali nivo sredstava koja se zaista utroše i dalje je nestalan, što odražava zavisnost sektora od kratkoročnih interesa i ograničenja nametnutih izdvajanjima iz budžeta. Nemojte me pogrešno shvatiti! Izgradnja novog puta, mosta, električne centrale, bedema ili brana, uz održavanje postojećih, takođe može ekonomski biti opravdano. I zaista, troškovi održavanja brzo rastu kad stepen iskorišćenosti infrastrukture dođe blizu maksimuma za koji je projektovana. Tada izgradnja novog paralelnog postrojenja može biti korisna jer novo postrojenje omogućava da jedno od njih ne radi maksimalnim kapacitetom ili iznad maksimalnog. U tom slučaju, dugoročne uštede dodatnog postrojenja mogu biti značajne. U svakom slučaju, jasno je kao dan da nedovoljno ulaganje u održavanje postojećih objekata izgradnju novih čini besmislenim. Posle nekoliko godina kako izgledaju ta nova, blistava postrojenja? Nažalost, nove investicije privlače svačiju pažnju dok je novac potrošen na održavanje, nasuprot tome, gotovo nevidljiv. Niko ne piše hvalospeve liderima zato što se mostovi ne ruše. A opet, to je važno isto koliko i izgradnja novih. (Autor je šef kancelarije Svetske banke u Srbiji)