Leto, sunce, brod

Generacija kojoj pripadam poznata je po letargičnosti i izmišljanju izgovora za sopstvenu apatiju. Niko tu nije konkretno kriv i odgovoran za takvu situaciju, svaki činilac ovog našeg takozvanog društva i neke skorije istorije podjednako je uticao na formiranje „mladih“ bez inicijative i nekakvog pozitivnog stava prema sopstvenom uloženom trudu. Svi čekamo da nam nešto padne sa neba, da država uradi ovo ili ono, da neko drugi dođe i napravi nam idealne uslove da bismo se mi.... zabavljali! Organizovana zabava ne pada sa neba, isto kao ni druge stvari, a ako pokažemo malo dobre volje koja je tako retka i tako dragocena, svima bi nam bilo lepše. Barem na jedan dan u ovom komplikovanom srpskom životu. Poslednjeg vikenda u avgustu mesecu, desila se zabava koja bi mogla da posluži kao primer i inspiracija za akciju lepšeg preživljavanja u Srbijici. Marko Nastić, najpopularniji i najuspešniji di-džej u nas, organizovao je žurku na brodu. Uz pomoć još nekoliko svojih kolega i prijatelja. Zvuči banalno, ali iako Beograd leži na dve ogromne reke, takve zabave se ne dešavaju često. Protivno svakom zakonu logike. Marko i ekipa su izračunali da mogu da naprave žurku koja plovi sedam sati, za svojih 200 prijatelja, ukoliko svako plati ulaz. Plaćanje ulaza – čin takođe davno zaboravljen od strane beogradske kul ekipe. Od tog novca isplaćuje se iznajmljivanje broda i posade, bar, piće, barmeni, benzin, iznajmljivanje ozvučenja i čak hotelski smeštaj za dvojicu di-džejeva iz inostranstva. Nema profita, sve se radi samo i isključivo zbog zajedničkog radovanja. Brod je isplovio u tri posle podne i išao gore-dole po Dunavu i Savi. Devojke su se specijalno lepo obukle, dečaci su došli u mornarskim majicama i sa kapetanskim kapama. Svi su se potrudili, naoštrili, pripremali za žur. Ponašanje davno zaboravljeno među posetiocima beogradskih zabava. Naravno, struja se gasila svakih pola sata, vode je nestalo nakon dva sata plovidbe, a već oko šest po podne mogli su da se popiju samo tekila ili viski. Na pitanje zašto ljudi odgovorni za šank nisu nabavili ozbiljniju količinu tečnosti za preživljavanje, dobili smo odgovor da pravila striktno nalažu koliko tereta sme da se unese na brod i da rečna policija vreba non-stop. Ne mogu baš da zamislim rečne policajce kako ulaze i prebrojavaju prazne flašice vode. Svejedno, niko nije pao u nesvest. Publika je u isti glas vrištala na svaku novu pesmu i padala u trans od sreće. Svi koji su tamo bili zapamtiće ovo kao najlepši dan u Beogradu leta 2011. Za toliku kolektivnu radost bilo je potrebno samo malo individualne dobre volje. Nije teško, verujte.