Za buduća pokolenja

Zvuči kao dosetka iz zaostavštine sarajevskih nadrealista, ali nije. Sekretarijatu srpskog parlamenta, kaže agencijska vest, upućena je molba da se u Domu Narodne skupštine snimi nekoliko kadrova televizijske serije koja se, u italijansko-irskoj koprodukciji, već neko vreme u Srbiji snima o - pazi sad - propasti Titanika. Molba je “još u fazi razmatranja”, a odluka će, objašnjava sekretar skupštine, biti doneta u skladu sa načelnim stavom da se izlazi u susret zahtevima koji su “u duhu te institucije”, odnosno onima čija realizacija ne narušava njen simbolički i svaki drugi značaj. Za one s nedovoljno mašte da pretpostave šta bi se imalo smatrati neprihvatljivim zahtevom, sekretar navodi skorašnji primer snimanja filma Gavran (o Edgaru Alanu Pou), čiji su producenti želeli da u Skupštinsko zdanje uvedu - konja. Razumljivo, zahtev je odbijen; a ako ste na ovom mestu pomislili kako ne vidite kakvu razliku u skupštini čini jedan konj manje ili više, to vama na dušu. Ja to nisam rekao. Nego, vratimo se mogućnosti da skupštinski enterijer bude uslikan za potrebe serije o Titaniku. Neće ta serija sigurno biti ni nalik Kameronovom razmetljivom holivudskom spektaklu, već nešto mnogo intimnije i skromnije, ali Titanik je Titanik: snažan simbol surove kazne za prevelike ambicije i neobuzdanu aroganciju, ono što se na starogrčkom zove hubris. A kako i Srbija nekako dođe ko Titanik - nema, istina, u šta da potone, ali svejedno već više od 20 godina nezaustavljivo propada; te kako je i njena propast, makar u inicijalnoj fazi, bila direktna posledica hubrisa onog notornog govornika sa suncem u kosi, čini se da će se, ako dozvola za snimanje bude data, život i umetnost još jednom (barem za nas ovde) na zgodan način prožeti. Propadanje je, uostalom, i inače disciplina u kojoj smo tradicionalno jaki. Zato valjda i ne iznenađuje previše kada se kreatorima ili saučesnicima te propasti i dan-danas odaju priznanja i podižu spomenici - metaforički ili stvarni, kao u slučaju Borke Vučić, koja je od pre neki dan ovekovečena u svom rodnom selu Komirić, kod Osečine. Nije, razume se, Miloševićev dugogodišnji consigliere za pitanja novca i bankarka koja je, kao da ju je omerta obavezivala, sve finansijske tajne njegovog režima odnela u grob, bila među najgorima koje je taj režim izbacio na površinu; i ne samo zato što je pripadala mnogo starijoj, već društveno pozicioniranoj generaciji. Nije, ako ćemo pravo, u tom smislu bila ni među prvih sto, iako je po realnom značaju verovatno spadala u prvih deset. Bila je stari komunistički kadar, kažu da je znala svoj posao i, koliko je poznato, nije se lično okoristila položajem na kome se našla i uticajem koji je imala. E pa, utoliko gore. Ako je zaista bila takva kakvom je opisuju, i ako se tome doda njena materijalnim dokazima slabo potkrepljena, ali neosporna uloga u prokopavanju pacovskih kanala kojima su išli novčani tokovi Miloševićeve vlasti, to drugaricu Vučić u nekom širem (i ne samo simboličnom) smislu čini nekim ko je voljno i iz entuzijazma postao saučesnik u jednom - što bi rekli ovi iz Haga - zajedničkom zločinačkom poduhvatu. A takvima se jednostavno ne podižu spomenici, ma koliko fondova za doškolovavanje mladih poljoprivrednika posle osnovali i ma koliko emocija za nju gajili u zavičaju. Da, ali ovo je Srbija i ovde normalni kriterijumi ne važe. Ovde smo svi naši; svi brzo i lako zaboravljamo i zasluge i krivice, prepravljamo i ulepšavamo istoriju po potrebi, dok sve ne postane isto i dok nam svima ne bude svejedno. Samo što nismo svi naši. I što neki od nas pamte duže od kokošaka. Pa ipak, kako je krenulo, ko može da tvrdi da za deset ili dvadeset godina u selu Ratkovo, opština Odžaci, neće nići spomen ploča Jovici Stanišiću? Ko može da garantuje da u selu Sivac kod Crvenke jednog dana neće biti otkrivena bista Milorada Vučelića? Da u Bačkoj Palanci neće postojati ulica Mihalja Kertesa? Da se u Raškoj ništa neće zvati po Gorici Gajević? Ima ipak jedna mala uteha u svemu ovome. Selo Šipačno, kod Nikšića, danas je u drugoj državi. Tamo se, naime, rodio Radoman Božović. (autor je urednik diplomatskog biltena VIP)