Banka za povratak u prošli vek

Država je odmakla sa predlogom osnivanja razvojne banke koja bi novac iz budžeta prosleđivala u sektore koji nisu nužno profitabilni, ali navodno imaju razvojni značaj za ekonomiju. Sa jedne strane, jasno je zašto političari hoće da država osnuje sopstvenu razvojnu banku. To su nova radna mesta za partijske članove, nekoliko direktorskih pozicija za prijatelje i mnogo državnog novca za finansiranje privatnih projekata po privilegovanim uslovima. Ali ovaj, politički deo problema, je dobro već poznat. Manje je poznat ekonomski deo problema. Ekonomski aspekt kaže da korupcija i nestručnost čak i nisu najveći problemi sa državnom alokacijom kredita putem razvojne banke. Čak i kad bi takvu instituciju vodili nekorumpirani eksperti, pravi problem je u nemogućnosti da se van uobičajenih tržišnih kriterijuma utvrdi kakve investicije su potrebne ekonomiji. Ideja da država treba preko svojih banaka da bira strateške sektore i odlučuje o finansiranju pojedinih preduzeća je vraćanje na koncept razvoja koji je u svetu bio popularan 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Mnogi ekonomisti su tada mislili da bi država mogla da racionalno odlučuje koje sektore ili firme treba posebno podržati. Pošto besplatnog ručka u ekonomiji nema, ta podrška je putem poreza ili inostranog zaduživanja morala doći na račun građana i ostatka privrede. Ali od Indije, preko Egipta do Brazila, rezultati ove politike su bili razočaravajući. Ispostavilo se da su odluke o strateškim investicijama bile većinom pogrešne. Tako se dogodilo da skoro svaka zemlja u razvoju završi sa sopstvenom čeličanom i fabrikom automobila koje će nastaviti da prave gubitke sve do svoje kasnije propasti. Do 1980. je većina zemalja shvatila da ovakav koncept donosi mnogo više promašenih nego razvojnih investicija. Državno sponzorisani razvoj je završio neslavno jer se shvatilo da se država ne snalazi najbolje u odabiru privrednih projekata. Bilo je i izuzetaka, zemalja koje su uz industrijsku politiku uspele da ostvare ekonomski rast – ali ni one to nisu uradile zbog nego uprkos državnom mešanju u investiranje. Japan, koji preostali zagovornici industrijske politike citiraju kao redak uspešan primer državnog sponzorisanja određenih sektora, u stvari i nije značajnije pomagao sektore po kojima je kasnije postao poznat, kao što su elektronika i automobili. Naprotiv, većinu pomoći usmeravao je u sektore za koje će se ispostaviti da su bili promašeni, poput čelika i hemije. U jednom trenutku su eksperti zaduženi za strateške industrije čak pokušali da odvrate kompaniju Honda od osnivanja, jer su smatrali da zemlja već ima previše proizvođača motora i automobila. Odabir pravih razvojnih ulaganja je, prema tome, izuzetno težak, praktično nerešiv zadatak. I pri tome glavni problem nije što razvojnom bankom za usmeravanje investicija upravljaju političari, a ne eksperti. Indija je, dok se oslanjala na ovakav model razvoja, angažovala veliki broj nobelovaca iz ekonomije koji su stalno putovali u tu zemlju da učestvuju u planiranju strateških ulaganja. Rezultat su svejedno bile uglavnom promašene investicije i opšta stagnacija. Kada je poslednjih dvadesetak godina ova zemlja konačno počela da veći deo investicionih odluka ostavlja tržištu, u prvi plan su isplivali profitabilni sektori kojima se niko nije nadao – poput softvera, kol-centara i filmske produkcije. Pogledajmo samo naznake strateškog razmišljanja u Srbiji. Vlada Srbije promoviše turizam kao prioritetnu granu, iako je jasno da u konkurenciji okolnih zemalja to ne može biti njena komparativna prednost – Crna Gora ima desetostruko, a Hrvatska dvadeset puta veće prihode od turizma po stanovniku. Kada upada u tako očigledne zablude, kako očekivati od države da donosi dobre odluke o odabiru ostalih strateških sektora? Ova nemogućnost političara i eksperata da pomoću nekih vantržišnih kriterijuma vide šta su dobre, a šta loše investicione odluke je glavni razlog zašto su državne politike kreditiranja bile neuspešne širom sveta. Tržište je mehanizam borbe protiv naših individualnih neznanja. Umesto da ekspert sa vrha odlučuje koju firmu treba podržati, u tržišnoj ekonomiji mnogi sa različitim mišljenjima stalno eksperimentišu. Jedni ulažu u turizam, drugi u softver, a mehanizam profita i gubitka pokazuje ko je bio u pravu. Profit neke firme jeste zarada za njene vlasnike, ali u ekonomiji on takođe služi kao pokazatelj ostalima šta su dobra ulaganja. Zato je tržište, sastavljeno od ljudi u potrazi za sopstvenim profitom, istovremeno najbolji mehanizam za donošenje dobrih kolektivnih razvojnih odluka. Bankarski sektor je važan deo tog tržišnog mehanizma. Ni bankarski službenici ne znaju unapred šta su dobri, a šta loši projekti, ali poređenjem biznis planova, ostvarenih profita i garancija o tome nekako odlučuju. Najvažniji posao države u bankarskom sektoru je da omogući konkurenciju i garantuje poštovanje ugovora. Direktno finansiranje privrede putem sopstvenih razvojnih banaka je loša i prevaziđena ideja – ideja iz doba Pokreta nesvrstanih. (Autor je profesor na Viskonsin univerzitetu u Kijevu)