Borba orla i zmaja

Aleksandar Karađorđević imao je na grudima istetoviranog dinastičkog dvoglavog orla. Istorijska pravda bar ovde je učinila šta treba, kraljevi i podanici su se makar na ovom planu izjednačili i danas je orao na grudima uobičajena zatvorska tetovaža. Improvizovani aparati za tetoviranje uprkos zabranama tiho bruje u srpskim zatvorima, kao i drugde na planeti, ali domaći robijaši nisu, ipak, tetovaže razvili u slikovni jezik koji u robijašnicama SAD, Rusije i Latinske Amerike služi razlikovanju prijatelja i neprijatelja i govori o zatvoreniku više nego autorizovana biografija. Kriminolozi, zatvorski vaspitači i sami osuđenici slažu se da ovdašnji zatvorenici žele da im tetovaže budu u trendu koji vlada sa bolje strane rešetaka. Otuda toliki krstovi i anđeli na telima robijaša. O jednom orlu koji je krasio torzo zatvorenika pisao je i Danilo Kiš. U radnom logoru u koji je smešten zaplet Kišovog „Magijskog kruženja karata“ logorašima je gospodario Gruzin po imenu Kostik Koršunidze. Članovi logoraške kriminalne elite, jedini koji su smeli da se obraćaju Kostiku, najčešće su Koršunidzea zvali Orlom ili Pticom, po tetovaži koju je nosio na grudima. Zvanje prvog među kriminalcima, titulu pahana, Orao je preuzeo – i kasnije izgubio u partiji karata, sa tragičnim posledicama – od izvesnog Segidulina, poznatog pod nadimkom Majmun, nadevkom koji mu je donela grudna tetovaža majmuna koji onaniše. Kiš kao učesnike kobnog kartanja pominje još dvojicu viđenih logorskih kriminalaca, Kruminša i Gadjašvilija, poznatije kao Zmaj i Zmija. Orao, Majmun, Zmaj i Zmija nisu bili jedine eminencije sovjetskih gulaga čije su tetovaže privukle Kišovo pero. Kožnu filozofiju nekog drugog kriminalca Kiš opisuje ovako: „...Spreda, orao koji svojim kljunom razdire Prometejeve grudi; pozadi, pas u neobičnoj pozi obljube sa nekom damom. Dva lica iste medalje... Svetlost i tmina. Tragedija i komedija. Parodija svoje sopstvene uzvišenosti...“ Čista metafizika ispisana iglom i tušem na ogrubeloj lopovskoj i logoraškoj koži. Današnji pahani češće se diče firmiranim odelima nego tetovažama, a u brendiranom odelu nema ni metafizike ni književnosti. Zatvorski tatuaž nije više privilegija i dostupan je većini robijaša planete, pa verovatno i stoga kriminolog Zlatko Nikolić u fenomenu zatvorskog tetoviranja, onakvom kakav je danas, ne pronalazi neku naročitu filozofiju. „Zatvorenici i kriminalci isto su što i drugi ljudi. Tetovaža i kod njih potiče iz podsvesne težnje da dograde ono što im priroda nije dala. Kada se odbaci sva naslaga racionalizacije, uvek se ispostavi da je zatvorenik koji se tetovira izabrao simbol koji označava nešto čemu teži – bila to neka supkulturna grupa ili neka željena osobina“, kaže Zlatko Nikolić, danas viši naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, a nekada vaspitač u KPD Niš. Istraživanje koje je 2008. godine sprovela grupa naučnika „Batuta“ i Medicinskog fakulteta u Beogradu pokazalo je da tetovaže nosi više od 40 odsto zatvorenika u Srbiji. Muški kažnjenici češće su tetovirani nego ženski, mlađi više nego stariji. Sve je na tom planu kao i van rešetaka. Najčešće su ukrašeni povratnici, čak 57 odsto njih. Međutim, samo petina tetoviranih oslikala se u zatvoru. Ostali biraju bolja mesta za bodiart, pa se čini da naivna umetnost zatvorske tetovaže polako odumire. „Tetoviranje jeste raširena zatvorska pojava. Moguće je da se danas manje tetovira upravo zato što se od tetovaže očekuje da zadovolji mnoge estetske zahteve. Ni zatvorenici nisu spremni da im neko tek tako improvizuje po koži. Niko neće neku bezveznu, ružnu sliku, bez boje. Viđala sam zatvorenike sa započetim tetovažama, kažnjenike koje je zatvorska kazna prekinula u ukrašavanju, i oni nisu imali nameru da svoje ukrase dovrše u zatvoru. Radije su čekali slobodu“, kaže Dušanka Garić, načelnica Odeljenja za tretman i alternativne sankcije Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde. Dušanka Garić smatra i da je zatvorsko tetoviranje danas sve ređe baš među mlađim zatvorenicima, koji mnogo polažu na „kult tela“, pokušavaju da se neguju kao da su na slobodi, vežbaju, razvijaju mišiće, rade ono što je potrebno da se robijaš ne oseća kao robijaš. Muljave tetovaže nisu u skladu sa takvim namerama. Kažnjenici koji se odluče na zatvorske „šare“, pored već pomenutog traganja za sobom, imaju i druge, prozaičnije razloge. „Vreme u zatvoru je crna ptica koja neprestano kljuca jetru. Ono traje dugo, predugo, i svaki način da se ono ubije zatvoreniku dobro dođe. Tetovaža je jedan od načina da se vreme premosti. Tu nema razlike između osuđenika i vojnika“, objašnjava Zlatko Nikolić. Ne treba zanemariti ni to da tetovaža, ako je nasilne simbolike, poručuje kako je njen nosilac opasan i da se sa njim ne treba sukobljavati. O koristi ovakve „signalizacije“ u zatvorskom okruženju nema potrebe pričati detaljnije. „U tom slučaju tetovaža ima istu funkciju kao i mimikrija u životinjskom carstvu. Kao što daždevnjak odvraća neprijatelje jarkim bojama, tako u zatvoru imate i tetovaže i frizure i ponašanje koji kažu „Opasan sam“, dodaje Nikolić. Zatvorska tetovaža možda će, a možda i neće osuđenikovim „kolegama“ delovati opasno. Ono što je izvesno jeste da će biti opasna za njega samog. Mada u već pomenutom istraživanju stoji da je većina nosilaca zatvorskih tetovaža bockana sterilisanim iglama, nigde ne piše kako je ta sterilizacija izgledala u ne baš rajskom okruženju srpskih zatvora. Nestručna ruka zatvorskih tatu-majstora dodatni je problem. „Tetovaže nikada nismo branili iz nekih ideoloških razloga, već zbog infekcija i nehigijenskih uslova. Još je gore bilo kada su zatvorenici pokušavali da tetovaže skinu. To su radili kiselinom ili su skidali sluz sa lista smokve, pa se time trljali i pravili sebi gadne rane. Imao sam i jednog mladog osuđenika koji je umro od posledica tromba. Tromb je pak verovatno izazvala nespretno izvedena tetovaža jer je bio sav išaran, po jeziku, polnom organu…“, priča Zlatko Nikolić. Zatvorsko tetoviranje je zabranjeno u Srbiji, a mahom i u svetu. Na Kubi onaj koji tetovira može da dobije tri, a tetovirani dve dodatne godine zatvora. U američkim zatvorima i zatvorenik-umetnik i čovek-platno mogu da završe u samici. Zanimljivo je da se u Hrvatskoj sprema novi zatvorski pravilnik koji tetoviranje više neće kažnjavati. U Srbiji se pak radi o prekršaju zatvorskog kućnog reda, ali lakšem. „Tetoviranje mora da bude zabranjeno iz zdravstvenih razloga, kako se ne bi širile krvno prenosive bolesti. Postoji samo jedan razlog za zabranu, ali on je nepobitan i to je sprečavanje infekcija. U zatvorima imamo mnoge narkomane, ljude obolele od hepatitisa C… Niti su instrumenti sterilni, niti su zatvorenici za tetoviranje stručni. Kada nađemo mašinicu za tetoviranje, oduzimamo je, ali to je lakši prekršaj kućnog reda. Umešani mahom dobiju samo ukor ili opomenu, nema težih disciplinskih mera ili lošijeg tretmana zbog tetoviranja“, kaže Dušanka Garić. Tehnika slikanja po koži napredovala je i iza srpskih rešetaka. Igla i tuš su arhivirani i zatvorski umetnici danas improvizuju mašinice koje umnogome nalikuju onima koje su koristili prvi tatuaž-entuzijasti u Jugoslaviji. Prokrijumčarene žice gitare, tranzistori, magneti i druge naoko bezvredne drangulije kao alhemijom naposletku daju aparaturu za tetoviranje. „Modernizovali su se, svakako. Sposobni su da improvizuju mašinicu uz pomoć `štapa i kanapa`. Ne izgleda to kao nekada, ubod po ubod, jednom iglom, pa tako danima“, potvrđuje Dušanka Garić. Pakleni haos latinoameričkih zatvora i vladavina bandi ujedinjenih rasnim, etničkim ili ideološkim zajedništvom u američkim robijašnicama vremenom su tetovaže tamošnjih osuđenika razvile u pravi slikovni sleng. Svaka važna banda ima takav skup simbola jer je tetovaža u zatvorskom infernu jednostavan način identifikacije. Mada pahana više nema, slično je i u Rusiji. Što reče Pekić, Rus se u zatvoru uvek nekako oseća kao kod kuće, pa nije čudno što tetovaže tamošnjih zatvorenika nekada kazuju više nego što sam robijaš može. Posvećenima u ovaj zatvorski argo dovoljan je jedan pogled da kažu da li je neki osuđenik „bos ili hadžija“. U srpskim zatvorima ovakvog kožnog žargona nema. Sagovornik NIN-a, nazovimo ga Isa, ima 34 godine i svoju radoznalost – od malena ga je zanimalo šta se nalazi u tuđim džepovima, a potom i u stanovima – nekoliko puta je plaćao zatvorom. Mastiljavu uspomenu na svoje robijašnice nema, ali ih je video mnogo. „Nije ti ovo Amerika. Nema ovde varijanti tipa pogledaš čoveka i znaš i u kojoj je bandi i zašto leži i koliko. Čovek ovde tetovira svoje ime ili nekog mrtvog drugara ili svoje ribe, pa posle bude gadno kad se raskantaju… Tetoviraju i zmije, krstove, to je sada fora… Bude i neko sa više mašte, ali to je opet nešto što njemu znači, ne znak nekog ganga ili šta ti ja znam…“, priseća se Isa. Iskustva Zlatka Nikolića iz dvanaestogodišnje karijere u KPD Niš takođe govore da tetovaže srpskih robijaša imaju lična značenja. „Dok sam bio u zatvorima nije bilo naznaka južnoameričkog fenomena, da ga tako nazovemo. U srpskim, pa i u evropskim zatvorima nema oznaka pripadnosti klanu ili etničkoj grupi. Kod nas je to individualna potreba i ona prati modu van zatvora. Kada su bili aktuelni filmovi Brusa Lija, zatvorenici su tetovirali zmajeve, a sada su popularni religiozni motivi, krstovi, Sveti Georgije koji ubija aždahu i slično. Uvek su popularna imena žena i devojaka, noževi… Često se, doduše, na levoj ruci osuđenika, između kažiprsta i palca, mogu videti četiri ukrštene crte, simbol rešetaka. To označava pripadnost opštem bratstvu sadašnjih ili bivših osuđenika“, objašnjava Nikolić. I Dušanka Garić smatra da osuđenici mahom prate modu sa druge strane rešetaka. „Stariji osuđenici imaju istetovirano ono što je bilo popularno u njihovo vreme, mlađi ono što je popularno danas. Rade iste tetovaže kao i mladi ljudi na slobodi. Sada dominiraju verski simboli poput anđela ili apstraktne linije“. Orao Grudi, leđa Simboliše žudnju za slobodom Rešetke Između kažiprsta i palca leve ruke Čovek je bio na robiji ili očekuje da će završiti na robiji. Može da znači i podršku robijašima Sat bez kazaljki Najčešće na nadlaktici Simboliše spor tok vremena ili protraćeno vreme u zatvoru Bodež Najčešće na grudima, leđima ili na vratu Kod nas bez specifičnog značenja, ali su u ruskim zatvorima osuđenima zbog seksualnih prestupa – koje robijaši smatraju posebno sramotnim – zatvorenici nekada prisilno tetovirali bodež zaboden u leđa ili u vrat Bogorodica sa detetom Isusom Grudi U zatvorima SAD i Latinske Amerike znači da je nosilac lopov od detinjstva Bodljikava žica Čelo U ruskim zatvorima ovaj motiv znači da je osuđenik na doživotnoj robiji Zvezda Različiti delovi tela daju im različita značenja U Rusiji često predstavljaju odsluženo vreme, pri čemu svaki krak predstavlja jednu godinu. Zvezde na kolenima ruskih zatvorenika znače da neće klečati ni pred kim. Zvezde na ramenima, ponekad uokvirene epoletama, isključiva su privilegija najviše kotiranih kriminalaca Paukova mreža Zloglasna je varijanta tetovirana na laktovima, ali se tetovira bilo gde. Najčešće predstavlja vreme izgubljeno na robiji. U Americi je čest simbol belačkih rasističkih bandi i može da znači da je nosilac ubio ili osakatio „neprijatelja“ Tri tačke Između kažiprsta i palca Nekada su na ovim prostorima značile „PPP“ ili „Mrzim pandure, pedere i prostitutke“. U Francuskoj znače „Smrt policiji“ („Mort aux flics“), a u Americi uglavnom „Mi vida loca“, to jest „Moj ludi život“ RUŽa Bilo gde na telu Tetovirana na grudima u stranim zatvorima nekada može da znači pristupanje bandi. Među ovdašnjim zatvorenicima popularnom je učinio Milorad Ulemek Legija Suza Ispod oka Nekada je značila da je nosilac tetovaže barem jednom ubio, a danas je češće znak žaljenja za dragom osobom koja je umrla ili ubijena dok je zatvorenik bio iza rešetaka