Ja sam politički idiot

Sreli smo se na jednom elitnom splavu kod hotela „Jugoslavija“. Priznala je da ima tremu što daje intervju za NIN. Ali trema ju je brzo napustila i pokazalo se da Jelena Karleuša zna i te kako politički da misli. O njenom šarmu pa i nesumnjivoj harizmi neka pišu drugi njuz magazini i tabloidi. Razgovor je potrajao četiri sata, a završen je uz dimljene pastrmke i „šardone“, a počelo je prisećanjem: Pre petnaestak godina, vraćali smo se istim avionom iz Ciriha ili Frankfurta, sedela je tik pored mene i kada je avion zarulao pistom beogradskog aerodroma, uključila je mobilni i javila mami Divni da je stigla. Bio je to dirljiv prizor: naoko prava seks bomba, a u duši još devojčica. Kada je ta devojčica odlučila da postane Jelena Karleuša i šta je danas ostalo od te devojčice? Nažalost, ili na sreću, još uvek sam ta ista devojčica i ništa se nije promenilo sem što nas dvoje ne sedimo u avionu nego pored ove divne reke. Mamu i dalje zovem čim sletimo na pistu, ona me čeka na aerodromu. Nadam se da će tako ostati zauvek. Inače, nikad nisam osetila tu tranziciju iz devojčice u zrelu ženu. Postala sam, u međuvremenu, i majka ali čini mi se da sam sa decom tek podetinjila i osetila da je prava svrha života upravo to: ne promeniti se, ostati isti, čist, otvoren, znati voleti. To je, po meni, poenta života. Da li je mama Divna i danas guru Jelene Karleuše? Jeste. Ali, ona je jedina osoba koja mene može da izvede iz takta. Međutim, jedino njene reči mi se urežu u pamćenje i bez obzira na to koliko se ne slažem sa njenim mišljenjem, kada ostanem sama znam da je ona, uvek, nekako u pravu. Da li se sećate nekog važnog događaja u životu, karijeri, kada ste možda zabrazdili na jednu stranu pa vas je majka vratila ili zaustavila da ne odete skroz u propast? Nije ona mene nikad mogla da zaustavi. Uvek sam vrlo svesno ulazila u neke greške. Ali, mama me nikad po tim ranama nije udarala, nego je znala kako da ih ublaži da mi pomogne da krenem dalje, kao pravi roditelj. Pokušavam da u njoj nađem uzor za ponašanje prema svojim ćerkama, koje su sada još male, imaju dve i tri godine. Pravi roditelj ne sme da lomi krila detetu nego da ga što bolje spozna, da mu zna sve vrline i mane, da zna kako diše. Slavili ste u avgustu 33. rođendan. U tim godinama su Aleksandar Veliki i Isus, sa kojim počinjete polako da se igrate, već završili svoje sjajne karijere ... Kad već pominjemo Isusa, imam veliki respekt prema religiji, ali bez obzira koliko to zvučalo površno, ja sam ateista! Tačnije, imam neko svoje viđenje u šta treba verovati. Smatram da treba spoznati sebe a onda naći dobrotu u sebi, naći neki svoj cilj, neki svoj smisao i potom pronaći veru u čoveka. Ajde da tako kažemo, u ljubav, bez obzira na to koliko površno zvučalo, ali na kraju svega, kada se sve nekako sabere, kao krajnji rezultat ipak ostaju neka ljudskost i ljubav, emocija koja pokreće čitav ovaj svemir. Smatram da u životu idem jednom zacrtanom putanjom koju ne mogu da menjam ili da na nju utičem... A ko je zacrtao tu stazu, ako ste ateista? To ne mora da bude Bog sa bradom, to je prosto neka energija gde je sve svakome zapisano. Imam neki predosećaj šta će mi se desiti u životu, ali kada bih pričala o tim svojim osećanjima, ljudi bi pomislili, kao što sad mnogi misle, da sa mnom nešto nije u redu. A, zaista, imam nepogrešiv osećaj, kao što ste rekli, da je sve ovo do 33. godine bila prva etapa, da sada nastaje jedna veoma ozbiljna, neću reći crna, ali veoma teška etapa mog života gde će se mnoge i velike stvari desiti. Smatram da ću naredne trideset i tri godine pokazati da je potcenjivanje Jelene Karleuše bilo veoma opasno. Predrasude o meni, sa kojima sam se borila prve 33 godine, postale su moje glavno oružje u nekoj daljoj borbi. Koliko je, do juče, bilo nemoguće da sedim pored velikih zvezda, kao klinka u tom nekom avionu mog života, kao što je bilo nemoguće da dajem intervjue za NIN, pa se, evo, i to desilo. U jednom od tih vrlo simboličnih aviona upoznala sam i Zorana Đinđića. Sedeli smo jedno pored drugog i tada je on tek trebalo da postane gradonačelnik Beograda. Isto je bio Lav u horoskopu, ako se ne varam. On je pričao, pričao, i, osetila sam u njemu jako sličnu energiju, jako sličan neki unutrašnji nemir, neću da kažem bol, ali Lavovi se teško bore sa nepravdom i sa pritiskom javnosti. Sećam se, taj čovek je, tada, bio javno ne anatemisan, napadnut sa svih strana, ali bila sam klinka i jedva da sam to shvatala. Đinđićeva sudbina je naprosto bila da započne taj neki put. I, bez obzira na to koliko neskromno zvučalo, sada ja imam taj neki unutrašnji glas koji me tera da, bez obzira na sve predrasude i potcenjivanje koje doživljavam, ipak istrajem. Da iskoristim svoje ime u javnosti i da iznesem neke svoje političke stavove. Vezuju vas, sa jedne strane, sa Čedom, a počeli su i sa Dačićem, koji evo sada sebe vidi kao budućeg premijera Srbije. Priča se da praktično imate, da li vaš lični nalog ili nalog nametnut spolja, da na neki način približite Čedu, LDP i SPS. To, izgleda malo blesavo, ali ta koalicija bi bila nezgodna i mnogima bi pomrsila račune. Šta je od svega toga istina? Pre svega, ja sam jedan politički idiot! Sve što govorim nije sa nekim političkim predznanjem, nego zato što to osećam, kao građanin ove zemlje, kao svesna osoba koja živi u jednoj državi gde je jednostavno nekulturno nemati svoj politički stav. Smatram da postoji nekoliko osoba na političkoj sceni koje svojom energijom koju ja osećam nepogrešivo mogu da donesu bolje državi. A to su? NJihovu politiku ne razumem preterano, niti je pratim, ali osećam ih kao ljude. Tako će Ivica Dačić biti sigurno novi premijer. To sam najavljivala još pre godinu dana u kolumnama u Kuriru. Kada su me pitali, nedavno, LDP ili SPS, odgovorila sam - i LDP i SPS. Možda ne danas, ali sutra će te koalicije biti, ma koliko to izgledalo nemoguće. Smatram da je Čedomir Jovanović neko ko vuče jedno onako, pored beogradske elite, građansko društvo u Srbiji, koje mora da se probudi, koje mora da ima svoje mišljenje. Mnogo je u politici bilo pogrešnih ljudi koji su svojom praznom demagogijom i govorom mržnje učinili loše Srbiji, a da su to ljudi progutali i prihvatili kao jedinu moguću opciju. Čedomir Jovanović je osoba koja je počela da kontrira svemu tome i da govori svoje stavove sa kojima se mnogi ne slažu. A svi moramo da se složimo da čovek govori istinu, ma koliko nama to odgovaralo ili ne. U njemu prepoznajem tu neku dobru energiju koja beskompromisno ide ka svom cilju i govori ono što misli, i govori istinu, a istina je šokantna stvar u srpskom društvu. Smatram da je potrebno više takvih ljudi. Šta mislite da bi Čeda morao malo da spinuje u svojoj politici, a šta Dačić, da bi do njihovog zbližavanja moglo da dođe? Do njihovog zbližavanja će doći, to je neminovna stvar. To je sigurno. Govorim na osnovu intuicije, nemam ja apsolutno nikakve informacije, to mogu i gospodin Dačić i gospodin Jovanović da vam potvrde. Nemam nikakav, sem veoma površan, kontakt sa njima i sem toga što im udeljujem javne komplimente da su oni budućnost Srbije. A šta sa opcijom da i vi osnujete stranku? Ne, ne, ne. To se nikad neće desiti. Malopre ste rekli da ste politički idiot, ali vi govorite kao jedan potpuno zreo političar, sa ispeglanim kulturom političkog govora? Samo koristim metafore koje, nažalost, Srbija ne razume. Ne, ovde se sve razume i za mene je jednostavno fascinantno koliko ste ovladali tim eldepeovskim kultivisanim govorom? Vidim da ste vi rođeni političar? Ne slažem se s vama... Slagali se ili ne, vi bolje branite stavove LDP i od samog Čedomira Jovanovića. Hoćete li se kandidovati za izborima 2012. ili ne, pošto se i to provlači kao vaša izjava? Nikada nisam imala takve ambicije! To je samo izvučeno iz konteksta! Koliko bi bilo vaše biračko telo? Ja ih nazivam fanovima, ali kako su fanovi biračko telo, onda bih imala najmoćnije biračko telo u ovoj državi. Ali u Srbiji je sve jin i jang. U Srbiji je sve politika i estrada, crno i belo, u Srbiji nema nikakve sredine, ili si bogat ili si siromašan, ili si glup ili lud, nikako da si pametan, to je problem. Srbija je zemlja ekstrema, ili se mrzimo ili se volimo, nema jednog stabilnog srednjeg kursa koji bi nas provlačio pametno kao što se provlače druge evropske države koje su se ufunjale u te evropske integracije. I na estradi se delimo na Cecu i Jecu, što je strašno. Da se političari dele na Cecu i Jecu, i to je strašno! Ako bi Dačić uspeo da organizuje zajednički koncert Cece i Jece, onda bi bio, zaista, neopozivi premijer Srbije? Sa tim se apsolutno ne slažem. Smatram da bi dostigao svoj vrhunac kao političar, a dostići će ga, u to uopšte ne sumnjam. Ali, prvo mora da se oslobodi tog kamenja oko vrata koje ga vuče nadole i moraće da se odrekne svih svojih prijatelja koji imaju veze sa kriminalom i mračnom prošlošću srpskog naroda. Tu spada i Ceca? Tu spadaju i Ceca i Palma i ne znam ko još. Znači, umesto Palme biće Čeda. Umesto jednog trulog nacionalizma koji nas je doveo do ratova, do jednog opšteg kraha i sloma, Dačić mora da izabere jedan potpuno drugi put. On može da bude prvi levičar, posle Tita, koji bi sa Zapadom imao dobre odnose. Karleuša kao šef države u četrdeset i šestoj godini? Da, sanjala sam da sam predsednica države, da imam 46 godina i da sam prvi ženski predsednik Srbije. To naravno zvuči nemoguće. Ali nekad je zvučalo i nemoguće da američki predsednik bude crnac ili da Karleuša bistri politiku u NIN-u... Negde ste rekli da je vaš otklon od politike između ostalog i zato što se plašite snajpera? Da, rekla sam tako nešto. Iznoseći na ovako ludo hrabar i ludo realan i istinit način političke stavove, u Srbiji je isto kao i stati na nišan. To je otprilike tako ako gledamo u našu skoriju prošlost. Svi koji su na ovaj ili na onaj način bili ovakvi nisu dobro prošli, a sa druge strane smatram da promene jedino tako mogu da se dese. Jednostavno, neće se desiti velike stvari a da one ne budu strašne. Tako vidim i imam neki veoma loš predosećaj. Istupom u politiku, smatram, neću dobro proći u životu, ali isto tako mislim da bi bilo malograđanski da ne govorim ono što osećam. Mislim da bih mnogo veću štetu činila da govorim ono što drugi žele da kažem. A sad, da li to znači da ću jednog dana nastradati zbog svojih reči ili proći loše u životu, to su manje bitne stvari. Kao kada govorite o gej paradi? Naredna gej parada nije bitna, ni ona ni prava homoseksualaca, to je samo mamac koji nam je bačen od strane tih velikih sila da vide kako će mali divljaci sa Balkana prema njemu da se ophode. Da li ćemo biti, opet, divljaci ili dupeuvlakači? A mi samo treba da budemo lukavi i namazani. I opet dolazimo do onoga što ja nazivam srednjim kursem. Ali, mora da postoji zakon, pravo po Ustavu, šta su evropske integracije, da li ih mi hoćemo ili nećemo. Biću zbog gej parade u velikom problemu jer ću na njoj učestvovati. Ona mora da se održi zbog sutra, zbog države. A da li, posle Merkelove, mislite da većina populacije i dalje želi evropske integracije? Slažem se, ne treba pošto-poto da jurimo u Evropu i da se ponižavamo. Šta biste rekli Merkelovoj da ste bili s njom umesto Tadića? Ne bih se ponizila, ali ne bih ni previše letela, upravo bih rekla da je Srbija deo Evrope, da smo mi Evropa. Sa svih strana čujem: evo dali smo im Karadžića, Mladića, Slobu, a oni nas neće u EU. Nije poenta u tome šta oni traže, šta će oni dobiti ili neće dobiti, nego je bitno kakav smo mi narod, da li hoćemo da budemo demokratski orijentisani narod koji ima zdrav odnos prema Evropi. Mnogo smo odlutali u politiku, vratimo se poslednjem albumu, intrigantnog naslova „Nova religija“. Kao i u politici, i na albumu se igrate vatrom, to jest islamsko-hrišćanskim simbolima. U nekim ranijim spotovima pojavljujete se i sa mrtvačkom lobanjom na glavi. Da li vi to polako idete stopama Madone koja isto voli te eksperimente ali koja je, koliko pratim, završila u Kabali? Uvek kad se neke velike ideje pojave, prvo mora da dođe do jednog negativnog udara talasa i nerazumevanja, pa onda da nam postane razumljivije i na kraju da se prihvati ako je dovoljno vredno i dobro. Svojevremeno je i hrišćanstvo nazivano sektom, pa su ih spaljivali, ubijali i najstrašniji progon hrišćana je bio. U pesmi koju pevam, a zove se „Nova religija“, ta je vrsta intrige. Dve najdominantnije religije, hrišćanstvo i islam, moraju se pomiriti. To sam htela i ja da kažem svojim novim albumom. Pesma je o ljubavi hrišćanke i muslimana, u kojoj ona čini veliku žrtvu... Kakav je eho na „Novu religiju“? Šta vam kažu prijatelji, fanovi? Ne plašim se posledica. Da se plašim posledica, verovatno takve stvari ne bih ni činila. Nemam strah zato što imam potrebu da govorim. A to što govorim znači da sam nepopravljivi optimista. Još uvek verujem da mogu da promenim svet i sigurna sam da ću ga promeniti. Znam šta mi je dalo tu veru i nadu, to je verovatno neko ludilo.