Paradiranje

Da budem iskren, mrzim sve parade, muka mi je od svih demonstracija, kosa mi se diže od protesta, ali – osim vojnih – zdušno podržavam sve parade, sve demonstracije i sve proteste. Jer bez toga, naprosto, nema demokratije u pravom smislu reči, ne u onom ovde raširenom, koji podrazumeva slobodu da se sopstveni pogledi na svet milom ili silom nameću ostatku sveta. Demokratsko dostignuće slobode paradiranja, protestovanja i demonstriranja, uz manje ili više gunđanja, uhvatilo je korena i u Srbiji. Sa izuzetkom Parade ponosa koju povremeno upriličava ovdašnja gay populacija. E sad, kao čovek starog kova i privrženik tradicije (koja nema nikakve veze sa ovdašnjom zloupotrebom te reči) ja ne mislim ništa dobro o udruživanju na bazi seksualne orijentacije. Ali ja, takođe, ne mislim ništa dobro ni o udruživanju na osnovi zajedničkih interesa. Verujem isključivo u stvar koje ovde nema, a možda je više nema ni na dugim mestima: u okupljanje oko principa. Seksualnost kao i interesi krajnje su relativne, pa i neuhvatljive stvari. Apsolutizacija takvih stvari neminovno dovodi do relativizacije principa. A tamo gde su principi relativizovani ubrzo zavlada haos. U šta se možemo uveriti prostim pogledom kroz prozor. Uprkos primedbama teorijske vrste, od srca podržavam održavanje Parade ponosa. Jer Parada ponosa nije toliko – ili je to u manjoj meri – problem seksualnosti koliko političko pitanje. Parada ponosa je lakmus-papir koji jasno pokazuje svu bezidejnost, neprincipijelnost i bedu takozvane srpske političke elite. Hajde da poređamo stvari. Gay populacija želi da iskoristi jedno ustavom dato pravo i tu bi u uređenijim zemljama prestala svaka rasprava i ne bi dolazilo do beslovesnih rasprava ZA i PROTIV, niti bi policajni ministar zahtevao da se političke stranke o tome izjašnjavaju, pa će – ukoliko se postigne konsenzus – on, policajni popečitelj – narediti narodnoj policiji da brani ustavni poredak. Stvar već odlazi podaleko od Parade ponosa, od svih parada uopšte. Tu se lepo vidi da takozvana politička elita ne haje za ustav koji, uostalom, i nije donet zbog garantovanja ljudskih prava već zbog imbecilne namere da se izgubljena teritorija sačuva na papiru. Lepo sam ja govorio – još tokom onih dvaju dana namicanja i krađe ustavotvornih glasova – da famozna preambula nikada neće vratiti Kosovo, ali da će totalno upropastiti ostatak Srbije. Preambularna konštitucija i glavni ustavotvorac su gotovo neopaženo masovnu histeriju i kolektivnu neurozu inaugurisali u državnu politiku i društveno uređenje. Što je dalo orlovska krila malograđanštini koja je, sve vičući „Kosovo je Srbija“ pokrenula svojevrsnu revoluciju lumpenproletarijata i ološa, još zlokobniju od one Miloševićeve sa kraja osamdesetih. Paradoksalno je, ali neporecivo: Miloševićev režim je bio neuporedivo liberalniji i „univerzalniji“ od režima „emancipovanog“ polusveta koga je zaveo Koštunica, a kome Boris Tadić nije mogao ili nije smeo da se suprotstavi. Situaciju će mnogo bolje od mene opisati Vuk Perišić koga rado citiram: „U državama nastalim raspadom Jugoslavije je jedno intimno, dakle privatno stanje kakav je nacionalni osjećaj, progutalo i posvojilo svekoliku javnost. Javni poslovi, od vođenja rata, preko upravljanja državom, do takozvane kulturne politike, za nacionaliste su intimni čin i svaki odmak od svojih intimnih predodžbi oni doživljavaju kao bolnu uvredu. Režimi država-nasljednica i znatan dio njihove saučesničke javnosti su međunarodnu zajednicu – utjelovljenu u haškom sudu, diplomatskim pritiscima, sankcijama i intervenciji iz 1999. – doživjeli kao silu koja zadire u njihovu privatnu sferu, kao nepozvanog tuđina koji dovodi u pitanje pravo roditelja da po volji prebija i zlostavlja svoju djecu. U tom hobesovskom užasu se Levijatan međunarodne zajednice pokazao nevoljnim i neefikasnim da spasi građane država--nasljednica od njihovih beskrupuloznih nacionalističkih režima, poput socijalne službe koja ne uspijeva psihopatskim roditeljima oduzeti zlostavljanu djecu.“ Duh malograđanštine je, kako vidimo, prekonoć progutao i na kolena bacio srpsku javnost. Mediokriteti i poluinteligenti su Srbiju počeli da doživljavaju kao privatno vlasništvo i osetili su potrebu, a politikanti su im u tome išli naruku, da celokupan život nivelišu prema svojoj žalosnoj meri. Parada ponosa im je tu došla kao naručena. Licemerje, lažni moral i još lažnija patrijarhalnost i inače su veliki i endemski problem srpskog društva, ali su tek u ogledalu Parade ponosa poprimili groteskno obličje, kao i sve ovdašnje groteske, zaštićeno imunitetom patriotizma i brige za zdravlje srpskog naroda. Oni to, graje, ne mogu da podnesu. TO im je odvratno. TO nije srpski. I sve tako nešto. Ogromna većina takozvanih političara je pevala istu pesmu jer su, bez detaljnije analize, procenili da podrška Paradi ponosa ne donosi glasove. U jednom trenutku više se nije tačno znalo ko vlada Srbijom: da li raznorazne navijačke grupe, kojekakvi „obrazovci“ i „našijenci“ ili telo koje ima mandat da vlada Srbijom, to jest njena takozvana vlada. Presudna stvar za održavanje prošlogodišnje parade ponosa bili su pritisci iz EU; Parada ponosa je zapravo bila jedna od onih velikih Đinđićevih žaba koje se moraju progutati na putu evrointegracija, pa su državnici preko srca odlučili da svim sredstvima brane ustavni poredak. Nije zgoreg pomenuti da u pravnoj i demokratskoj državi simpatije ili antipatije raznih ličnosti i društvenih grupa ne bi smele da imaju nikakav politički značaj. Ali u državi utemeljenoj na (uglavnom) negativnim emocijama, a Srbija to jeste, emocije su moćno oruđe manipulacije; ovde zapravo nemamo nikakvu racionalnu politiku, ovde se svi državni i društveni poslovi vode primitivnim tehnikama raspirivanja i smirivanja strasti. Lagodno bi se moglo postaviti pitanje: šta će nam onda uopšte takva država jer država po definiciji vladavinom apstraktnih zakona i prisiljavanjem na njihovo poštovanje treba da uobliči haotičnost samovolja i amorfnih osećajnosti? No dobro, suštinski smisao srpske države i nije dobrobit njenih građana, već borba protiv svetske realnosti, vođenje davno izgubljenih bitaka i lagodan život državnika i državnih činovnika. Nije da nije bilo dirljivih pokušaja da se stvar promeni; politička volja za pristupanje EU svedoči o tim pomacima. Ali nekako se čini da su i najgorljiviji zagovornici evrointegracija očekivali da uđemo u EU, ali „pod našim uslovima i sa“ – kako to reče Tadić – našim identitetom. Govor o nekakvom kolektivnom identitetu svedoči da je u našem Gospodaru političar progutao psihologa i da je Ćosića pretpostavio Karlu Gustavu Jungu. Sada, kada je nemačka kancelarka takozvanu domaću političku elitu suočila sa realnošću i kada se Tadić lagano miri sa (bajagi privremenim) odustajanjem od evrointegracija, sudbina najavljene oktobarske Parade ponosa krajnje je neizvesna. Pa, dokad! Zagrajaće politikanti. Evo, prošle godine smo im dali Gay paradu, izručili smo im Mladića i Hadžića, a oni nam i dalje otimaju Kosovo. Lako se, dakle, može dogoditi da na osnovu „bezbednosnih procena“ parada bude otkazana ili preusmerena u Kaluđericu. Osim toga, Angelina nediplomatska šamarčina svakako će ohrabriti zagovornike „srpskih i porodičnih vrednosti“ i verovatno ih navesti na još jedan pokušaj državnog udara posle koga bi na vlast došli patrioti i srpski domaćini. Pa kad je već tako, da se i ja pozabavim „bezbednosnom procenom“. Pre svega, izvesna homofobija koja se čuje iz vrhova Demokratske stranke neće toj stranci namaći baš puno glasova – to je pogrešna procena, jedna od mnogih – ali će pokazati demokratsko-stranačku malodušnost i raslabljenost slatkim životom. Ja se slažem sa pritajenim homofobom, Đilasom (Draganom, ne Milovanom, uvek se tu treba ograditi) da „Evropska unija nije smisao naših života“. Imalo bi puno toga da se kaže o smislu života, ali ne vredi to govoriti inženjerima i tehnokratama. Pa bih radije uputio par dobrih saveta gospodaru Tadiću, kao diplomcu takozvanih humanističkih nauka. Ako, naime, misli dobro Srbiji (a bogme i samom sebi) trebalo bi da se usrdno založi da Parada ponosa bude održana, a bilo bi idealno da stane na njeno čelo. To bi mu – u izvesnom smislu – bila i radna obaveza jer je kao predsednik Srbije dužan da brani Ustav Republike Srbije. Koji nedvosmisleno daje pravo Gay populaciji da paradira, bez obzira koliko to iritiralo Janka ili Marka. Jer, da privodimo kraju, održavanje Parade ponosa nema nikakve veze sa seksualnošću. Od njenog održavanja ili neodržavanja zavisi hoće li Srbija konačno postati zemlja slobodnih građana ili Tamni Vilajet po kome divljaju horde sumanutih „patriota“. Mi smo svi u pitanju. Nema to veze ni sa EU, ni sa Rusijom, ni sa Kinom. Ali ima izvesne veze sa jednom Hegelovom rečenicom. „Sama po sebi, sloboda nije ništa. Ali sticanje slobode je sve.“